Božo Koprivica, najveći beogradski filozof driblinga i voleja, govori o svojim esejima, nogometu, Crnjanskom, Kišu, Mirku Kovaču, Ivici Osimu…

Piše: Mića Vujičić

Ako se svako pojedinačno u svojoj republici, ‘ajde državi, u svojoj ulici, u dečjem dvorištu suprotstavi ovim zapenušanim njuškama, netalentovanim, hrabrim samo u gomili, nacionalistima, nacio-fašistima, sklopiće se Jugoslavija kao kulturna, kao sportska, kao ekonomska činjenica. Jugoslavija kao radoznalost, kao takmičenje, kao more, kao Dunav. Jer svi najbolji, svi pravi tipovi u književnosti, u nauci, u kulturi, u pozorištu i u politici, bili su Jugosloveni: Tesla, Cvijić, Njegoš, Krleža, Andrić, Matoš, Cerar, Lubarda, Stupica, Krešo Ćosić, Zafranović, Stefanovski, Sidran…

"Rodio sam se u Nikšiću 1950.", piše u autobiografiji Božo Koprivica. "Živeo sam na Mansardi u kući porodice Mrav (mravi radnici, mravi ratnici, mravi ćupovi, mravi graditelji lopte, vratari, lopovi, baštovani, suncobrani, robovlasnici, žeteoci). Budio sam se u jednoj velikoj sobi i gledao u svet ispucalog plafona. Bio sam muromant, a da to nisam znao. Među linijama na plafonu bila je figura žene bez glave. Završio sam osnovnu školu, a glavu žene nisam uspeo da pronađem. Celo detinjstvo igrao sam lopte. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u ponoć. Po suncu, po kiši, po tuberkolozi, po snegu. Na ulici, na trgu, na travi, na dlanu. Među dečacima niko na ovoj kugli nije tako dobro igrao lopte. Gimnaziju sam završio, a glavu one žene nisam video. Diplomirao sam na Grupi za svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. U onoj velikoj sobi na Mansardi ubila se moja majka. Odgurnula je loptu i ostala da visi među linijama na ispucalom zidu. Živim u Beogradu i navijam za Partizan."

Stid i zavođenje

– Božo, Vaše knjige su sasvim žanrovski originalne. Rekao bih da pišete kritiku koja sa svakom novom rečenicom postaje esej, da bi isti taj esej u poslednjoj tački postao priča.

– Kritikom se ne bavim već gotovo 20 godina. To sam radio mlad, sa strašću. Ili sam bio oduševljen, ili je to bila negativna kritika. Ništa u našoj književnosti posle Hiperborejaca Miloša Crnjanskog nije sasvim originalno. Ta žanrovska pometnja, sve to kod mene dolazi iz lenjosti, iz lenjosti i dokolice. Esej počinje iz dokolice i strasne želje (mere) za pripovedanjem.

Pokušavam da dribling iz detinjstva (ulični dribling) prevedem u tekst. Pisanje, pisac? Nikad to nisam uzimao baš ozbiljno. I sad mi je smešno, dobro, čudnovato, pisac BK. Ne osećam se tako. Zato sam izabrao esej. Počeo sam da objavljujem na drugoj, trećoj godini studija, početkom sedamdesetih (nagovorio me je Zoran Živković, naš najprevođeniji pisac) da se nešto zaradi, da se ima za kafanu. Počeo sam da pišem za Treći program Radio Beograda.

U jednom od studija video sam, prvi put, Miloša Crnjanskog. Hodao je još uvek kao centarfor, polako, ali kao centarfor. Video sam kako skida svoj zeleni, irski mantil i čuo sam kako govori svoju prvu pesmu "Sudba". Kakvo je to bilo čudo, taj glas… I onda bih neke od tih tekstova objavio u časopisu, najviše u časopisu Književnost. I pomalo sam se (kao mladić koji igra lopte) stideo zbog tih tekstova, tako bez razloga. Esej i jeste stid, stid i zavođenje. Esej sve najbolje rasipa u pesak, u morske talase. Esej gordo zna da ono najbolje u duši i ostane. U telu i duši ostane.

