Osim što je na svet donela kapitalizam, Holandija mu je na čitanje i razmišljanje uvalila i kvalitetnu filozofiju

Piše: Aleksej Kišjuhas

Lekcija koja nedostaje udžbenicima iz istorije filozofije i socijalnih teorija je lekcija čiji bi naslov glasio: "Holandija". U boljim i sociološki svesnijim udžbenicima progovori se nešto o društvenoj strukturi polisa u staroj Grčkoj, o karakteru intelektualnih "salona" po Parizu, te o univerzitetskoj revoluciji u Nemačkoj koja je filozofiji podarila Kanta i Hegela – ali priča o Holandiji upadljivo nedostaje. Jer, osim što je na svet donela kapitalizam, Holandija mu je na čitanje i razmišljanje uvalila i kvalitetnu filozofiju

Priča počinje ovako. Kao što je obaveštenijim čitaocima poznato, protestantska reformacija nije imala toliko veze sa verom, koliko sa novcem. U suštini, beše to borba za moć i (pre)vlast između nove protestantske klase trgovaca i zanatlija i stare garde katoličkih aristokrata i zemljoposednika. Rezultat tog sukoba na prostoru današnje Holandije bilo je uspostavljanje nove, nezavisne republike. Bez cara i bez pape za vratom, Holandija je mogla da se slobodno pozabavi trgovinom i preduzetništvom, te da u 16. i 17. veku privredno, kulturno i socijalno procveta. Uspela je čak i da stvori zemlju tamo gde je nije bilo: "Ako je bog napravio Zemlju, Holanđani su napravili Holandiju", kaže se.

Već u 17. veku holandski brodovi i multinacionalne korporacije (United East India Company i United West India Company) dominirali su svetskom trgovinom. Amsterdam je postao istinski kosmopolitski grad gde je, u odsustvu sveprožimajućih verskih i političkih klika, novac i zarada istog bila na prvom mestu. Do sredine 17. veka Holandija je imala više brodova nego Engleska i Francuska zajedno, a polovina svih brodova na putu od Evrope ka Aziji imali su holandsku zastavu na jarbolu. Holandski moreplovci kontrolisali su današnji Tajland, imali monopol na trgovinu sa Japanom, isterali Portugalce sa Cejlona (Šri Lanke), zauzeli Rt Dobre Nade, istraživali Novi Zeland ("Zeeland" je pokrajina u Holandiji), a i Njujork se prvobitno zvao Novi Amsterdam. Holanđani su u Evropu doneli robu koja danas postoji u svakom domaćinstvu: kafu, čaj, začine, duvan, pamuk, svilu i porcelan.

Kakve veze sa tim ima filozofija? Ima, jer najveći evropski filozofi i društveni teoretičari ovog doba, kada su pisali nešto protiv države i crkve, svoja dela su objavljivali u Holandiji. Rene Dekart je najznačajniji deo svog radnog života, oprezno razumno i razumno oprezno, proveo u Holandiji. Tomas Hobs je svoje knjige takođe objavljivao u Holandiji. Džon Lok je u Holandiji našao skrovište tokom petogodišnje konzervativne reakcije u Engleskoj. Tomas Mor je, nešto ranije, svoju Utopiju pisao u domu Erazma Roterdamskog. Doduše, Baruhu Spinozi bilo je nešto teže, ali bi u drugim državama završio ili iza rešetaka ili pod zemljom. Holandija je bila društvo slobode filozofske misli, i društvo bez progona jeretika.

Zato ne treba da čudi što i danas putnici-namernici željni svakojake slobode, idu u Amsterdam da je pronađu. I što se tamo relativno slobodno od osude i nasilja osećaju i homoseksualci, i konzumenti lakih i "pametnih"" droga, i dame koje svoju ljubav naplaćuju u gotovini i odmah. Tradicija individualnih sloboda u Holandiji nije neobična kada se poznaje njena geneza. Holandsko društvo bilo je multikulturno i tolerantno mnogo pre nego što su teoretičari izmislili te pojmove. I bilo je dom i oaza za najveće filozofe slobode, kao što je to i danas za pojedince što slobodno filozofiraju kusajući halucinogene pečurke.

