Nekoliko godina nakon Titove smrti, ondašnja predsednica Saveznog izvršnog veća drugarica Milka Planinc, odlazi u Kuću cveća, leže na njegov grob i počinje da plače.

Piše: Goran Petrović

Najpre samo tiho jeca, pa drug Tito pomisli da je to uobičajen izliv ljubavi prema njemu, ali kada to jecanje potraje i pređe u ridanje, on odluči da joj se obrati. Kaj je Milkica, kaj plačeš?

Pa kako da ne plačem, druže Tito, kada nas nakon tvoje smrti svet više ne pomaže niti nam daje kredite. Uskoro treba da vratimo dvadeset milijardi dolara kredita, a ja ne znam šta da radimo, ni gde da nađemo te pare. Ma naj se srditi Milkica, budem već ja sve to zrihtal, reče drug Tito i pođe odmah put Vatikana, do svog prijatelja pape.

Gde si stari, šta ima, rekoše jedan drugom, upitaše se za zdravlje, a onda drug Tito pređe na stvar. Vidi prijatelju, ti znaš da sam ja umro i da sam sada "gore", pa ti moram reći jednu vrlo neprijatnu stvar.

OK, reče papa, naši smo, samo reci. Pa kako da ti kažem, problem je u tome što nema boga. Ja naravno, nisam neko ko bi to sada razglasio jer shvatam da je stvar veoma delikatna, naročito za tebe kao božjeg izaslanika na zemlji i crkvu, ali sam osetio potrebu da prvo tebi to kažem. Mnogo ti hvala, reče papa i na kraju zapita kako može da mu se oduži.

Ma daj ovim mojim slepcima jedno pet milijardi dolara, slabo se snalaze od kada me nema. Ne brini ništa, reče papa, a drug Tito mu zahvali i pohita put Moskve, kod nekog, recimo Andropova.

Zdravstvuj tovarišć Andropov! Pozdravljam te i prenosim ti pozdrave jugoslovenskog proletarijata! Zdravo i tebi druže Tito, otkud ti? Ma evo, kako da ti kažem, po jednoj vrlo delikatnoj stvari. Reci, slušam te.

Ti znaš da sam ja umro i da sam sada na onom svetu, pa ti zato odmah bez uvijanja moram reći da ima boga. To, naravno, nije nešto što bih ja kao zakleti ateista i komunista razglasio, ali mislim da ti, kao faktički vođa sovjetskog i svetskog proletarijata, to treba da znaš! Baš ti hvala, reče pomenuti Andropov ili već neki gensek i predsednik SSSR-a i zapita druga Tita treba li mu nešto.

Ma ne, ali ovi moji se slabo snalaze bez mene, a imperijalisti ih zaokupili sa svih strana da vrate neke kredite, pa ako bi mogao da im u duhu naše tradicionalne proleterske solidarnisti doturiš jedno pet milijardi dolara, za prvo vreme. Ne brini ništa i računaj da je već poslato.

 Drug Tito i njemu zahvali i ne časeći časa, pohita put Vašingtona, recimo predsedniku Reganu. I sa njim se srdačno pozdravi, pa mu nakon što se pitaše za zdravlje, reče da ga ne bi uznemiravao da stvar nije delikatna i od velike važnosti. Verovao ili ne, reče mu Tito, u poverenju, ima boga.

Pa šta onda, začudi se Regan, mi Amerikanci, kao što znaš, verujemo u boga, a to čak i piše na našem dolaru? Da, ali problem je u tome, što je bog crnac!!! Ja ću to, naravno, zarad našeg višedecenijskog prijateljstva držati u diskreciji, samo te molim, pošalji jedno deset milijardi onim mojim proleterima… Eto, tako je to barem u vicu radio drug Tito, mada sumnjam da je i u stvarnosti bilo drugačije.