– Pronašao sam i u rukopisu vaše knjige (radni naslov "San, ulica, lopta") tu scenu sa Crnjanskim…

– I pamtim još jednu scenu. Crnjanski je živeo u Mekenzijevoj ulici, kod kafane Vltava. I ponekad je sedeo, u rano jutro, tamo na platou kod Narodne biblioteke Srbije, na klupi. I tako posle 24 godine izgnanstva sedeo je na toj klupi u parku i gledao u svoje ruke. Velike, lepe ruke, potpuno odsutan za spoljašnji svet. Kakav je to bio čas iz melanholije. Na dan kad je sahranjen Crnjanski padao je sneg. Te krupne pahulje, bio je to Chagallov sneg. Bila je tišina, tišina da se čuo zvuk teniske lopte tamo preko mora, u Rimu. To je igrala ona mlada učiteljica tenisa, ona sa kojom je igrao Crnjanski pred rat u Rimu. A sneg je bio iz Seoba, Seobe, prvi deo. I gospođa Vida Crnjanski na jednoj stolici na Novom groblju u Beogradu u crnini, u toj belini od snega. To je bio muzički sneg. Ajde recimo Čajkovski. Treba zaslužiti takav dan, a Miloš Crnjanski to jeste zaslužio.

To sam osetio samo još jednom, 15. oktobra 1989., pa još neki dan kasnije, kad je otišao Danilo Kiš. Jesenji dan kao iz romana Bašta, pepeo. I Elza Lasker-Šiler koja je bila na sahrani. Gde će mi smrt ostaviti srce? i Tvoja vitkost teče kao taman nakit. Bilo je sunce, blago neko sunce, neki spokoj. Sunce koje tone, i klonuće negde tamo u moru, negde na Srđu. Tog dana Beograd je bio grad na moru. I lice, lica tog mladog sveta koji dugo nije odlazio s groblja. Znao sam da je Kiš pobedio, taj mladi svet i Kiš. Da, da, pobeđuje se i u književnosti.

Napad na Kiša

– Bili ste sa Danilom Kišom u Subotici 1978. na književnoj večeri kada su ga napali zbog Grobnice?

– Bilo je dosta publike i veče je teklo, tako, mirno. Onda su krenula pitanja iz publike, neka opšta mesta. E onda se javio neki profesor, mislim iz Sente, tako neki uvod, prava palanačka skromnost "šta ja tu tražim", skromnost i pretencioznost. Pohvalio je prvu priču, ali povest Krmača koja proždire svoj okot, tu mu je nešto bilo nejasno, pa fašizam, pa Informbiro, pa staljinizam, pa pitanje o izvorima koje je koristio Kiš. Hteo sam, videlo se kud taj smera, da ustanem i da ga udarim. Tako glavom, mangupski. Još vidim tu uznemirenost, te oči Marije Cindori, devojke koja je vodila to veče. I Kiš je sve to video, kud ja smeram, i preuzeo stvar: "Vaše je pitanje besmisleno i bezobrazno." I posle se veče vuklo tako… Ostao je mučan utisak, taj bedast, gadljiv utisak. Kiš je odmah znao da je to "spakovano" u Beogradu. U to sam se i sam već sutradan uverio.

– Ta mučna večer imala je i nastavak?

– Da, bilo je i nešto lepo te noći na Paliću. Otišlo je društvo, otišli su u kafanu, a ja sam ostao u Subotici da gledam prenos košarke Jugoslavija – Izrael, Evropsko prvenstvo. Bio je klizav parket u Veneciji i izgubili smo. Kad sam došao u kafanu Kiš je već bio u elementu, pevao je starogradske pesme, prava rukovet. Jedan lepo pripit gospodin, Kišov poznanik, malo, malo pa bi prišao Kišu, trajalo je to, astal je bio dug. Tako prilazio je Kišu i prigovarao mu, na mađarskom, zašto ne peva i neke druge pesme. I kad je već gospodin, mislim da je bio profesor na fakultetu u Novom Sadu, preterao, Kiš je pozvao primaša, kakav tip – Paganini, i počeo da peva neku mađarsku pesmu. Kiš je tražio da ga naćefleisani gospodin prati. I tako jedna pesma, druga pesma, treća, četvrta, a gospodin nije znao nijednu. I tako sve do deset. Nijedne se nije setio taj gospodin.

