Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova nije, iako je bilo takvih očekivanja, izazvalo ozbiljnije političke potrese u oblasti zapadnog Balkana niti lančano pokretanje secesionizma u državama sa sličnim problemima.

Piše: Dušan Janjić

Na prvu godišnjicu jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova mogu se uočiti sledeći trendovi:

Proglašenje nezavisnosti Kosova nije izazvalo šire nasilne procese. To je rezultat činjenice da je ovaj čin približio Albance ostvarenju njihovog decenijskog cilja – stvaranju nezavisne države Kosovo i da su albanske političke vođe, uz podršku i kontrolu diplomata EU i SAD, pripremale Albance za ovaj čin.

Tokom protekle godine rukovodstvo Kosova je striktno sledilo politički raspored aktivnosti dogovoren s glavnim sponzorima jednostrano proglašene nezavisnosti, posebno sa SAD: usvojeni su Ustav Kosova i serija sistemskih zakona koji polaze od Ahtisarijevog plana; pripremljena je Nacionalna strategija za ostvarivanje prava nacionalnih manjina; pripremljena je javnost za prihvatanje EULEX-a; formirane su Kosovske bezbednosne snage kao neka vrsta specijalnih snaga pod kontrolom Ministarstva odbrane; ostvaren je visok stepen suzdržavanja od ekstremističkih napada na Srbe; relativno uspešno se kontroliše reakcija javnosti na to da proces međunarodnog priznanja ide mnogo sporije nego što se očekivalo, odnosno vođe Kosova i Vašington su najavljivali da bi oko 100 država moglo da prizna Kosovo u prvoj godini, a priznalo ga je svega oko 50 država, među kojima i 23 odnosno većina članica EU, itd. Osnovne slabe tačke Kosova su: prvo, velika ekonomska zaostalost i nerazvijenost uz visoku nezaposlenost i rašireno siromaštvo, a to je povoljan okvir za visoku korupciju i povoljan milje za jačanje organizovanog kriminala, ali i socijalno, politički i verski motivisanog ekstremizma i terorizma; drugo, Kosovo je etnički podeljeno društvo u kome srpska i albanska zajednica pokazuju sposobnost paralelnog života i odsustvo bilo kakvog programa i organizovanog napora da se nađe efektivni model institucionalne saradnje i međuetničkog pomirenja. Otuda će međuetnički odnosi, zadugo, biti ozbiljna pretnja bezbednosti i miru na Kosovu.

U Srbiji, posebno u Beogradu i na severu Kosova, je neposredno posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, bilo političkih demonstracija koje su imale i sporadični nasilni karakter. Tada su zaposednuti i spaljeni carinski objekti UNMIK-a na graničnim prelazima između Kosova i Srbije i zapaljene hrvatska i američka ambasada u Beogradu. Ovi nasilni događaji su uticali na distanciranje građana Srbije od masovnijih i dugoročnijih akcija protesta.

Beogradu je u toku prošle godine dana težište na usporavanju i blokiranju međunarodnog priznanja Kosova, naročito na blokiranju prijema Kosova u OUN. U ovim aktivnostima Beograd je uspešan zahvaljujući podršci Moskve. Diplomatija Srbije je uspela da, takođe uz ključnu podršku Rusije, GS OUN usvoji rezoluciju kojom se od Međunarodnog suda pravde traži mišljenje da li je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova u skladu s međunarodnim pravom. Očekivanja Beograda su da bi Sud mogao da podrži njegov stav o neutemeljenosti proglašenja nezavisnosti Kosova u međunarodnom pravu, a da bi to uticalo na mnoge države da ne priznaju Kosovo. S obzirom na to da, najverovatnije, mišljenje Suda neće biti izričito ni na strani stava Beograda ni u podršci nezavisnosti Kosova, može se reći da je izglasavanje rezolucija bilo važan diplomatski uspeh Srbije, ali i da je omogućilo vlastima Srbije da relaksiraju unutrašnju političku scenu, odnosno da odlože raspravu o statusu Kosova barem dok ne dođe mišljenje Suda.

Beograd je uspeo da s generalnim sekretarom UN-a postigne kompromis (takozvanih šest tačaka), s kojim se saglasio i Brisel. Reč je o okviru buduće saradnje Beograda, UN-a i EU na Kosovu, koji bi trebalo da bude razrađen u takozvanim tehničkim razgovorima. Zasad, ovaj dogovor je iskorišten samo za početak delovanja EULEX-a i na severu Kosova, odnosno za uvođenje evropskih sudija i savetnika u sudove na severu Kosovu, te za obnovu carinske kontrole na severu Kosova.

I posle godinu dana, Srbi na samom Kosovu su i dalje podeljeni i nesposobni da povedu išta drugo do pojedinačnih demonstracija i bezbednosnih provokacija. Istovremeno, većina Srba se ne uključuje u kosovske institucije, pa ni u KPS i KBS, a ni u saradnju s EULEX-om. Ali, to ne sprečava brojne Srbe da, mimo Beograda, rade u ovima. Uostalom, i dan-danas dve srpske partije učestvuju u radu parlamenta Kosova.

Izgleda da se političari i javnost Srbije nisu suočili sa svim aspektima novouspostavljene situacije na Kosovu. Kosovska kriza je poprimila karakteristike sukoba dve države na jednoj teritoriji, ali se vlast u Beogradu i dalje ponaša kao da je to pre svega pitanje secesionističkog pokreta Albanaca. Pri tom, politički interesi stranaka vladajuće koalicije su najvažniji pri smenjivanju i postavljanju funkcionera u javnim ustanovama u srpskim enklavama i u onim institucijama koje se bave Kosovom. Nema informacija koje bi ukazivale na to da vlasti u Beogradu pripremaju temeljniju revizuju svog delovanja povodom kosovske krize iako je to nužno.

Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova nije, iako je bilo takvih očekivanja, izazvalo ozbiljnije političke potrese u oblasti zapadnog Balkana niti lančano pokretanje secesionizma u državama sa sličnim problemima.

U međuvremenu su sve bivše jugoslovenske republike, osim BiH, priznale Kosovo, što je dovelo do nove regionalne izolacije Srbije, koja je okružena zemljama članicima NATO-a i EU, koje su, s izuzetkom Rumunije, priznale nezavisnost Kosova. Ovakva međunarodna situacija će narednu deceniju onemogućavati Srbiju da bude značajniji politički faktor na zapadnom Balkanu.

Nezavisne Novine