Međutim, 2. novembra 2004. godine, holandsko nasleđe tolerancije i multikulturalizma zadobija težak udarac: ubijen je slobodoumni i kontroverzni režiser Teo Van Gog. Ovaj čukun-unuk i imenjak Vinsentovog brata rodio se u Hagu 1957. godine. Kada se kao mladić prijavio na filmsku akademiju, odbijen je uz savet da treba da porazgovara sa psihijatrom. Savet nije poslušao, već je počeo da snima filmove. Njegov prvi film Lüger (1980) činile su, između ostalog, i slike pištolja u ženskim genitalijama i mačići u veš mašini pod centrifugom. Nakon premijere, jedan gledalac mu je pljunuo u lice. Snimio je ukupno dvadesetak filmova, od kojih je najpoznatiji 06 (1994), a na temu seksa preko telefona. Te godine, ovo je bio najgledaniji film u Holandiji. Nezgodni i harizmatični provokator bio je i "ukućanin" holandskog VIP Velikog brata, a na svom internet sajtu, Srećni pušač (jedna od njegovih strasti, uz alkohol i kokain, bile su i cigarete), svesno je objavljivao politički nekorektne tekstove, koji su bili u priličnom neskladu sa popularnim mišljenjem. Tako je branio nuklearno naoružanje, američkog predsednika Džordža Buša, rat u Iraku, i slično. Bio je ateista, i vatreni branilac slobode govora i slobode štampe.

Najkritičniji, međutim, bio je prema islamu. U njegovom poslednjem filmu, Potčinjavanje: Prvi deo (2004), koji čine četiri scene u 11 minuta, nastojao je pokazati kako islam može biti upotrebljen za opravdavanje nasilja prema ženama. Likovi u filmu su zlostavljane žene, a na njihovom nagom telu režiser Van Gog je naslikao stihove iz Kurana. Film je napisala vatrena ateistkinja Ajan Hirsi Ali, koja je od ugovorenog braka pobegla iz Somalije u Holandiju i vremenom postala poslanica u holandskom parlamentu. Film je 2004. godine prikazan na holandskoj televiziji.

Ubrzo zatim, Teo Van Gog je brutalno ubijen na ulicama Amsterdama. Njegov 27-godišnji ubica, Muhamed Bujeri, marokanskog je porekla, ali se rodio i živeo u Amsterdamu. Ispalio je osam metaka u Van Goga, dok je ovaj po sunčanom danu vozio bicikl duž prelepih amsterdamskih kanala. Zatim mu je nožem prerezao grlo i dva noža ostavio zabodena u njegovim grudima. Na jednom je bila poruka u kojoj preti vladama zapadnih zemalja, Jevrejima, holandskim političarima i narodu. Na sudu je izjavio da je učinio šta je učinio braneći islam, te da bi isto to uradio opet. Jedan je od retkih koji je u Holandiji posle Drugog svetskog rata osuđen na doživotno izdržavanje zatvorske kazne. Na Van Gogovoj sahrani slušana je Perfect Day od Lu Rida. Kako legenda kaže, njegove poslednje reči upućene ubici, bile su: "Možemo još porazgovarati o tome".

Nakon ovog ubistva, na ulicama Amsterdama se sve češće može čuti misao da tolerancija i multikulturalizam i nisu baš najispravnije stvari, ili da bi ih barem valjalo iznova promisliti. Rezultat je jačanje konzervativne politike u zemlji koja je evropski simbol individualne slobode. Gradske vlasti u Amsterdamu se sve češće i sve glasnije mršte na fenjere crvenih boja po ulicama gde je prolivena Van Gogova krv. Preispituje se i policijska tolerancija konzumiranja lakih droga. Centralne vlasti uvode sve snažnije anti-imigracione zakone i od Holandije, kao simbola slobodnog protoka ljudi i kultura, polako stvaraju tvrđavu. Od 2005. godine, od potencijalnih imigranata se zahteva da poznaju holandski jezik i kulturu. U njihove matične zemlje šalju se informativne video kasete koje pokrivaju običaje poput homoseksualnih brakova i toples sunčanja. Iste godine, Holanđani na referendumu odbacuju evropski Ustav. "Možemo li još malo porazgovarati o tome?", upitao bi Teo Van Gog.

Ovakav odgovor, koji dolazi iz prepona a ne iz glave, promašuje poentu i stvari ne naziva pravim imenom. Problem nije u holandskoj toleranciji i multikulturalizmu, problem je u verskom fundamentalizmu. Odnosno, problem nije u drugim, tuđinskim religijama, problem je u religiji kao takvoj. Irelevantno je da li je Van Gogov ubica bio musliman ili katolik, protestant ili budista. Poenta je u načinu mišljenja koji zarad nekog drugog sveta na ovom svetu čini zlo. Dostojevski je promašio: ako religije ima, sve je dozvoljeno. Hipoteza o nadgrobnom životu, o paklu i raju, od ovog sveta i života može učiniti pakao. I to redovno čini, kako istorija kazuje.