Zamislite samo kakvo bi to čudo bilo da je neko tada objavio ne samo da bog postoji već i da je crnac. Međutim, to se, kao što znate, nije dogodilo. Ali se u nedostatku takvog pravog i istinskog čuda u međuvremenu ipak desilo jedno manje ovozemaljsko, da ne kažem američko čudo!

Bog možda nije crnac, ali je zato prvi put otkad je sveta i veka, predsednik SAD crnac, a neki misle da između njega i boga razlika nije baš tako velika! Iako je dvesta godina prećutno poštovano nepisano pravilo da predsednik SAD mora biti belac, protestant i, naravno, muškarac, od njega se prvi put odstupilo pre pedeset godina, izborom Kenedija iako je bio katolik.

Izbor Obame je drugo odstupanje od ovog pravila, pa nam ostaje samo da se desi još jedno čudo i da ga danas-sutra, neka nova Hilari Klinton konačno pošalje u istoriju!

Bilo kako bilo, i oni koji misle da je izbor Obame čudo, i oni koji tvrde da je to samo još jedno ovaplođenje američkog sna i potvrda njegove posebnosti, i oni koji ga vole i oni koji ga ne vole, i američki prijatelji i američki neprijatelji, krenuli su da mu čestitaju na pobedi.

Prvi su to uradili njegov protivkandidat Mekejn i aktuelni-bivši predsednik Buš, a potom i mnogi svetski državnici, među kojima su se, gle čuda, našli i predsednici Irana Ahmadinedžad i Venecuele Čavez.

I svi oni redom, bez obzira da li se radi o Amerikancima, Evropljanima, Latinoamerikancima, crncima, muslimanima, pa ako hoćete i Srbima, političarima, građanima, intelektualcima, biznismenima, vojnicima ili običnim radnicima, od Obame listom očekuju nova čuda.

Da spasi svet od ekonomske recesije i terorizma, da prekine sve ratove, da reši probleme Iraka, Avganistana, Palestine, Gruzije, Kosova, da ponovo uspostavi vladavinu međunarodnog prava, da smanji jaz između bogatih i siromašnih, velikih i malih, da promeni spoljnopolitički kurs svoje zemlje…

 A svi oni ne shvataju da Obama nije čarobnjak, već Amerikanac i predsednik Amerike. I da su građani SAD glasali za njega isključivo i samo zato da bi rešio njihove probleme i to prevashodno one ekonomske, a ne da bi se bavio Irakom i Avganistanom, Gruzijom i Kosovom.

Iako je mlad, lep i pametan, obrazovan na najprestižnijim američkim univerzitetima, svestan američkih slabosti i ograničenja, temperamentan, ambiciozan, spreman na izazove, strpljiv, taktičan, realan, racionalan i ne znam sve kakav, Obama sigurno neće potrčati u Iran da se zagrli s Ahmadinedžadom, ni u Venecuelu da se izljibi sa Čavezom.

Niti će reći da je Avganistan američki poraz i besmislena Bušova avantura, niti će povući sve svoje vojnike iz Iraka. Niti će priznati nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, a poništiti nezavisnost Kosova i Metohije.

Već će se prevashodno baviti ekonomijom i pokušati da uravnoteži odnose između multinacionalnih kompanija, koje vladaju amerikom i svetom, koje su i njega kao i sve prethodne predsednike faktički dovele na vlast, i stotina miliona osiromašenih građana, a to neće biti nimalo lako. O zamršenim i složenim političko-bezbednosnim i ekonomsko-finansijskim odnosima SAD i ostatka sveta da i ne govorimo. To je oduvek bila kvadratura kruga.

Zato se u spoljnoj politici SAD neće promeniti ništa ili gotovo ništa. To najbolje znaju Medvedev i Putin, koji uopšte ne veruju u čuda, pa su, gle čuda, Obami kao "čestitku" povodom izbora uputili poruku da će na granicama sa Češkom i Poljskom, za svaki slučaj, postaviti najsavremenije raketne sisteme iskander i S-400!

Nezavisne Novine