Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine: Ne morate biti pravnik da biste videli veoma jasno da ima elemenata krivičnog dela u izveštavanju pojedinih ljudi

Piše: Žarka Radoja i Dejan Kožul

Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije obznanilo je 8. juna da analizira ratnohuškački angažman medija i novinara, povezan sa ratnim zločinima u Vukovaru 1991. i Zvorniku 1992, za koje su izrečene prvostepene presude. Iz Tužilaštva je saopšteno da je reč o analizi tekstova i priloga na elektronskim medijima, a takvu nameru podržala su novinarska udruženja, Udruženje novinara Srbije, u kojem su se mnogi uznemirili i Nezavisno udruženje novinara Srbije, koje su osnovale žrtve patriotskog novinarstva, otpušteni novinari, urednici i ljudi iz tehničkih službi u medijskim kućama. Namera je Tužilaštva da pronađe direktnu vezu između izvršenja ratnih zločina i novinarskog angažmana režimskih propagandista angažovanih na državnom poslu, velikosrpskom projektu koji je podrazumevao stvaranje etnički čistih teritorija genocidom, nečovečnim postupanjem, ratnim zločinima i drugim sudski dokazanim vidovima nasilja nad pripadnicima drugih etničkih grupa.

Postpetooktobarskom „lustracijom", februara 2001. iz Udruženja novinara Srbije izbačeni su Dragoljub Milanović, bivši direktor RTS, Milorad Komrakov, urednik Informativnog programa ove kuće i bivši predsednik UNS-a, Dragan Hadži Antić, direktor i glodur Politike, Dušan Čukić, urednik u RTS i bivši predsednik Saveza novinara Jugoslavije, Goran Matić, bivši savezni ministar informisanja, Zoran Jevđević, bivši direktor Tanjuga, Đorđe Martić, glavni urednik Večernjih novosti, i Živorad Đorđević, bivši direktor Borbe.

Osnova da se istražuje rad medija u vreme rata jesu izjave dobrovoljaca i učesnika u sukobima koji su govorili da su se odlučili da krenu u rat „kad su videli priloge na televiziji". Stručnjaci, uglavnom, govore da će dokazivanje krivice ratnih huškača iz pisanih i elektronskih medija biti teško, ali ostvarivo. Ostali su neizbrisivi pisani tragovi i kilometri video-zapisa neljudske ratne propagande, a njeni kreatori i dalje, na različitim medijima, šire isti govor mržnje iza kojeg su ostale stotine hiljada mrtvih.

Kako smo najavili, e-novine će se narednih dana, meseci, godina… konkretnije "pozabaviti" tim problemom. Krenuli smo redom – od Tužilaštva za ratne zločine i portparola Bruna Vekarića.

Da li ste kontaktirali s međunarodnim udruženjima novinara i postoji li sa te strane podrška? Novinari iz BiH su hteli da pokrenu nešto slično, međutim nisu dobili podršku.

Nismo konktaktirali s međunarodnim novinarskim udruženjima. Najvažnije je da se shvati da Tužilaštvo analizira ima li elemenata krivičnog dela ili nema. Tu nam novinari mogu pomoći, prikupljati sa nama materijale i dati nam neke sugestije u stručnom smislu šta jeste etika a šta nije, ali samo to. Samo tužilac može da pretpostavi šta je krivično delo. Dovoljno je da postoji određeni stepen osnovane sumnje da bi pokrenuo postupak i to je ono što je različito u odnosu na sve polemike koje se sada vode.

Koje polemike?

