Suočavanje s mračnom prošlošću misija je E-novina, i zato je Borisu Tadiću i ostaloj političkoj vrhuški stalo da nas ne bude.

Piše: H-alter

Petar Luković u razgovoru za H-alter: Srbija iz dana u dan tone dublje u negiranju svoje odgovornosti za postjugoslavenske ratove. Teško je takve stvari objasniti srbijanskom društvu, sada kad je ono zauzeto drugim problemima, poput prijateljstva sa Rusijom, Kinom, nesvrstanima… Suočavanje s mračnom prošlošću misija je E-novina, i zato je Borisu Tadiću i ostaloj političkoj vrhuški stalo da nas ne bude.

Nakon što je redakcija E-novina prošlog tjedna objavila da se nalazi u katastrofalnoj financijskoj situaciji zbog koje je moguće gašenje portala, nastala je prilična panika u redovima post-feralovskih mind setova. Na Facebooku (a gdje drugo?) bilo je komentara poput „Upomoć, ako se ugase E-novine, oglupit ću". Neizvjesnost u kojoj se našao taj portal naslanja se na poredak u kojem se nezavisni i drugačiji glasovi gase jer nisu dovoljno zanimljivi, dovoljno spektakularni ili dovoljno „seksi" za oglašivače koji publiku redovno podcjenjuju i stavljaju je u liniju čudotvorne formule uspjeha ‘3S’ – seks, sport, skandal. Portali koji se odluče na otpor takvom načinu razmišljanja i „uspjeha" stalno su na rubu propasti i na egzistencijalnim su mukama. Veliki uspjeh E-novina koje su u 14 mjeseci postale  regionalno poznat i priznat portal dokazuje da je otpor moguć i da ga publika priželjkuje. One na brutalan, ciničan, ali prije svega zabavan način daju svojoj publici nadu da borba za drugačije mišljenje nije uzaludna.

E-novine svoj stil ponajviše duguju liku i djelu Petra Lukovića, hrvatskoj javnosti poznatog po kolumni „Pero s onoga svijeta"  koja je godinama izlazila u Feral Tribuneu. U Srbiji, Luković je najviše poznat kao „mrzitelj svega srpskoga". Najbolje ga ide brzinska disciplina izluđivanja  nacionalista, primitivaca i neofašista kakvima obiluju prostori brdovitog Balkana.

Prošli tjedan objavili ste da je redakcija E-novina u vrlo teškoj financijskoj situaciji i obratili se čitateljima da vam pomognu donacijama. Apel za pomoć započeli ste rečenicom „da nam se ne ponovi Feral". Mislite li da ste preuzeli ulogu koju je imao Feral?

Moram to iskreno da kažem i da naglasim da su E-novine verovatno jedan od retkih regionalnih portala takv vrste. Činjenica je da nas 35 posto ljudi nas čita u Srbiji, 60 posto u Hrrvatskoj i Bosni, a ostatak u inostranstvu. Taj regionalni pristup je s jedne strane super, a s druge otežavajuća okolnost kad govorimo o situaciji sa srpskim oglašivačima i srpskoj političkoj sceni.  Parola s Feralom se prvenstveno odnosi na marketinške agencije u Beogradu koje, naravno, iz političkih razloga, jer drugi razlog ne postoji, ne samo što ignorišu postojanje E-novina, već je to jedan oblik pritiska na nas. Vi u Hrvatskoj znate na koji način funkcioniše odnos medija i marketinških agencija, a ta priča se ponavlja i ovde. Prema tome, ako velike marketinške agencije mogu da svoje državne firme reklamiraju u profašističkim ili ne znam kakvim kretnoidnim novinama, magazinima, tjednicima i mjesečnicima, ako te državne agencije silan novac ubacuju za reklamu u nekakvim tabloidima koji se zovu Pravda, onda čak ne pomaže niti tiraža niti čitanost. Čovek dolazi do vrlo jasnog zaključka, za koji ne morate da budete previše pametni, da marketing u Srbiji, a rekao bi i Između vlade  Vojislava Koštunice i Borisa Tadića ništa se nije promenilo: uvek je ista matrica pritiska i političkog disciplinovanja medija uopšte na Balkanu, služi kao savršeno sredstvo za disciplinovanje medija i za njihovu kontrolu.

