U javnosti Srbije, a posebno među onim ljudima koji za sebe veruju da su elita Srbije, često se čuje kako su EXIT i Guča brendovi Srbije.

Piše: Dušan Janjić

No, kako se uopšte ne zna šta je zapravo srpski brend, neki veruju da bi se on mogao dobiti spajanjem ova dva. Po verovanju istih tih ljudi to su simboli dve Srbije i da će Srbija "iz dva dela postati cela" kad se pomešaju EXIT i Guča.

Moguće je da je i to tačno, posebno ako se Srbija upoznaje uz pomoć medija i sa poprilične udaljenosti. Međutim, piscu ovih redova se čini da je reč samo o dva simbola sadašnje uprave nad Srbijom, a da je ova uprava u znaku "podeljene ličnosti". Što je još teže, upravljači veruju da je s njima sve u redu, samo nemaju dovoljno glasova, odnosno narod nije dovoljno prosvećen da im podari sve poverenje. Da Srbija nije onakva kako izgleda u podvojenoj slici koja se nameće preko suprotstavljanja "brendova" EXIT i Guča, vidi se kada se dođe na Petrovaradinsku tvrđavu ili u samu Guču u doba "događanja naroda". Ovih dana na saboru i festivalu zlatne trube potvrdilo se da je gledanje na Srbiju preko EXIT-a i Guče, kakvi su danas, krajnje problematično, pa i opasno, kako po ova događanja, tako i po budućnost Srbije.

Najpre, ono što je zajedničko i jednom i drugom okupljanju naroda je muzika. Tu, međutim, prestaje svaka sličnost. Muzika EXIT-a trebalo bi da bude dah Zapada na Istoku, a masovna poseta trebalo bi da pokaže kako je Srbija navodno već na Zapadu. Muzika dragačevskog kraja i Guče je muzika za koju većina običnih ljudi u Srbiji veruje da je njihova, "narodna", "domaća", mada je i te kako posredovana turskom vladavinom nad ovim krajevima. Ali, to je bilo tako daleko i tako davno, da već nije ni važno.

Projekat EXIT su započeli mladi ljudi pobunjeni protiv Slobodana Miloševića i pretvaranja Srbije u "društvo izvan istorije", u "crnu rupu Evrope", kako se tada govorilo. Guču su započeli narodni trubači u porti crkve u pokušaju da održavanjem sećanja na poraženi četnički pokret podstaknu takozvani patriotski otpor komunističkoj strahovladi, kako se tada govorilo. Dakle, politika jeste zajednička i jednoj i drugoj manifestaciji, ali je već sada to nebitno.

Tako EXIT traje, iako njegovi organizatori veruju da je Srbija već "evropska", a Guču otvaraju dva zagrljena i vesela drugara – brata: Velja i Mrka. Mada je tačno da se vlada novorođenog Nikole Pašića, za sada, ne snalazi baš najbolje u celoj priči. I dok "evropski ministar" Dinkić, čija je partija G17 plus navodno narodnjačka, tvrdi da Guča nije njegov festival, već da je to EXIT, na ovom pak ove godine nije bilo dokazanih zapadnjaka poput mladog Piroćanca Đelića, a Guču, koja nije po volji "evropske vlade", otvaraju zajedno dva ministra: jedan (Velja) iz prethodne, a navodno patriotsko-narodnjačke vlade, i drugi, "naš drug Mrka", iz na brzinu "evropeizovanog SPS-a". Što se tiče novca, u šta se Mlađan Dinkić izuzetno dobro razume, jasno je da on i Vlada ipak više vole EXIT. Vlada Srbije je dala 50 miliona dinara za okupljanje nekoliko desetina proevropskih građanki i građana, od čega je barem trećina sa Zapada. Na pola miliona uglavnom domaćih i susednih Srba otpalo je čitavih tri miliona dinara. Zna Dinkić da veći broj prisutnih umanjuje vrednost pojedinačne građanke i građanina, uostalom on je svoju naučnu i stručnu karijeru i izgradio na proučavanju "velike pljačke naroda". Da podsetim, ova pljačka se odvijala tokom vladavine tadašnjeg "narodnog SPS-a, pa i evropskog druga Mrke, a posredstvom hiperinflacije. Ali, treba razumeti i običan narod Srbije koji se plaši i kad dinar toliko ojača da potuče bezvredne dolare i evre. Boje se ljudi, jer im se čini da se to uglavnom dešava u petak ili kada neki od tajkuna kupuje malo veće preduzeće. Pri tome znaju ljudi da su tajkuni postali bogati jer su bili vešti, pametni i hrabri upravo u doba hiperinflacije i "nenarodnog režima". Nesrećni žitelji Srbije misle da se ponavlja igra u kojoj prvo dolazi jak dinar i navodno lep život pod Antom (Marković), potom se priključuje Babo s neverovatnom količinom menica bez pokrića, a na kraju dolazi neizbežna pljačka naroda. No, i pored svih strahova, ipak su organizatori prihvatili tih tri miliona dinara ili negde oko 40.000 evra, tek da ne naljute vladare iz Beograda, a i da pokažu da i Vlada Srbije ima pravo na popravni ispit.