Mi sada vodimo polemike o moralu nekih ljudi koji su nekada izveštavali a suština je sasvim druga, tražimo pravosudnu istragu. S jedne strane, to je mnogo teže, ali je s druge strane i jednostavno, jer će se videti da li ima ili nema krivičnog dela, dakle pozivanja i podstrekivanja na izvršenje ratnih zločina. Imate tu i krivično delo raspirivanje rasne i verske netrpeljivosti ali to je u nadležnosti nekih drugih sudova, sudova opšte nadležnosti, i kada su u pitanju događaji iz devedestih, ono je zastarelo. Slobodu govora u članovima 19 i 20 detaljnije reguliše Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, ugovor koji je prihvatilo više od dve trećine zemalja sveta. Član 19 tako propisuje da niko ne može biti uznemiravan zbog svog mišljenja, da svako ima pravo na slobodu izražavanja, ali da je uživanje tih sloboda skopčano sa posebnim dužnostima i odgovornostima. Tako član 20 Pakta eksplicitno propisuje ono što prelazi granice slobode izražavanja i predstavlja zloupotrebu prava slobode govora: svaka propaganda u korist rata biće zakonom zabranjena, zakonom će biti zabranjeno svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Uprkos rezervi pojedinih zemalja da bi ovakva zabrana ugrozila slobodu izražavanja, Komitet UN za ljudska prava u svom Opštem komentaru broj 11 iz 1983. godine, precizira koju vrstu ratne propagande zabranjuje ovaj član: „To je ona propaganda koja preti da će proizvesti ili izazvati akt agresije ili narušavanja mira protivan Povelji UN"

Ne morate biti pravnik da biste videli veoma jasno da ima elemenata krivičnog dela u izveštavanju pojedinih ljudi u to vreme sa onim što sama povelja definiše, i to je ono iza čega se nijedan novinar ne može sakrivati pozivajući se na na slobodu govora. Kada laži počnu da stižu sa fronta, one stimulišu ljude na terenu i da ubiju. Vi tada imate dokazano krivično delo. Na Ovčari je ubijeno 200 ljudi, 50 u Zvorniku, to je utvrđeno prvostepenom presudom. U našim optužnicama koje se takođe odnose na tragične događaje u Zvorniku 1992. godine ima preko 700 žrtava, uglavnom pronađenih u masovnim grobnicama. Samo kroz do sada izrečene presude mi imamo uzrok i posledicu, što je apsolutno podložno našoj oceni da li tu ima elemenata krivičnog dela ili nema. Polemike se svode na to da se ne pravi razlika između slobode govora, novinarskih kodeksa i etike u odnosu na krivično delo. To je pogrešno.

Posle objave vesti da Tužilaštvo Srbije planira istragu o ulozi novinara u podstrekivanju na ratne zločine u regionu su takođe usledile reakcije, s obzirom na to da su mediji na početku objavili da će biti analizirani i izveštaji iz regiona. To je kasnije demantovano. Da li postoji i kakva je saradnja u regionu sa tužilaštvima u vezi sa ovim slučajem?

U javnosti je predimenzionirana priča u odnosu na to što mi objektivno možemo da postignemo. Slučaj je usko definisan baš zato što je to klizav teren, graniči se sa osnovnim demokratskim vrednostima, pravom na slobodu govora… U Evropi, čak i među predstavnicima UN, veoma je različito tumačen taj međunarodni pakt o članu 20 i postojali su različiti stavovi. Neki su imali vrlo jasne ograde pa je zato i donet opšti komentar koji precizira šta znači prekoračenje slobode govora u smislu stimulisanja na agresiju, na nasilje… Činjenica je i da Ženevska konvencija ne sprečava ratnu propagandu. U Drugom svetskom ratu propaganda je bila više nego jasna. S druge strane, imate puno manipulacija, po čemu se vidi da je to težak posao. Do sada postoji samo šest presuda urednicima i novinarima za ratne zločine. Ušli smo u dela koja su veoma teško dokaziva. Da li ćemo uspeti, videćemo, ali imamo ne samo obavezu prema našem društvu da ozdravi već imamo obavezu u skladu sa zakonom kada čujemo i vidimo da je nešto krivično delo da to istražimo i prema tome delujemo. Isto tako, dolazi se uvek do relativizacije – „mi smo radili to ali i oni drugi su radili isto". Jeste, bilo je ratne propagande na svim stranama. Ne bežimo od toga da i neki drugi pregledaju svoje arhive i vide da li ima elemenata krivičnog dela, bez obzira što se to tretira kao odbrambeni rat na toj strani. I u odbrambenom ratu su moguća krivična dela i ratni zločini i bilo ih je. Tužilaštvo je sada ušlo u delić tog mračnog velikog medijskog polja koje je egzsitiralo u to vreme na ovom mestu, i to je to. Imamo još 30 predmeta ratnih zločina koje istražujemo i koje ćemo ubuduće po svoj prilici procesuirati. Ovo je, kao i svi naši predmeti, važno sa aspekta ozdravljenja društva i suočavanja sa prošlošću.