Bio je to klasičan nokaut, pravo u bradu: "Te sam pesme naučio u detinjstvu, kad je moj otac Eduard hodočastio po krčmama." Prepoznao sam samo jednu, onu koju je Kiš retko pevao (čuo je od nekog mađarskog Ciganina), bila je to Plemićka balada. A pripev balade ovako ide: U pustome srcu ove guste šume.

Kiš je svaku svoju frku, svaki svoj ispit, i u životu i u literaturi rešio sam, kako i priliči Andreasu Samu. Nikad nisam, i neću, ni u životu ni u književnosti, video takvog plemića kakav je bio Danilo Kiš. I kakva usamljenost, polarna usamljenost, i kakav dar za život. Sam i protiv neba, to je Danilo Kiš.

– Kako ste se upoznali sa Kišom?

– Pa već se ne sećam. Bio sam napisao neki tekst o Grobnici pa su u časopisu ispale neke fusnote, možete misliti – fusnote. Pa sam želeo da to kažem Kišu, telefonom. Mirjana Miočinović kaže da je ona rekla Kišu – Ima tamo neki mlad Crnogorac. I taj tekst. I tako je to bilo. Kiš me je upoznao i sa Kovačom. Ne volim to anegdotsko. Poznanstvo sa Danilom Kišom, to je dar. A boja? Boja presečenog nara. Ponekad u sve to ne verujem, da je sve to bilo sa Kišom. Zato se gotovo i ničeg ne sećam. Tih prisećanja, ili ih se prosto klonim, kao da mi nešto govori pusti to, to je tako bilo, i ne diraj. Ima jedna fotografija, kad iz kapele iznosimo kovčeg sa Kišovim telom, Pekić, Kovač, Karaulac, David, Krivokapić, Mandić… vidi se moja ruka, rame, kosa, ali moga lica na toj fotografiji nema. I to je neka opomena.

Da, da, to poznanstvo sa Kišom, to je dar, a kako sam to zaslužio, to ne znam. Još ne mogu da verujem da je otišao i znam da će se pojaviti taj čovek koji dolazi iz daleka, taj Don Kihot sa rukama kao vetrenjače, i da će sve počistiti, taj vitez, Danilo Kiš koji je bolovao od neizlečive mladosti.

Obiteljski nokturno

– Vaš i Kišov prijatelj Mirko Kovač je nedavno objavio novi roman…

– Neki su fenomeni, neke su pojave neobjašnjive. Tako i ta generacija Pekić, Kiš, Kovač i David, on je nešto mlađi. I David je objavio odličan roman. Ta njihova različitost i veliko književno i privatno prijateljstvo. I tako visok književni nivo. To se više nije ponovilo u našoj književnosti. Oni ne smeju biti književna istorija, nego savremenici. Njihova pojava liči mi na onu Puškašovu generaciju ili na onih pet ruskih kompozitora – Borodin, Rimski-Korsakov, Musorgski, Balakirev, Cui. Kovačev roman Grad u zrcalu dobio sam 26. decembra, 26. prosinca, na njegov rođendan. On je jarac, i evo šta piše Kovač u posveti: "Dragi Bota, dok sam pisao poslednje poglavlje stalno sam mislio na tebe i na naše očeve." Pa dalje: "I Žunji doturi ovo zrcalo da se malo podseti na naše crnogorske jade… Uvek s ljubavlju, tvoj Mirko Kovač." Ako Mirko bude objavljivao posvete, tako sam bar obezbedio mesto u književnosti, u žanru posveta.

– Očevi spomenuti u posveti imaju svoje važno mesto i u romanu?

– Na poslednjim stranama ovog porodičnog nokturna je velika partitura, Kovačeva poseta ocu u sanatorijumu Brezovik. Naši su očevi bolovali i umrli u tom sanatorijumu. Umrli u istom mesecu, u aprilu, tih dalekih ‘62. i ‘63. Poreklo našeg prijateljstva je na tom čarobnom bregu. Sve sam to kasnije saznao.