Čitavo to naše pismo ima za svrhu da obavesti javnost o svemu. S druge strane, doći će i do nekakvih donacija. To je relativno mala pomoć, ali moramo znati da u Srbiji živimo u totalitarističkom društvu; između vlade  Vojislava Koštunice i Borisa Tadića ništa se nije promenilo. Uvek je ista matrica pritiska, političkog disciplinovanja medija. I ono što je još zanimljivije,  opet se pretpostavlja da je tako nešto normalno. U Srbiji ovog trenutka postoji vrlo mali broj normalnih opozicionih listova, pri čemu ne mislim na profašističke koji su već po defaultu opozicioni samoj logici. Naprosto, mali je broj listova koji mogu kritički promišljati o politici Srbije, politici Borisa Tadića, Vuka Jeremića i o drugim problemima. Tadićev režim je uspeo da pacifikuje medije, tako da, slično kao i u Hrvatskoj, živimo u društvu u kojem su gole sise neke pevačice, i nekakve Operacije, trijumf, događaj dana… stvarno me zabole neka stvar za to sve, ali je to je matrica po kojoj naši mediji funkcionišu. Uvek imate nekakav izgovor- sad je leto, nikog ništa više ne interesuje, kog’ interesuju ratni zločini, prošlost, bilo šta.

To očito odudara od koncepta E-novina.

To sve je upravo suprotno od onog što pokušavaju da rade E-novine. Kad ste maloprije pominjali taj feralovski duh, ne radi se samo o činjenici da ovde rade ljudi koji su nekad radili u Feralu, već o tome da su E-novine prostor na kojem ljudi govore i pišu o svojim državama i vladama na način koji nije moguć u tamošnjim medijima, bez obzira dolaze li ti ljudi iz Bosne, Srbije ili Hrvatske. I to na način u kojem, naravno, ima i zajebancije i cinizma i anarhizma. Ta vrsta angažovanog novinarstva i takva vrsta portala, naravno, nikako nije po ukusu režima Borisa Tadića.  Bez obzira na preživljavanje i sve buduće krize kroz koje ćemo prolaziti, kao i svi portali tog tipa na prostoru ex Jugoslavije, činjenica je da se ovde puno stvari neće promeniti. Pred nama stoje užasno teški periodi, postoji užasan otpor i užasno neprijateljstvo prema ovakvoj vrsti novinarstva. Ovako novinarstvo ne smatram istraživačkim ili izrazito hrabrim, već jednostavno normalnim novinarstvom. Normalno novinarstvo podrazumeva da čovek napiše ono što misli, i da ima kritičan odnos prema vlasti. Kritički odnos spram vlasti je minimum koji je potreban za bilo koji portal i za bilo koji medij da bi ostao normalan, i da se ne pretvori u marketinšku agenciju te iste vlasti. To je suština problema, mi smo naprosto drugačiji od svih.

Jednom ste rekli da je ideja E-novina da budu mjesto na kojemu se fašiste može nazivati fašistima, a zločince zločincima. To je pomalo na tragu nečeg što je Viktor Ivančić tvrdio za Feral, da se Feral nije bavio istraživačkim novinarstvom, već je pisao o nečemu što su svi znali, a nitko se nije usuđivao o tome govoriti.  Koliko se uopće može govoriti o utjecaju portala poput E-novina, ili H-altera a koliko si mi koji te novine proizvodimo samo umišljamo takav utjecaj?

Nije to takav utjecaj u smislu da možemo odlučivati o važnim odlukama države. Silni pritisci na nas dokaz su da nekom smetamo, jer da naš rad nema uticaja, nitko ne bi ni reagovao. Onog trenutka kad iza sebe imaš 150 hiljada unique čitalaca mesečno, i kad imaš 900 hiljada ulaza dnevno, i kad gomila ljudi iz Srbije, regije i sveta, govorim sad i za H-alter, pronađu nešto što nigde drugde ne mogu da pronađu, to jeste uticaj. Nemojmo da se zavaramo, ne budimo nikada skromni da kažemo da nemamo uticaj. Taj uticaj je drugčiji kod H-altera i kod E-novina. Rekao bih da je samo stvar stila u pitanju, ideja je slična, ako ne i identična. Sve se svodi na činjenicu da mogu da radim ono što drugi ne rade, da nazovem zločince zločincima, da govorim o stvarima jezikom na kojem me ljudi mogu razumjeti. To je često brutalno. Cela ideja i jeste da bude brutalno, surovo, a  istovremeno zajebantski, cinično i veselo. Sam taj metod je njima nepriličan, i onda pizde zbog toga. Prema tome, uticaj postoji, i nemoj da govorimo o tome da nema uticaja.

Koliko mislite da vam akcije poput apela čitateljima da doniraju portal stvarno mogu pomoći?

