Ovoga puta građanstvo u Srbiji je dobilo svoju petu kolonu. Svi ti mladići o kojima sve ovo pišem, verovali ili ne, trenutno su najveći neprijatelji građanske i evropske Srbije
Piše: Nenad Prokić
Bol za izgubljenim predsednikom čini se da je veći i iskreniji kod SPS za Miloševićem, iako ni tamo nije neki naročiti, nego što je to kod Tadića za Đinđićem. Eto vam nove paralele u srpskoj politici, koja tako mnogo govori, i to baš o svemu i svima! A ona prava bol biće vidljiva već s jeseni, kada na red dođe izglasavanje restriktivnog budžeta i stezanje monetarne politike, kada će ta bol opet biti direktno i prvenstveno isporučena najsiromašnijim građanima Srbije, dakle ogromnoj većini. Svako ima svoju bol.
Naslov ovog teksta je parafraza onog albuma Idola, koji se na folirantski način nešto, kao, bavio pravoslavljem i koji je 1986. godine proglašen za najbolju ploču YU rocka, sve skupa sa svojim numerama Rusija i Nebeska tema. Prevarivši sve u bivšoj državi, taj muzički napor kasnije je utro put svim budućim lažnim pravoslavcima i tobožnjim nacionalistima, čiji je najveći dokaz bezgranične i vizantijski plave navodne vere, obično bio predstavljen drvenim krstom ispod retrovizora polovnih zapadnih automobila, koji su se drmusali putevima jedne sasvim nesrećne zemlje. Ujedno je, kao prototip svih budućih foliranja, taj muzički napor postavio granice onih tipično lažnih patriotskih zanosa, kojih se nismo ratosiljali ni danas.
Iza tog lažnog muzičkog pokušaja pojavili su se, kao jedna ljudska i endemska podvrsta, neki Beograđani bez uverenja, morala i elementarne društvene svesti. Kao što iza te muzike nije stajalo ništa, tako ni danas iza njihovih akcija u srpskom društvu, bilo da je reč o koalicionom pravljenju vlade, ustava ili komercijalnog spota za tampone i uloške, ne stoji ama baš ništa. Ili stoji nešto što je laž, uglavnom nasleđena od njihovih beogradskih dobro situiranih očeva, koja se – tako dobro usvojena – kasnije pojavila prvo u muzici, zatim, odmah, opet u politici. Sinovi su postali uspešni direktori pozorišta, koji nisu znali tačno u kojem je veku rođen Šekspir, postali su i autori muzike koja je imala uzor u pravoslavlju a da nisu znali u kojem je veku delovao sveti Sava, pa su postali i predsednici partija, čak i države koja nema pojma šta joj se dešava, gde su joj granice, ko su joj prijatelji, ni kakva je budućnost čeka. A na izgled, bili su to fini i lepo vaspitani momci. Ovoga puta nisu montanjari zapržili čorbu. Ljudi sa planinskih venaca, koji su svakih pedeset godina silazili u gradove i od ulica pravili njive, i koje je samo Julije Cezar uspeo tako da smiri da dvesta godina nisu puštali ni glasa od sebe – vekovima su proglašavani za kapitalne protivnike građanstva u Srbiji. Gotovo je: gradovi više ne rastu, nema više silazaka sa planina u gradove. Ovoga puta građanstvo u Srbiji je dobilo svoju petu kolonu. Svi ti mladići o kojima sve ovo pišem, verovali ili ne, trenutno su najveći neprijatelji građanske i evropske Srbije. Zašto? Mislim da i oni sami to ne znaju, a i da znaju, bilo bi ih baš mnogo briga.
U takvom nepoštenom neznanju mogućno je poistovetiti nespojive bolove, kao i one za Miloševićem i Đinđićem. U tim nespojivim bolovima pomešali su se pragmatičnost, sebičnost, sujeta, glupost, nepoštenje, koristoljublje, tobožnje pravoslavlje i lažni patriotizam, pa zatim i razgovori sa tatom, igranje na stolu u kafani, pevanje na predizbornim mitinzima i sva ta loša muzika, koja nam se olupala o glavu.
*Tekst posvećujem neumrlom Šabanu Bajramoviću, kojeg je cela ta sjebana Srbija pustila da umre kao pas, samo zato što je, od početka do kraja, beskrajno iskreno, koristio svoj beskrajni talenat.
0 Comments