Milan Vukomanović: Građani Srbije, među kojima ima dosta nominalnih vernika, stavljaju se pred gotovo nemoguću dilemu: biti Srbin pravoslavac ili biti Srbin-Evropljanin, čime se dovodi u pitanje višestrukost njihovih identiteta

Piše: Anđelka Cvijić

Najnovija zbivanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi otvorila su mnoga, u javnosti često postavljana, pitanja na koja međutim iz crkvenih krugova ne stižu odgovori. Već je i kraj prošlog veka, a naročito 21. vek, pred religiju postavio nove zahteve kojima ona, prema naučnim tvrđenjima, uglavnom ne uspeva da parira. U razgovoru s dr Milanom Vukomanovićem, profesorom sociologije religije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, razgovaramo upravo o tome, ali kroz prizmu najkritičnijih tema koje se skoro svakodnevno otvaraju.

Milan Vukomanović je u javnosti prisutniji svojim knjigama nego intervjuima: retko ćete naići u novinama na razgovore s njim, ali njegove sveobuhvatne, argumentovane i polemične poglede možete naći u svim knjigama koje je do sada objavio. Između ostalih tu su dela „Sveto i mnoštvo", „Svet Tominog jevanđelja" i najnovije – „Homoviator. Religija i novo doba" (sva u izdanju „Čigoja štampe").

Koliko je pismo vladike zahumsko-hercegovačkog Grigorija članovima Sabora SPC ukazalo na suštinske probleme Srpske pravoslavne crkve?

To pismo, prema rečima samog autora, nije bilo namenjeno javnosti i internog je karaktera. Napisano je povodom konkretnog događaja – jesenjeg zasedanja Arhijerejskog sabora SPC. U dnevnim novinama preneti su samo fragmenti, a ne pismo u celini. O suštinskim problemima, kojih nema malo, trebalo bi da se raspravlja na Saboru, ali ne čini mi se da će to biti slučaj u skorijoj budućnosti. Zamislite instituciju u koju građani Srbije imaju najviše poverenja, a koja se na svom saboru bavi autentičnošću patrijarhovog potpisa!

A koji bi bili ti problemi?

Crkva već dugo boravi u samonametnutom liturgijskom getu, bez pravog kontakta s javnošću. Ne nazire se tu ni nekakvo koherentnije socijalno učenje ili spremnost da se odgovori na izazove vremena. Nema značajnijeg napretka u teologiji. Zagledana u eshaton, Crkva kao da je zaboravila na kairos.

Da li je SPC ivoljna i kadrovski spremna da se nosi sa zadacima modernog doba? Da li je njeno insistiranje na principu sabornosti prevaziđeno?

Sabornost, sama po sebi, bar u crkvenom kontekstu, nije problem. Problem je u nespremnosti, nedostatku vizije i hrabrosti da se uđe u istinske reforme.

Srpska pravoslavna crkva nije zvanično državna crkva, ali se oseća tendencija i u SPC i kod nekih političara da to bude. Da li je u tom slučaju država lakše instrumentalizuje? Mislite li da se to posebno osećalo u svim događanjima oko (ne)izbora novog patrijarha SPC?

Srpska pravoslavna crkva je, defacto, državna crkva, iako to nije deiure. U istoriji pravoslavlja, država je, pak, uvek bila moćniji partner u tom odnosu. Otuda i stalna pretnja od instrumentalizacije. Ne mislim, međutim, da je to naročito bilo izraženo na poslednjem Saboru SPC.

U jednom tekstu kažete da je „tokom četvorogodišnje Koštuničine vlasti u Srbiji, SPC postala značajan akter u srpskoj politici. Štaviše, Koštunica i SPC imaju vrlo slično, konzervativno viđenje srbijanskog društva". I zaključujete da je to u velikoj meri doprinelo usporavanju političkih i ekonomskih reformi u Srbiji i usporavanju procesa pridruživanja Evropi. Koje glavne događaje, kada je u pitanju SPC, vidite kao ispoljavanje tog konzervativizma?

U protekle četiri godine, taj konzervativizam je u velikoj meri doprineo usporavanju političkih i ekonomskih reformi u Srbiji, pogoršanju odnosa sa susednim državama i blokiranju procesa pridruživanja EU. Crkvena ideologija u tom periodu ima jasne odlike konzervativnog, desnog nacionalizma. Obnova monističkog zavetnog obrasca na početku 21. veka i povratak slavenofilskom načelu društvene i političke sabornosti (što je u velikoj meri prihvatio i Koštunica) posledica je odbacivanja modernog pluralističkog koncepta društva koji bi bio više u duhu nasleđa evropskog prosvetiteljstva. Nije stoga, svakako, slučajno što su se SPC i srpska vlada tokom 2007. godine toliko orijentisali baš prema Putinovoj Rusiji.