Redakcija E-novina, na čelu sa mnom, nije toliko glupa da misli da će jedan takav apel biti dovoljan da finansijski obezbedi portal za sledećih šest meseci ili šest godina. Ideja tog teksta je pre svega obaveštavanje javnosti o situaciji u kojoj se nalazimo. To je vrsta legitimnog obraćanja javnosti, svim mogućim fondacijama, prijateljima ili ljudima koji o tome nisu bili obavešteni. Ovo je bio jedini način da, posle nekoliko meseci teške krize, javno progovorimo i da ukažemo ljudima o čemu se radi.

Koliko ljudi je dosad uplatilo svoje donacije?

Ne mogu još konkretno reći koliko točno, ali reakcija je jako dobra. Nekih petsto ljudi je uplatilo odmah u 24 časa. Svaki dan imamo 50, 70, 80 ljudi koji traže alternativne načine uplate. Živimo u Srbiji gde su finansijski tokovi takvi da to nije posve jednostavno, to znači da je sve jako komplikovano i da moramo da smišljamo alternativne načine da taj novac prođe do nas. Da ne ulazim sad u detalje, to je baš onako hard core.

U pismu kojim ste se obratili čitateljima rekli ste da vas je napustio bivši vlasnik. Tko je uopće dosada bio vlasnik?

Boris Popović, sin Vesne Pešić i Srđe Popovića, koji je godinu dana ulagao u sve ovo. Da budem najiskreniji, ne znam, nažalost, zbog čega je izašao iz posla. I ja bih volio da znam odgovor na to pitanje, ali ga naprosto ne znam. Popović je kompaniju prebacio na mene i na mog kolegu, tako da smo mi sad postali vlasnici portala. Hvala mu na tome, ali naprosto nemam objašnjenje zašto je ulagao godinu dana, a od prvog jula je odustao od svega.

Dakle, njegova odluka je bila šokantna?

Naravno da je šokantno, netko te ostavi iz čista mira i to usred leta, znaš šta to znači, ne možeš da se obratiš nikom živom, bolje da ne pričam. Uglavnom, ništa nije politički, ništa nije lično, ništa nije seksualno, nemam pojma šta je. Od tri stvari koje su bitne u životu, politika, seks,pare – ništa od toga nije.

Situacija s oglašivačima je dakle, potpuno beznadežna?

Situacija je takva da smo po nekakvom defaultu, po čitanosti, morali da imamo oglase od nekoliko hiljada evra, ali budući da su sve marketinške agencije u Srbiji u vlasništvu saradnika, prijatelja i savetnika Borisa Tadića, teško je očekivati da budu raspoloženi da dobijemo reklame od velikih kompanija, kad u isto vreme pišemo na način na koji pišemo o njihovom šefu. Mislim pritom na ljude koji se zovu Dragan Đilas, Srđan Šaper, Nebojša Krstić, koji vode najveće marketinške agencije, a koje pak zastupaju najveće klijente. To se na engleskom jeziku kaže revenge, osveta ili pritisak, ili "dobra poslovna politika". Mozemo to nazvati kako god hoćemo, ali je činjenica da su sve marketinške kompanije u rukama Demokratske stranke, odnosno ljudi kojima je okružen Boris Tadić. Bilo bi teško zamisliti da se tako nešto događa negde van Balkana.

Može li se govoriti o političkoj situaciji u kojoj je moguće Borisa Tadića detektirati kao glavnog krivca i prepreku postojanju nezavisnog novinarstva?

Boris Tadić ne drži te agencije, ali ih drže ljudi oko njega. Ne mislim da bi stalni prihod od oglasa bio dovoljan za naš portal, već bi to bio samo jedan od elemenata za njegovo preživljavanje. S obzirom da toga nema, možemo da tražimo krivce, i ja sam ih pobrojao u svom tekstu. To što su oni savjetnici, gradonačelnici, najbolji prijatelji, drugari Borisa Tadića, govori sve o njemu i o Demokratskoj stranci, kao i o Srbiji.

Ako vas ne spašavaju oglasi ni uplate čitatelja, s čime još računate?