Uostalom, u Srbiji, posebno u Guči, je sve jeftino. Čak postoji i sajt na kojem se vidi nešto ili neko što ima u ustima tri trube i naravno poziva da se dođe u Guču, na najjeftiniju zabavu na svetu. Pa, da! I glavni sponzor može za svega 100.000 evra da ukrasi čitav dragačevski kraj rogovima jelena, "Škoda" može da organizuje pravi salon automobila uz neverovatan poklon: jedan automobil za lokalnu samoupravu itd. itd. No, narodna poslovica kaže: zrno po zrno, pogača; kamen po kamen, palata!

Ljudi dragačevskog kraja su vredni i znaju poslovice. To se vidi i po uređenosti većine domaćinstava, po "vajatima", mestu za seoski odmor, koji bi bio svuda na svetu prvoklasni proizvod, pa je to i u Srbiji. Kad razgovarate sa svim tim vrednim ljudima koji pokušavaju da prežive sadašnje "civilizovanje" Srbije čujete samo jednu poruku: Ova država nema domaćina koji zna gde i zašto vodi narod svoj.

Ove ljude ne brine to što je Tadić u Pekingu, jer predsednik i treba da radi važan posao u tako velikoj zemlji kakva je Kina, a i da pomogne vaterpolistima. Ljude brine što i dalje pijani političari, bahate sportske zvezde i njihovi tajkunski sponzori vladaju njihovim saborom. U takovskom kraju, kao i u Dragačevu, ljude brine i što Mlađan Dinkić ima podršku Vlade u želji da uništi Staru planinu praveći ski-centar. I, zaista, ukoliko bi uspela ova namera, dobili bismo srpskog frankenštajna: devastirani Zlatibor i uništenu Brezovicu na jedno mesto. To mesto bi, po Dinkićevoj zamisli, nastalo tako što će se izminirati vrh planine, a struja, voda i kanalizacija za nekoliko desetina turista, ne zna se odakle, podići u visinu za hiljadu metera.

Znaju ljudi u Dragačevu, Takovu i u Srbiji da Srbija nema mnogo vremena da se pripremi za Evropsku uniju, a ne žele da je vide s uništenom poljoprivredom, devastiranom okolinom i bez energentske bezbednosti. Narod brine to što je, za sada, od povezivanja EXIT-a i Guče najvidljivija zajednička jeftina zabava, a u Srbiji danas su najjeftiniji droga i alkohol. Ne bi bilo dobro ni da razlika između EXIT-a i Guče bude u tome što na EXIT dolaze, u neuobičajeno velikom broju, alkoholičari i narkomani, a u Guču samo alkoholičari, mada i ovde ima na stotine mladih ljudi koji kombinuju pivo, rakiju i tablete.

Valja verovati i podržati uspešne, vredne i pametne ljude iz dragačevskog kraja, poslanike lokalne vlasti i kreativne ljude iz kompanije "Profile" iz Beograda i Banjaluke, koji veruju i trude se da Guču zaista deprimitivizuju i depolitizuju. Uostalom, već danas, tri godine po otpočinjanju ovog projekta, Guča izgleda mnogo bolje, a i narod koji se tamo okuplja sve više liči na onaj narod koji je dolazio pre početka "ubrzane evropeizacije" ili na narod koji živi tamo. Ali, zaista smo tek na početku teškog posla modernizacije, odnosno vraćanje Srbije njenim najboljim vrednostima.

Želim da verujem da se neće dogoditi spajanje EXIT-a i Guče. Što se EXIT-a tiče, želim nekadašnjim mladim ljudima da im projekat traje barem koliko i Vudstok. A, što se Guče tiče, valjda će se vođstvo Srbije prizvati pameti i dozvoliti da Guča bude kao "vajati". Da bi se to dogodilo, najpre, treba odvratiti Srpskog Terminatora od uništavanja Stare planine, a potom stvarati uslove da i Vlada Srbije ima plan vladanja.

Nezavisne Novine