Često sam išao u posetu ocu i krišom pio vodu iz očeve čaše, iako sam znao da mi je to najstrože zabranjeno. Tako sam vežbao dribling. Tamo su bile neke velike terase, i ja sam zamišljao da je to deo NEP stadiona. U Kovačevom romanu, baš tu u finalu na delu je iskrenost višeg reda. To je vraćanje duga ocu, za onaj obračun, obračun sa ocem, u nekim ranijim Kovačevim knjigama. Sećam se tog autobusa, autobusa iz filma Zle pare koji je išao do sanatorijuma. Kovač kaže u sanatorijumu se ne leči bolest, jer tuberkuloza nije bolest nego klica smrti. Tako sam tek čitajući Grad u zrcalu ukapirao da sam odrastao u klici smrti. Moj otac je otišao u sanatorijum kad sam se rodio. Tako je to trajalo jedanaest godina, do aprila 1962.

Moj otac je bio lep čovek, čovek sa stasom. On je dolazio iz neke daleke zemlje, iz Persije, ili Avganistana, taj tip. Ali već se ne sećam ni njegovog kašlja, ni njegovog glasa, ni smeha. Bio je duhovit i tako je lepo crtao konje. Konji u pokretu prolaze neku reku. Tako sam prvi put osetio šta je ritam. Ima jedna fotografija, mog oca Đorđija iz Beograda, tu je živela moja porodica, te daleke 1936. Kakve velike i gvozdene oči. I košulja sa ruskom kragnom. I druga fotografija, nedelju dana pre smrti na bolesničkoj postelji. Gde su otišle one oči iz Beograda, gde su upale? Ovo se zove bolest fusnote. Moja bolest.

– Da, krenuli smo od Kovača…

– U Beogradu mladi otkrivaju Kovača i to je veliki dobitak za ovdašnju književnu scenu jer tako modernu produkciju mogu porediti sa tim ritmom velikog pripovedača.

– U knjigama uvek imate priču o Ivici Osimu?

– Prvi tekst o Ivanu, Ivici Osimu napisao sam krajem novembra 1988. A taj tekst "Volej i sluh" o Osimu i reprezentaciji Jugoslavije objavljen je 1. decembra. U Književnim novinama ima ceo blok posvećen sedamdesetogodišnjici Jugoslavije, 1. decembar 1918. Jugoslavija je Strelac. I ja sam rođen u decembru. U subotu, 19. novembra, bila je utakmica Jugoslavija – Francuska, na stadionu JNA. Francuzi su došli pompezno, kočoperno, sa novim selektorom Michelom Platinijem. Bila je to važna utakmica, kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. Na stadionu, bila je neka dosadna kiša i neka mukla svetlost, 7845 gledalaca. Tih 8 hiljada gotovo ravnodušnih ljudi, i još je Francuska vodila 1:0, pa 2:1. Onda su Sušić, Katanec, Vujović, Spasić, Ivković i, pre svih, Stojković i Savićević, kao prinčevi revolta, psihološku bedu gledalaca podigli do erosa. Do igre. Bila je to stota pobeda Jugoslavije u Jugoslaviji.

Slučaj je hteo da je baš na ovaj dan, prepodne, bio miting na Ušću gde je milion ljudi, ma više, 1.487.207 i akademik Vasilije Krestić, klicalo S. Miloševiću.

Dribling kao harfa

– A onaj tekst o poslednjoj utakmici reprezentacije Jugoslavije: "Jugoslavija Ivana Osima", o utakmici Jugoslavija – Austrija 1991. u Beču?

– Taj tekst je posvećen Mehmedu Baždareviću i počinje: Sve jeste ako voliš. Pa dalje, sad već čitam ovaj tekst kao da nije moj: "U državi gde sile vitlaju u slepoj omrazi, gde se ruše ogubaveli zidovi, gde samo mrtvi vojnik zove na molitvu, gde se mapa cepa između komunističkih monarha čiji su prestoli hranjeni krvlju, anđeli izlaze iz PLAVIH da nam, da mi zemlja u kojoj sam rođen makar na trenutak ostane zavičaj… Jugoslavija jeste kao inat, estetika kao moral, fudbalera koji na rubu smrti jedne države tu smrt osećaju kao teret i kao bogatstvo. Jer ko nije bogat kad zemlja, kad leto mre, taj nikad sebe sačekati neće… Savićević jeste u driblingu kao eol, kao harfa, kao eolska harfa. Jugoslavija jeste kao Sarajevo, (‘Sjećaš li se Doli Bel’), u krvi Ivice Osima, majstora strategije i atmosfere.