Srbija se opredelila za Evropu, a dobar broj srpskih episkopa još satanizuje one koji to žele… Kuda to dvojstvo vodi?

U SPC ima još mnogo evroskepticizma i antievropskog govora, čak i među vladikama tzv. reformistima. Građani Srbije, među kojima ima dosta nominalnih vernika, stavljaju se, na taj način, pred gotovo nemoguću dilemu: biti Srbin pravoslavac ili biti Srbin-Evropljanin, čime se dovodi u pitanje višestrukost njihovih identiteta. To, dakako, nije u duhu ni samog hrišćanstva, pa ni pravoslavlja, čime neki sveštenici samo pokazuju da nisu ni približno na visini zadatka pred kojim se nalaze. Sve to, naravno, pored nedostatka jasne političke vizije sadašnje vlade, izaziva dodatnu konfuziju među građanima Srbije.

Kako biste, međutim, okarakterisali međureligijsku saradnju u Srbiji? Koliko je jaka ekumenska struja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi?

Kako sebe vidi Crkva Mislite li da je kod nas religija depolitizovana? Treba li da se Crkva pita oko problema u društvu? Koja treba da bude mera njenog odgovora? Nova uloga crkava i verskih zajednica u balkanskim državama omogućava im da se bave i društvenim problemima. Kakav je, međutim, stvarni opseg društvenih, pa i političkih problema koji spada u domen crkvenih nadležnosti i njenog ustavnog okvira? Koliko je Crkva u stanju da se nosi s tim problemima i kakav je njen kapacitetu pogledu njihovog rešavanja? Koliko su odgovori Crkve na savremene društvene probleme zaista relevantni? Kakva je njena vizija društva? Da li Crkva sebe vidi kao deo civilnog društva ili ne? Treba se, najpre, suočiti s pravim pitanjima da bi se dali odgovori.

Grubo gledano, u SPC danas preovlađuju dva stava u pogledu ekumenizma. Prvi bi bio jedan ekstremni stav da je ekumenizam „svejeres" i da je jeres sve što nije pravoslavlje. On bi se mogao dovesti u vezu i s gledištima Justina Popovića i njegovim trajnijim uticajem u SPC. Drugo je, pak, ono stanovište koje vidi prostora u razvijanju ekumenskih odnosa s Katoličkom crkvom, a možda i nekim drugim tradicionalnim verskim zajednicama u Srbiji. Međutim, retka je, gotovo nepostojeća, otvorenost prema malim verskim zajednicama čak i u liberalnijim krugovima Crkve. Tu je, uglavnom, reč o evanđeoskim protestantskim denominacijama i drugim „manjincima" koje SPC, a ponekad i država, javno diskriminiše i proglašava za sekte ili satanistički uticaj sa Zapada.

A šta je sa Zakonom o crkvama i verskim zajednicama iz 2006. godine?

Zakon donekle uređuje odnose u religijskoj sferi, u domenu organizacije crkava i verskih zajednica. Ali negativne posledice su mnogo izraženije. Zakon sadrži neke diskriminatorske odredbe u pogledu registracije „netradicionalnih" verskih zajednica, a daje i suviše diskrecionih prava izvršnoj vlasti, što je protivno Ustavu i fundamentalnim religijskim pravima i slobodama. Zakon, potom, štiti versku službu u javnim ustanovama, ali ne štiti autonomiju i laički karakter državne, javne škole. Zašto bi se javna škola odricala svog nekonfesionalnog identiteta da bi se zaštitila nepovredivost verske službe u njoj? Ovim primedbama bih dodao i potpunu netransparentnost u sastavljanju različitih prednacrta Zakona, uključujući i stručnost samih zakonopisaca, izostanak koherentnije javne rasprave, kao i očiglednu pristrasnost prethodnog Ministarstva vera Srbije koje je, kao državno telo, javno zastupalo interese većinske religijske organizacije.

Da li se već sada mogu naslutiti efekti veronauke u našim školama?

