On (Karadžić) svakako nije molitveni tihovatelj, jer ovaj stepen duhovnosti zahteva visoke duhovne i moralne kvalitete, ocenio je profesor Bogoslovije Goran Radenković

Piše: B. D. Savić

Sociolog religije Mirko Đorđević kaže da sve priče oko Radovana Karadžića vezane za Srpsku pravoslavnu crkvu i njena duhovna učenja deluju skandalozno. On je za „Dnevnik" rekao da je podučavanje tihovanju, što je Karadžić primenjivao baveći se alternativnom medicinom prerurešen u Dragana Davida Dabića, manipulacija i izrugivanje s pravoslavnom tradicijom, od čega bi se crkva morala ograditi.

– Ono što zbunjuje je ćutanje Srpske pravoslavne crkve već nekoliko dana. Dovoljno je samo pogledati Karadžićeve spise o veri i verovanju koje je objavljivao u časopisu „Zdrav život", a u kojima govori kako praktikuje lečenje na osnovama tihovanja, meditacije i isihazma. To što Karadžić piše o tihovanju, stanju kad čovek umiruje svoje biološke želje i predaje se tišini i samoći, a pri tome se poziva i na hinduistička učenja, ali i na pravoslavni isihazam, nema nikakve suštinske veze s pravoslavljem i crkvom. To što on propagira je sušta suprotnost svake duhovnosti. Čovek ratnik i angažovani političar daleko je od tog ideala. Zato je čudno što se crkva ne oglašava, iako je svakom ko je u to upućen jasno da dr Karadžić, alijas Dabić, manipuliše, skrnavi i ruži pravoslavnu tradiciju – istakao je Đorđević.

On je kazao da je zato krajnje vreme da se SPC od toga ogradi, jer bi u protivnom ponovo mogla biti prozivana i za podršku u skrivanju Radovana Karadžića, o čemu se tokom proteklih godina uveliko spekulisalo. A pogotovo zbog toga što SPC, kako je kazao, u vreme nedavnih ratova nije bila samo svedok, već i i duhovni saučesnik.

– Hapšenjem Karadžića otvaraju se vrlo komplikovana i mučna pitanja u istoriji naše crkve. I ona će biti u situaciji da popije gorku čašu, zbog teških optužbi na račun nekih crkvenih velikodostojnika koji su bili u tesnoj vezi s njim. Zato je vrlo važno da se SPC sad oglasi i ogradi od takvih manipulacija – ukazao je Đorđević.

– Pojava Radovana Karadžića u liku hinduističkog gurua, kome nije stran molitveni put do savršenog božanskog mira koji isključuje sve ovozemaljske potrebe i prepušta se molitvenom tihovanju, u potpunoj je suprotnosti s njegovom političkom prošlošću. On svakako nije molitveni tihovatelj, jer ovaj stepen duhovnosti zahteva visoke duhovne i moralne kvalitete – ocenio je i profesor Bogoslovije Goran Radenković u izjavi Tanjugu.

Po njegovim rečima, to bi se moglo podvesti pod skrnavljenje vekovnih svetih ideala koje nije lako dostići i kojima u pravoslavlju teže monasi koji se posebno duhovno i telesno pripremaju za ovaj put približavanja i ulaženja u spokojstvo izvan materijalnog sveta.

Spoznaja tihovanja bliska je samo tihovateljima, među kojima su monasi manastira Ravanice, Gornjaka, Hilandara, koji jedino imaju pravo da pouče i upute vernike na put smirenja. Karadžić, koji je javno preuzeo ulogu savetnika i iscelitelja pod imenom duhovnog istraživača Davida Dabića, poučavao je tihovanju kao načinu za uspostavljanje unutrašnje duhovne ravnoteže.

Radenković je rekao da se izraz isihasti koristi za molitvene tihovatelje u srednjem veku koji su poznati i kao sinaiti, po jednom od duhovnih velikana tog vremena Grigoriju Sinaitu, koji je svoje molitve uznosio sa Sinaja. Najpoznatiji tihovatelj je sveti Grigorije Palama (14. vek), čije su duhovne pouke i iskustva i danas živi, i koji je u istoriji zabeležen kao bliski prijatelj cara Dušana. Grigorije Palama je poznat u hrišćanskoj teologiji po svom tumačenju razlike između suštine božje, koja je transcedentalna (onostrana) i neshvatljiva ljudskom umu, i božanskih energija koje su dostupne čoveku. U srpskom pravoslavlju posebno se naglašava monaško tihovanje svetog Save, koji je te dane molitve, u trenucima donošenja važnih odluka, provodio na osamljenim mestima oko manastira Studenice i na Svetoj Gori.

Dnevnik