Selo Fijulje kod Sjenice čini dvadeset domaćinstava koja ukupno imaju oko 60 tona poznatog sjeničkog sira spremnog za bacanje, jer nemaju kome da ga prodaju

Piše: Miroljub Dugalić

Neobičan rekord, možda i za Ginisovu knjigu rekorda, sticajem raznih okolnosti, drže ovih dana meštani sela Fijulje kod Sjenice. U mlekarima dvadeset domaćinstava, 18 bošnjačkih i dva srpska, uskladišteno je oko 60 tona sjeničkog sira, onog po kvalitetu nadaleko poznatog, belog, polumasnog, od kravljeg i ovčjeg mleka. Računica pokazuje da svaka kuća u proseku ima po tri tone ovog proizvoda kojeg sada niko neće – niotkuda kupca. Stoga očajni domaćini, kako koji dan prolazi, dižu ruke od potrage za mušterijama i sve birkaju mesto gde će sir odložiti a da ekološki ne zagade selo i okolinu na prostranoj i čistoj Pešterskoj visoravni.

– Ja za još dvadesetak dana imam prostora u mlekaru. U slučaju da za to vreme sir ne prodam odlučila sam da stari, svu količinu od 25 kaca, odvezem do jame „Golubnjače", koja je tu nadomak sela. Ta jama je duboka i iz nje se neće širiti neprijatan miris. Mislim da će tako postupiti i moje komšije, jer šta drugo možemo – stiže novi mladi sir, a sa starim nemamo kuda. Ne možeš ga prodati ni po ceni „daj koliko daš" i zato moram da prodajem krave. Zimus smo muž Negoslav i ja prodali šest i primorani smo da farmu dalje smanjujemo – kaže Desimirka Vujović, koja od 15 krava dnevno pomuze oko dve stotine litara mleka i u jednom danu proizvede oko 30 kilograma sira.

Starina, devedesettrogodišnji Momir Vujović nam objašnjava da ne pamti teže godine za stočarstvo na Pešteri i otkup stočarskih proizvoda, računajući čak i vreme ratova. Njegov unuk Marko Vujović, dvadesetjednogodišnji mladić, školovao se za za rukovaoca-mehaničara poljoprivredne tehnike, jer je nameravao da ostane na selu.

– Međutim, sada razmišljam šta da radim uprkos tome što u štali imamo 17 krava, desetak junadi, dva bika… Imamo i dvadesetak hektara pašnjaka. Džaba sve to kad ono što proizvedeš ne možeš prodati, niti dinar zaraditi… Zato se često pitam da li štalu treba isprazniti i krenuti u trgovinu, šverc, u potragu za nekom boljom zaradom bez velike muke – kaže za „Politiku" Marko Vujović.

Desimirka Vujović: Vrhunski proizvod nema ko da kupi (Foto M. Dugalić)Sve kaca do kace i u mlekaru Nurča i Zumrete Ugljanin. Ima ih 80, a to je četiri tone starog sira. Tu je već i nekoliko kaca mladog, još, kako se to kaže, nezrelog. Tako su punim kacama krcati i mlekari Numana, Fehima i Ahmeta Dolićanina, Ilma i Ragipa Peškovića, Ćemala i Ismeta Ugljanina… U selu je, zapravo, ukupno oko 1.200 punih kaca sira.

– Ama, sirom bismo celo selo popločali – kaže, ipak uz šalu, Nurčo Ugljanin. On nam dalje objašnjava da ima oko 40 grla krupne stoke, a trenutno muze 15 krava i svakog dana ima po 300 litara mleka, odnosno usiri 50 kilograma sira.

– Šta to vredi kad za sir nema kupca ni po dva evra za kilogram, a za mleko ni po 13 dinara. Stvarno ne znam šta da činimo. Eto, da sam prodao lanjski sir, moj prihod bi bio više od dvadeset hiljada evra. Ovako, nigde dinar da zaradiš, jer teško se i stoka prodaje, a pored mene, ovde u selu, još su dva sina i kćerka… Ja i moje komšije smo zvali, obilazili kupce, nudili na veresiju… Niko neće, kažu nema više tržišta, sir se mesecima ne isporučuje Kosovu, Crnoj Gori, a za Beograd ide malo… – objašnjava nam Nurčo Ugljanin.

Naši sagovornici svoju muku jedino šalom „leče", tako da, na kraju razgovora, jedan od njih šaljivo primećuje da su se „eto, ovde i miševi sira zasitili, i oni bi rado dočekali nekog bogatog kupca, recimo Miškovića…"

Politika