Van Gogov ubica, Muhamed Bujeri, u tome je bio nedvosmislen. Pesma koju je takođe zakačio na nož u Van Gogovim grudima nosila je naslov U krv uronjen, i jasno govori o njegovoj želji da umre kao mučenik za verske ideale. Na suđenju, Bujeri je Van Gogovoj majci poručio da ne oseća nikakvo žaljenje ili saosećanje prema njoj, jer je nevernica, kao i da borbu između vernika i nevernika podržava prorok Muhamed. Nije multikulturalizam problem, problem je religija. Holandija i Evropa se, nažalost, plaše da to priznaju. Neke druge institucije idu i korak dalje, i kao da podržavaju ideje koje su Muhameda Bujerija naterale da uzme pištolj i nož. Naime, Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava je u martu ove godine usvojio rezoluciju koja "klevetu religije" naziva kršenjem ljudskih prava. Ovu rezoluciju, pod geslom "borbe protiv klevete religija" promoviše Organizacija islamske konferencije sa ciljem da kritiku religije podvede pod zločin koji ima zaslužiti sankciju. Klevetati ili kritikovati religiju proglašeno je nepoželjnim, nazadnim i za iskorenjivanje spremnim. Sve u ružičastom celofanu ljudskih prava. Da li to znači da je radikalni klevetnik religije Teo Van Gog zaslužio metak? Ili, civilizovanije, zatvorsku ćeliju? Društveno koristan rad? Milionsku novčanu kaznu možda? Prinudne časove veronauke barem? A da je Muhamed Bujeri, iako prekoračivši ovlašćenja, zapravo ustao u odbranu ljudskih prava?

Iz tih razloga, Holanđani i Evropljani sa njima, nalaze se u šizoidnoj situaciji. Zbog iskustva verskih ratova, kritiku religije radije ostavljaju po strani. Ali, izazvani Van Gogovom krvlju, ljude iz drugih kultura takođe radije guraju na marginu. Rezultat je uspon desnice, ekstremizma i fanatizma, kako među domaćima, tako i među pridošlima. A konzervativna reakcija poslednje je što preplašenoj Holandiji i Evropi treba.

Jer upravo je netolerancija prema kritici određenog tipa mišljenja i ponašanja potegla pištolj i isukala nož na Tea Van Goga. Potrebno je više, a ne manje sluha za ponašanje drugih ljudi, bilo da su u pitanju kontroverzni umetnici-provokatori, bilo pojedinci koji sa drugih kontinenata već vekovima dolaze u Holandiju tražeći šansu da zarade koji gulden ili evro. Međutim, sve dok ne odu na birališta i ne zaokruže najdesnijeg kandidata, Holanđani su u pravu kada navode da je tolerancija nešto što treba ozbiljnije promisliti. Jer vredno nasleđe tolerancije prema različitosti ne sme biti pomešano sa tolerancijom prema nerazumnim, agresivnim i isključivim sistemima mišljenja i ponašanja, a koji čine popriličan komad teorije i prakse koju nazivamo religijskom. Umesto da odustane od tradicije tolerancije, Evropa bi trebalo da se seti svoje ponosne i snažne prosvetiteljske, slobodoumne, sekularne i antiklerikalne tradicije. Ne treba se plašiti kritike religije. I ne treba odustati od holandskog nasleđa slobodoumlja, već mu se vratiti.

Lekcije iz Holandije su veoma važne. A ulog je puno veći od duvanja po kofišopovima ili oralnog zadovoljstva iza crvene zavese. Najveći evropski filozofi liberalizma živeli su u Engleskoj i Francuskoj, ali je Holandija bila dom za njihove ideje. Istorija filozofije i socijalnih teorija bila bi posve drugačija i posve siromašnija da nije bilo ove oaze slobode. Tolerancija kritike religije u jednom društvu čovečanstvu je podarila dela Dekarta, Hobsa, Loka, Spinoze i drugih. A ova su dela večno zadužila čovečanstvo: od naučnog, materijalističkog pogleda na svet, do liberalne demokratije. I zato se uvek valja zabrinuti kada Holanđani preispituju sopstveni prag tolerancije.

e-novine