Ima alternativnih načina; projekti koji će se raditi s raznim fondacijama, prijatelji koji su spremni da nas pomognu… Ima hiljadu stvari o kojima razmišljamo. Da budem vrlo dosadan – učinit ćemo apsolutno sve da se ne ugasimo, ne postoji stvar koju nećemo učiniti, naravno u okviru naše uređivačke politike. Najbolja stvar koja je izašla iz svega ovoga je ta nova komunikacija s čitaocima, koji imaju puno toga da nam kažu, bez obzira žive li u Sydneyu ili Torontu i koji kažu da ne mogu da zamisle život bez ulaska na E-novine. Veći kompliment čovek teško da može da dobije. Očigledno je da pravimo nešto što je ljudima užasno bitno, šta im je strašno drago i šta prevazilazi neka obična mišljenja o novcu. Nalazimo se u situaciji  da se bavimo stvarima koje nisu samo novinarstvo, nisu samo teme, komentari, i nisu samo politika; ovo je nešto više od toga, ovo je pokušaj da iz underground pozicije u kojoj se nalazimo uradimo nešto nemoguće.

Pokrenuli ste čak i akciju „Redakcija na prodaju".

Morali smo cijelu stvar napraviti tako da ne bude previše ozbiljna. Bilo je ovde predloga da se plati večera za nekog od nas, pa se sad takmičimo između sebe. Moramo da imamo duha. Čitava stvar jeste surovo ozbiljna, ali istovremeno pokušavamo da je prihvatimo kao nešto kroz šta ćemo proći. Nadam se da ćemo preživiti, stvarno nam ništa drugo ne preostaje, jer ne mogu da zamislim ni sebe ni moje kolege bez E-novina. To bi za nas bilo naprosto nemoguće.

Da li je redakcija E-novina opterećena sudskim tužbama? Koliko tužbi je uopće podignuto protiv vas?

Imamo najave nekoliko tužbi, ali da kucnem u drvo, zasad se radi samo o najavama, i nadam se da do toga neće stvarno da dođe. Jebiga nisam vidovnjak. Voleo bi da ne idem na sud, ali budem li morao, ići ću. Čak ne volim o tome ni da razmišljam, ne želim da prizivam ništa loše. Pitaj me nešto lepo.

OK. Bitna karakteristika E-novina je da se bave ulogom Srbije u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije i jedan je od rijetkih medija u Srbiji koji se bavi takvim temama. Može li se reći da postoji bilo kakav pomak u svijesti prosječne Srbije na tom polju?

Ne! Naprotiv, mislim da Srbija iz dana u dan tone dublje u tom svom negiranju.  Nedavno je pronacistička, profašistička nevladina organizacija, Dveri srpske objavila specijalno izdanje o Srebrenici, maltene knjigu od 140 stranica, u kojoj potpuno ignoriše ubijanje i genocid. Kad čovek očekuje da u ovoj zemlji neko reaguje na to, da makar da neko saopštenje – ne događa se ništa. E-novine su bile jedine koje su o tome pisale, i jedino mesto na kojem se moglo o tome pročitati. Nećemo se pritom zaustaviti samo na reakcijama na recentne događaje. Ovih dana spremamo seriju tekstova na razne teme, od ratnih zločina u Foči, u istočnoj Bosni do ispovesti i podsećanja na strašne stvari koje su se događale u Bosni. Teško je takve stvari objasniti srbijanskom društvu, sada kad je ono zauzeto drugim problemima poput prijateljstva sa Rusijom, Kinom, nesvrstanima, brige oko Kosova, ekonomskom krizom, zakonima o medijima…  Da budem ciničan, imamo poprilično veseli zadatak da pokažemo srpskom društvu šta je bitno i šta ova država treba da radi.

Vidite li uopće neku „zdravu" političku opciju trenutno u Srbiji?

Mislim da je Srbija ušla u potpuno sivu ludačku fazu u kojoj nestaju razlike između partija. Potpuno mi  je svejedno što zastupa Tomislav Nikolić, kad vidim da isto priča Boris Tadić. Teško mi je da govorim o Srbiji kao o zemlji u kojoj se pojavila neka politička nada. Prisustvujemo ovde porazu svih vrsta normalnih politika. Vrlo je realna činjenica da se ovakva Srbija neće promeniti, već da možemo očekivati samo gore stvari. Naprosto, Srbija je nesposobna za bilo kakav normalan odnos, ne samo prema regionu, nego prema ostalom svetu. Sama činjenica da, prema tvrđenju Borisa Tadića, Srbija ima nekakva četiri jebana stuba, pri čemu je jedan stub u Washingtonu , drugi u Bruxellesu, treći u Moskvi, a četvrti u Kini, govori kako taj stub vizualno izgleda: to više nije stub, to je neka vrsta stonoge s četiri točka.

E-novine zajebantskim stilom i cinizmom odgovaraju na zajebanciju i cinizam političara na ovim prostorima. Preostaje li nam zaista samo takav način ophođenja prema stvarnosti?