Deo medija ovo smatra progonom novinara i stvaranjem atmosfere straha, što je rekla i predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović?

To nije hajka na novinare, to su dva konkretna primera u kojima imamo uzrok i posledicu i to ćemo pokušati da dokažemo u postupcima koji nisu ni brzi ni laki. Teza da neko ne može da razmatra ili da gleda kroz svoju prizmu kako je ko izveštavao ne stoji. Kao da se zaboravlja da je u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije ubijeno 130.000 ljudi, kao da se zaboravlja medijska slika koja je mlela sve nas iz dana u dan tih devedesetih godina. Normalni ljudi to nisu mogli da gledaju, neki su, opet, uzimali puške i odlazili na ratište. Tu je bilo puno i dobrovoljaca. Kroz naše predmete može da se vidi kakve posledice mogu da proizvedu novine koje su na naslovnoj strani donele „fotografiju" deteta koje plače na grobu svoje majke, u stvari slika Uroša Predića iz 19 veka, ili kad izveštač koji navodno izveštava iz Vukovara, a u stvari sedi u Pančevu, kaže da je ta i ta ulica oslobođena, pa vojnici koji ga slušaju odu tamo da popiju nešto i protivnička strana ih izrešeta…. Pokušavam kroz ove primere da vam pokažem kako jedan odnos prema stimulaciji zločina može da proizvede posledice. NUNS je 1994. godine nastao kao reakcija na takav način izveštavanja. Isto je činjenica da je osam ljudi isključeno iz UNS-a i to je jedna vrsta sankcije.

Koliko su pisanja medija i navođenja primera od pomoći ili odmažu i skreću temu od onoga čime se bavite?

Preglasna je medijska rasprava, osećamo se kao da moramo da objašnjavamo ono što po zakonu radimo. Nije ni uobičajeno da Tužilaštvo sada objašnjava svoje akcije koje su u skladu sa zakonom. Istražujemo ima li elemenata tog i tog krivičnog dela i tačka. Međutim, pogledajte šta se desilo ovih dana. Pojavili su se duhovi iz prošlosti. Mila Štula, Milijana Baletić… Na njih smo skoro zaboravili, niko ih nije ni pomenuo. Same su se našle prozvanim da brane svoje patriotizme iz tog vremena. To, koliko je loše toliko je i dobro. Ljiljana Smajlović je i sama rekla da je maltene ceo UNS u panici, da se svi boje. Meni je to strašno. Mi istražujemo krivično delo pa se zbog toga boji 1.000 članova UNS-a? To je nešto što bi trebalo da zabrine samo udruženje, jer zna se ko je šta radio i šta državni organ može da istražuje. To je zaista zabrinjavajuće. Mi nikada nismo naveli ni jedan konkretan medij, nijedno ime nije pomenuto. Imena će se pojaviti ukoliko dođe do faze istrage. Nadam se da će je biti.

Na koji način se analiziraju mediji?

Ta analiza se radi ovde, NUNS je uradio pregled stanja iz tog vremena, koji su objavili u Dosijeu. Te stvari nam mnogo pomažu. Razgovarali smo sa novinarima, sa ljudima koji imaju te materijale, sa profesorima… Ova druga strana koja se oseća uplašenom pita ko sad analizira za nas, pa analiziraju ljudi koji znaju nešto o tome, koji imaju neke materijale, koji sa nama tužiocima, pokušavaju da daju informaciju više od onoga što imamo kao obični građani i što svi mi koji smo živeli na ovim prostorima, u to ludo vreme znamo. Pokušavamo sa pravno-procesnog apsekta da gledamo na stvari ali isto tako u svakom procesnom aktu vi imate analizu stanja i obrazloženje koja želimo da budu što kvalitetnija. Zato nam je svaka pomoć dobrodošla.