Jugoslavija jeste kao tradicija, tradicija je lepota koju čuvamo, kao Bernard Vukas, kao zvuk voleja Petra Radakovića (Svetsko prvenstvo, Čile 1962., Jugoslavija – Nemačka 1:0, 85. minut, strelac Radaković na centaršut Galića), kao radost Zvonimira Bobana posle pobedonosnog gola u finalu Omladinskom prvenstvu sveta 1987., i opet u Čileu. Ako države Jugoslavije ne bude više, ostaće jedna tajanstvena ljubav (prema poštanskim markama i igri fudbalske reprezentacije Jugoslavije) koja podrhtava nad tamnim srcem kao kapljica večnosti."

I dalje sve u melodrami, kao kod Daglasa Sirka ili Fasbindera: "Jugoslavija jeste kao sve moje smrti i ljubavi, kao ljubav prema stihovima jednog pesnika iz Beča." Jugoslavija jeste kao igra koju je za Savićevića i za orkestar komponovao unutrašnji emigrant Ivan, Ivica Osim. Jugoslavija jeste kao Himna noći, kao hor izgnanika (sve utakmice u tuđini ova ekipa je dobila), kao zvuk igre fudbalskih majstora, mudraca i boraca, koji preti (hoće, želi) da nadjača smrtni zvuk.

Pa ide ta pesma, to je pesma "Dvoje" i Hofmanstal u slavu Ivice Osima. Pa dalje: "Jugoslavija jeste kao Ivica Osim, kao njegova stroga ljubav prema jugoslovenskim reprezentativcima. Jer sve jeste, ako voliš. Jeste, ja sam Jugosloven." To je novembar 1991.

– A šta danas znači to – biti Jugosloven, šta je danas Jugoslavija?

– Voleo bih da sam Irac, zbog Georgea Besta, Johna Hustona ili Oscara Wildea. Posebno zbog njegovih bajki. Ili Apaš; zbog Vinetua. Ali šta mogu kad sam Crnogorac. I zavoleo sam Beograd kao energiju i kao stihiju i kao Partizan. Nisam mogao da odlučim gde ću se roditi, ali gde ću da umrem i kako, to ću ja odrediti. Umirem, umreću u mojoj zemlji. U onoj u kojoj sam se rodio. Umreti u Jugoslaviji. Kakav naslov. Kao umreti u Sintri.

Zatvori oči

– A šta bi išlo pod naslovom Živeti u Jugoslaviji?

– Ima u sarajevskoj zbirci 1000 & 1 noć jedna kratka, kratka priča dečaka Haruna. Verovatno od Haruna al Rašida. Ha, ha, ha, taj dečak ima, imao je deset godina. A ta priča nosi naslov Zatvori oči. "Ja sam nacrtao zatvori oči zato jer je u Sarajevu otvoren kovčeg sa duhovima. Indijana Džons je, kad se otvorio taj kovčeg u filmu, žmirio i duhovi mu nijesu mogli ništa. I u Sarajevu se nikom ne može dogoditi ništa ako na vrijeme zažmiri." Ova je priča nastala u vreme opsade Sarajeva.

Tako ja zažmirim i vidim horog Ive Daneua, jedan njegov horog na Kalemegdanu protiv Partizana kada je pogodio u poslednjoj sekundi. I kad je pobedila Olimpija. A Partizanova publika, posle minut i po tišine, ustala je i aplaudirala. I vidim Milana Galića na Maksimiru i njegov oksford, tamo po desnoj strani, kako dribla Brauna i centrašut na Vladicu Kovačevića. Tako je Partizan pobedio 2:1. Koja je to godina, to ne mogu da se setim. Jer kad zažmiriš, godine ne važe.

– Šta još vidite kad tako zažmirite?

– Vidim Vedrinu Tina Ujevića, vidim te stihove napisane po vodi, tamo negde prema Korčuli. I vidim "jer čista suza biva vrelo zvuka". Pa dalje vidim A što je duša, što je duša tanka, taj sanak sjenke il’ ta sjenka sanka. Il’ vidim Floberov Novembar u Tinovom prevodu, ili onaj moto Montaingeov na početku Novembra u slavu, u slavu ili svrhu, dangube i tlapnje. I vidim Tinovu, sve je to po vodi, Našu ljubavnu tlapnju:

A kada skinem prste i gledam slobodno u svijetlo, rojevi zvijezda jure mojim očima. Pa onda vidim Petra Kralja kao Hamleta, kao plavi trenutak na Lovrijencu, godina je 1967., i čujem kako kaže I mada nisam ni žučan ni brz… u meni je ipak nešto opasno od čega se mudro bojat. Tako nekako. I vidim Boruta Basina, prvi put na Kalemegdanu, kao neku plavu napast, kako sakriva loptu Zvezdinim bekovima. I vidim Ivu Andrića kako aplaudira, malo gleda u košarkašicu Šaranović, devojku Rice Gordića, a malo aplaudira, pa vidim Nšo Či (o piše li se tako, ne sećam se), sestru Vinetuovu kako me gleda i kako se zaljubljuje u… Vinetu se prvo pojavljuje u Zagrebu (izgubljen u prevodu). A ja sam mislio da Vinetu i da svi veliki tipovi na svetu, i Pele, govore naš jezik.

Zažmirim pa vidim konjanika Miroslava Cerara i Starog mačka Andrije Maurovića kako kreće u lov. I gledam Mancu Košir u Brezi Ante Babaje. Vidim je na kiši, ne sećam se ali mora da je u Brezi padala kiša, jer kako bi to bio veliki film da u njemu ne pada kiša. Pa ubijam Nemce u Zagrebu, u tolaetu Gradske kavane ubijam jednog nemačkog oficira. To radi Ivan Šibl, a ja mu sekundiram. I čujem Vitomila Zupana kako uz menuet Čajkovskog najavljuje prelazak ruskih tenkova preko jugoslovenske granice. (To je Radio-Ljubljana.) I vidim kako se sprema da pobegne celo slovenačko rukovodstvo. I vidim kako je ostao miran jedino drug, drug i gospodin Josip Vidmar. I još zažmirim i vidim jedan pas Stjepana Lamze i kako aplaudira čak i Branko Zebec.

Prema ludnici

– I dalje žmirite?

– Zažmirim i eto me na putu za ludnicu. A grad je Barcelona, idemo Janko Polić Kamov i ja, a on mi govori:

Mrtva je atmosfera, i pjesma je obleće tvoja,

kratak je njezin vijek, i vraća se nama ko snijeg.

I vidim kako se ti stihovi sele u stihove Ljuba Đurkovića sa Cetinja, pesnika koji je jedini spojio dva najukletija pesnika, Kamova i Disa. Oni su se prvi put i poslednji put videli u pesmi Ljuba Đurkovića:

Kamov u Barseloni izdiše pod teretom riječi šutnja,

more nad Disom: Mooorrreeee,

I lepet crnih krila, kroz narodnu pjesmu.

Sve ovo može ličiti na košmar jednog jugonostalgičara. Ako je Bunuel negovao svoj košmar, što bih ja bio pametniji od Bunuela… I tako zažmirim i pustim jednu makedonsku pesmu Vasila Hadžimanova (otac Zafirov, a ne sin) Sa'nok sedam treno. I mogu da umrem u Jugoslaviji.

– Je li za Vas Jugoslavija sećanje na prošlost?

– Ako se svako (svako pojedinačno) u svojoj republici, ‘ajde državi, u svojoj ulici, u dečjem dvorištu suprotstavi ovim zapenušanim njuškama, netalentovanim, hrabrim samo u gomili, nacionalistima, nacio-fašistima, sklopiće se (već se sklapa iz regiona, na bivšim prostorima) Jugoslavija kao kulturna, kao sportska, kao ekonomska činjenica. Kao ta stvar. Jugoslavija kao radoznalost, kao takmičenje, kao more, kao Dunav, kao gospodstvo, kao ljubav. Kad ovi mlađi počnu slobodnije da se kreću, da otkidaju jedni na druge… a dalje, dalje me više i ne zanima. Jer svi najbolji, svi pravi tipovi u književnosti, u nauci, u kulturi, u pozorištu i u politici, bili su Jugosloveni: Tesla, Josif Pančić, Dvorniković, Cvijić, Njegoš, Ljubo Babić, Mitrinović, Crnjanski, Krleža, Andrić, Vujović, Ivan Đaja, Matoš, Cerar, Zupan, Lubarda, Stupica, Popa, Fehmiju Bekim, Kiš, Kovač, Pleša, Krešo Ćosić, Zafranović, Stefanovski, Sidran.