Pa naravno, preostaje nam da budemo korektiv tih ludaka, secište, okupljalište normalnog sveta. Preostaje nam da jedni druge hrabrimo i tešimo, i ta jedna vrsta zajebancije, da možemo naprosto kažemo da šta ne valja, i da pokušamo da iz kandži tog nezainteresovanog, glupog sveta otmemo što veći broj ljudi da pređu na našu stranu, da im objasnimo zašto je bitno to što radimo. To je samo po sebi već ogroman zadatak. Svi smo mi u manjini, pred sobom imamo milione ludaka, i u toj neravnopravnoj borbi ponos je učestovati na strani manjine. To je borba koja svakog od nas mora da čini ponosnim i u kojoj svatko od nas mora da uživa.

Kako gledate na trenutne odnose Hrvatske i Srbije?

Situacija je trenutno loša, i kad tražim krivca, moram da ga nađem na srpskoj strani. Ne tražim ga na hrvatskoj strani, ne zbog toga šta dolazim iz Srbije, već zbog toga šta je čitava spoljna politika Srbije, kroz lik i delo Vuka Jeremića, okrenuta Hrvatskoj kao jedinom krivcu. Ne oslobađam Hrvatsku odgovornosti, i ne govorim o njoj kao apsolutno najnormalnijoj  ili idealnoj državi, ali u ovom odnosu Srbija jeta koja nosi teret krivice. Ta vrsta poremećene atmosfere, zatezanja odnosa, primedbi koje Srbija stalno izvlači kad je Hrvatska u pitanju, ne samo što ne doprinosi boljim odnosima, već unosi paniku u srpsko javno mnenje koje je uvijek bilo nedovoljno inteligentno i sklono da bude žrtva raznih manipulacija. Nije stoga čudo šta je Vuk Jeremić omiljeni lik svih nacionalista, i što njegovu politiku podržavaju desničarski i profašistički  listovi. Ta vrsta politike izaziva potpuno oduševljenje i klimaks do onanije. Naravno da postoji čitava serija problema između Hrvatske i Srbije, ali to što Jeremić radi ne može biti način njihovog rešavanja. Kroz naše odnose u zadnjih deset godina dokazano je i da ovakva vrsta „diplomatije" ne vodi nikuda i ničemu.

Srbija još nije u stanju prvo da prizna svoju krivicu, a dok ne prizna i nju i sve zločine, i dok se ne osvesti, ne može da to traži od drugih. Izvinite, ali rat se nije vodio u Srbiji, nego u Hrvatskoj. Činjenica je da je netko počeo rat, taj rat negde se vodio, netko je imao nekakve ambicije, planove. Taj koji je prvi počeo, na njemu je da napravi prvi korak. Danas svi znamo tko je počeo rat, pa ne možemo sad da kažemo da ne znamo šta se zaista desilo u Srebrenici, u Hrvatskoj i u Bosni. Svi znamo šta se desilo i svi znamo kako se zove zemlja koja je preko svojih vojnih i paravojnih snaga proizvela sukob. Ta zemlja zove se Srbija. Dok se ta zemlja ne suoči s prošlosti i dok ne prizna zločine, od budućnosti nema ništa.

 

Za vrijeme rata, propaganda u Hrvatskoj glasila je „neće više Srbi na naše more". Ovo ljeto imali smo priliku gledati kampanju Hrvatske turističke zajednice koja je kroz parole „Tako lepa, a tako blizu" vabila srpske turiste na hrvatsko more. S obzirom na prošlost, cijela priča imala je ciničan prizvuk. Ipak, nije li ekonomija jedini način da se „normaliziraju" odnosi?

Da budem najiskreniji, o ekonomiji nemam blage veze. Sve što sam uspeo da ukapiram svih ovih godina je to da su za gomilu ljudi tokovi novca mnogi važniji od suočavanja s prošlosti i s ratnim zločinima. Pare peru sve, razne savesti i razne krivice. Prijateljstvo između srpskih i hrvatskih tajkuna je neupitno. Ako je to nivo, ako je ta vrsta prijateljstva nivo srpsko-hrvatske ekonomske saradnje, onda – jebiga. Uvek  sam verovao da postoji nešto više od nekoliko familija koje trguju među sobom. Isto je i sa ljubavi između narodnjaka i folkera, ta ljubav se prva obnovila nakon rata. Ono šta je najgore, uvek se prvo obnovi.

Jelena Svirčić

Tekst prenesen uz saglasnost redakcije h-alter