Kako komentarišete činjenicu da se insistira na imenima ljudi koji vam pomažu?

Mislim da je to sukob između dva udruženja novinara, pokušaj omalovažavanja, jer uvek se može reći – aha to su oni tamo koji su lovili veštice. To je stara priča, sukobi iz prošlosti. Gostujući u emisiji Utisak nedelje došli smo i na temu učešća medija u stvaranju atmosfere za ubistvo premijera Zorana Đinđića. I te kako su mediji učestvovali u tom ubistvu. Bio sam član komisije Žarka Koraća, analizirali smo pisanje medija. Postoje na hiljade tekstova koji prave od njega mafijaša i podgrevaju atmosferu u kojoj je bilo normalno da su ga ubili.

Pomenuli ste i analizu ambijenta. Šta to tačno znači?

To znači da je postojala jedna opšta slika u to vreme u jednom pogrešnom režimu koji je zastupao Slobodan Milošević i da su mediji imali svoju ulogu na tom mestu. Ja to nisam izmislio, to imate u haškim postupcima direktno navedeno, u konkretnim predmetima koji još nisu završeni ali i u predmetima koji su završeni. Prema tome, svakako da su mediji ovde imali jednu ulogu i mi želimo da istražimo koliko su oni doprineli da bi došlo do onog najgoreg, do ratnih zločina prema civilima i nad ratnim zarobljenicima.

Šta je sa ljudima koji su bili na vlasti i učestvovali u stvaranju tog ambijenta a na vlasti su i danas. Lustracije nije bilo, makar i simbolične, pa imamo situaciju povratka snaga iz devedesetih u državni vrh. S obzirom na to da postoji veliko nepoverenje u samostalnost pravosuđa, a samim tim i tužilaštva, u odnosu na vlast, koliko činjenica da su se pojedinci na velika vrata vratili na scenu može negativno da utiče na samu istragu?

Biću potpuno otvoren. Ivica Dačić je za mene najprijatnije iznenađenje u ovoj vladi, ne vidim nijednu njegovu grešku kao ministra policije. Bio sam kao građanin Srbije koji ima drugačija vrednovanja nego onaj SPS veoma zabrinut kada su ušli u vladu. Pored Ivice Dačića, ministar odbrane i ministarka pravde su najpozitivniji u Vladi Srbije. Ne govorim to samo ja, to piše u izveštajima Evropske komisije. Kako će kome to odgovarati, mi o tome ne razmišljamo, samostalnost i odgovornost morate da imate u sebi da biste mogli da radite ono što piše u Ustavu i zakonskim aktima. Mi smo se toga uvek držali.

Da, ali deo tih ljudi se još uvek poklanja na grobu Slobodana Miloševića i nisu se javno distancirali od te politike.

Mislim da se jesu delimično distancirali, bar Dačić, a s druge strane terate me da budem političar a to nisam, mislim da je to pokušaj da se sačuva njihova ciljna grupa. Oni moraju da neguju one koji će ubaciti glasački listić za njih.

Koliko se čini realnim da se pokrene istraga?

Veoma realno, mi smo veoma blizu pretkrivičnog postupka. Imamo još nekoliko stvari da prikupimo, izdvojili smo osam primera koji su najdrastičniji, iza tih osam primera ne stoji osam ljudi već mnogo manje. Imamo neke granice u okviru kojih se krećemo i s obzirom na ono što je izjavljeno u sudnici, možemo da nađemo uzrok i posledicu da bude dovoljan stepen osnovane sumnje. Kad uđemo u sudnicu, želimo da budemo potpuno jasni i argumetnovani, da se vidi da to nije atak na novinare već da je to napor da se sankcioniše određeno krivično delo, o čemu će konačnu odluku doneti sud. 

E-Novine