U Jugoslaviji, u državi Jugoslaviji, Makedonci, Srbi, Hrvati, Albanci, Crnogorci, Bosanci, Slovenci, svi (smo) bili dobrovoljni izgnanici, apatridi – a to je najbolji, najpovlašćeniji položaj. To je najbolji status za jednog građanina: domovina kao dobrovoljno izgnanstvo, jezik kao domovina, svi razumemo taj jezik.

– Jugoslavija se poslednjih petnaestak godina uglavnom naziva veštačkom tvorevinom…

– A koja država nije veštačka? SAD, Izrael, Rusija, Australija? Ne želim da se sporim je li ovo (ono) ista obala, je li reč o istom jeziku, je li ovo (ono) isto nebo. Jedino me niko ne može ubediti da lopta nije najsavršeniji oblik. Na tom jeziku, jeziku lopte, suštinski su se razumeli. Savršeno su se razumeli Milutinović i Vukas, Galić i Lamza, Skoblar i Jusufi, Boban i Savićević, Daneu i Korać, Đerđa i Korać, Ćosić i Dalipagić, Kićanović i Delibašić, Horvat i Lazarević, Zoran Janković i Lopatni, Milanović i Šimenc, Dražen Petrović i Divac, Kukoč i Danilović. I to je najbolji dokaz da je ta ideja Jugoslavije jedina prava stvar i na ovom i na onom prostoru. I na nebu i na zemlji. I u vodi. Ko ne razume jezik duplog pasa taj neće razumeti ovu priču. Dupli pas je Sokratov izum, Sokratov jezik, i zato je Gerson rekao – najbolji dribling je dupli pas. Ili produžiti liniju na grčkoj vazi. I sad evo izneću jedan naučni, naučno-istorijski dokaz da je Jugoslavija morala ostati kao država, kao granica, kao vidik.

Gospodo smradovi

– Baš naučno-istorijski?

– Da. Nova Jugoslavija, partizanska Jugoslavija redovno je učestvovala na Svetskim prvenstvima: Brazil (1950.), Švajcarska (1954.), Švedska (1958.), Čile (1962.). Tamo u Čileu Jugoslavija je igrala u polufinalu, i u toj baksuznoj utakmici protiv Čehoslovačke je izgubila, izgubila je utakmicu u kojoj je bila za dve klase bolja. A u finalu Jugoslaviju bi čekao Brazil (Pele je bio povređen) i pitanje je da li bi Garrincha i Didi pobedili plave. To je godina 1962. A sad lirskim skokom unapred, idemo 25 godina kasnije. Prvo jedna fusnota, važna fusnota. Te 1987. Jugoslavija je u Italiji na Prvenstvu sveta u košarci (mladi do 21. godine) pobedila SAD u finalu sa onih 11, 12 Kukočevih trojki. Jugoslavija je postala prvak sveta. Te iste godine, Jugoslavija (mladi) je igrala na Prvenstvu sveta u fudbalu. U četvrtfinalu Jugoslavija je pobedila Brazil 2:1, u polufinalu Istočnu Nemačku 2:1, a u finalu Zapadnu Nemačku i to na penale 5:4, u regularnom delu bilo je 1:1. I postala prvak sveta. Bilo je to, u Čileu, u Čileu 25 godina kasnije.

Prvak sveta uprkos istoriji, istoričarima, uprkos politici, uprkos političarima, uprkos unutarnjim i spoljašnjim faktorima. Ko na Svetskom prvenstvu pobedi Brazil i obe Nemačke, to jeste prava država. Jer tu nema prevare, nema nagađanja jer je Jugoslavija morala i mogla opstati.

– Pa kako je onda propala?

– Evo šta Abdulah Sidran baš o tome kaže:

Sve što je propalo, moralo je propasti,

Kažu da je kaz'o Onaj, najpametniji među njima svima,

Strašnim ljudima – filozofima. A ja – notorna budalčina

Nikako tako ne mislim. Osim što jest propalo,

Kakvog drugog dokaza imaju – da morala je propasti? Kad je

već propala, jesu li morala propasti i mjerila?

"Jesu li morala propasti i mjerila?" proderem se koliko me grlo nosi –

Istoga trena dobijem,

strašan napad jugonostalgije!

Feral Tribune