Da bi se jasnije i potpunije sagledale posledice veronauke, a i građanskog vaspitanja, u našim javnim školama, potrebno je da prođe više vremena nego što je proteklo od 2001. godine, kada su ti predmeti na brzinu uvedeni u školski sistem. Zasad stižu pritužbe o neadekvatnoj metodičkoj pripremljenosti nastavnika veronauke i otežanom pristupu podacima o tome koliko učenika zaista pohađa tu nastavu, što je u nadležnosti Ministarstva vera. Evaluacije učenika bi tu, svakako, bile od pomoći, ali se to još ne radi sistematski.

Sigurno utočište za „odbranu"… Bliži ste stavu o desekularizaciji nego sekularizaciji modernog sveta. „Samouverena religija, aktivna, u ekspanziji, s namerom da preuzme kontrolu, itekako se vratila", kaže i antropolog Kliford Gerc. Šta religiju čini privlačnom u 21. veku? Religija danas ponovo stupa u različite, vrlo složene, interakcije s ideološkim, političkim, kulturnim i ekonomskim sistemima. Ona je, štaviše, sastavni deo globalizacijskih procesa. S druge strane, ona još pruža sigurno utočište za „odbranu kulture", nacionalnog, lokalnog, partikularnog. Reč je tu, u stvari, o zaštiti religijskog interpretativnog nasleđa. U svetu koji karakteriše velika dislociranost etničkih, religijskih i, uopšte, kulturnih manjina, religije su moćni čuvari grupnih, kolektivnih identiteta. To jednako važi i za društva u procesu transformacije, kao što je, na primer, društvo u Srbiji. Na izazove modernizacije i sekularizacije religije danas odgovaraju religizacijom modernosti.

Sve veći broj mladih se vraćanjem „pravoslavnim korenima" vraća zapravo konzervativizmu, nacionalizmu, verskoj isključivosti, međunarodnoj izolaciji. Mladost bi trebalo da je nespojiva s takvim društvenim, političkim, kulturnim parametrima. Gde vidite ključ tog nesporazuma?

S obzirom na dešavanja u proteklih 20 godina, mislim da imamo onakve mlade kakve smo i zaslužili.

Kakav je, na Balkanu, odnos prema islamu? Šta kažete na sve češću pojavu vehabizma kod nas?

Posebnost balkanskog islama, pored dugog istorijskog prisustva, jesu njegovi varijeteti, njegova heterogenost, i to ne samo u religijskom smislu. Tu imamo i etničke, jezičke, političke i druge raznolikosti. Na Balkanu je, svakako, dominantan sunitski islam hanefitske škole, dok je vehabizam u nas prisutan tek odnedavnoni njegov manjinski uticaj ne bi trebalo prenaglašavati. Veći problem je nedostatak pravog dijaloga hrišćanskih crkava s tradicionalnim islamom na Balkanu.

Postoji li antisemitizam u Srbiji? Kako se on ispoljava?

Kada je reč o antisemitizmu u Srbiji, on je, tokom devedesetih godina, ali i danas, najviše dolazio do izražaja na tribinama i u proglasima paraklerikalnih organizacija, u privatnom izdavaštvu, izjavama pojedinih sveštenika, kao i vandalizmu huligana koji ispisuju antisemitske grafite ili skrnave jevrejska groblja i druge objekte od religijskog i kulturnog značaja u Srbiji. To sve je dovoljno dobro dokumentovano i država mora o tome da povede više računa. Ali antisemitizam bi trebalo da osude i same verske zajednice.

Zamerate SPC da nema pravi kontakt s (civilnim) društvom, građanskim društvom. Koja je osnovna ideja vodećih teologa SPC i da li ona uspeva da se uskladi s modernim vremenom?

Od samog početka demokratskih promena SPC je brzo ostvarila kontakt sa srbijanskom državom, odnosno s predstavnicima njenih institucija. Mnogo manje se tu, međutim, razumela složenost savremenog društva. Koncepti kao što su građanstvo ili civilno društvo gotovo se uopšte ne pojavljuju u izjavama crkvenih predstavnika, crkvenih medija i Informativne službe, a kada se i pojave, to neretko biva u negativnom kontekstu. Moglo bi se reći da je danas jaz između SPC i nevladinih organizacija (naročito onih koje se bave ljudskim pravima) veći od programskih razlika koje postoje između bilo koje dve političke partije u Srbiji. Reč je o izvesnim predrasudama i pomerenoj optici na obe strane. Nepristrasniji uvid u postojeće strukturalne vezei sličnostiizmeđu religijskih institucija i organizacija civilnog društva mogao bi, eventualno, otvoriti prostor za nekakvu saradnju u budućnosti.

Politika