I ovde će se, valjda, pojaviti neki deesesovac koji će iznutra objasniti otkud Voji i Velji toliko verbalnog eksplozivnog punjenja. Biće neko ko će nam saopštiti kako su radikali postali blaži od narodnjaka. Saznaće se ko je kreator pijačnog nuđenja koje nije dostojno ugledu DS-a

Piše: Boško Jakšić

Gospodo političari, ne zavaravajte se: jednog dana, pre ili kasnije, uvek se nađe neko iz vašeg okruženja spreman da javnosti razotkrije pozadinske radnje u kojima je učestvovao dok je bio u vlasti. Načete su mafijaške omerte, zašto ne bi i političke.

Pretorijanci se međusobno drže, ali dovoljno je da jedan popusti. Učiniće to prvo zarad sebe. Da bi se distancirao, da bi oslobodio naknadno probuđenu savest ili da bi proprao sopstvenu biografiju. Da bi pokazao kako se rastreznio i shvatio da je bio uvučen u nepopularne političke projekte ili podzemne mahinacije. Da bi se proslavio ili zaradio pare. Da bi se nekom osvetio…

Slušam ovde govorkanja o sumnjivim projektima sprečavanja „neprijatelja" da dođe na vlast, o izbegavanju davanja mandata čak ako mandatar donese spisak od najmanje 126 poslanika, o planovima da se ide na izbore dok „naši" ne pobede, o nedorađenim ustavnim mogućnostima uprkos moralnoj nelagodnosti koju bi takve odluke imale.

Dok čekam da Palma otkrije ko protiv njega koristi „debejovske" metode pritiska u ovim smutnim vremenima nagovaranja koalicije oko SPS-a da se priklone jednom ili drugom carstvu – potpuno svestan da se koriste sva sredstva – pratim storiju koja je veoma poučna za političke avanturiste.

Bivši insajder Bele kuće progovorio je o politici Džordža V. Buša.Stavljajući tačku na lojalnost iz vremena dok je bio predsednikov predstavnik za štampu, Skot Meklilan sada kaže da ga jedino obavezuje „lojalnost istini".

Ne verujem da ću tražiti da kupim njegovu memoarsku knjigu „Šta se desilo", jer u principu ne volim ljude koji na položaju ćute i uredno troše novac poreskih obveznika da bi potom dobro naplatili svoja sećanja. Da je Meklilan ranije progovorio, možda bi Ameriku i svet spasao od drugog Bušovog mandata.

Tačno je da pevci koji prvi kukuriču završe u loncu, ali ako pođemo od toga da demokratija nije lonac za šurenje, onda uvek postoji potreba da se kažu stvari koje u vremenima opšte euforije deluju nepopularno.

Iako je danas čitavom svetu jasno kakve je sve lažne dokaze Buš fabrikovao da bi doktrinom preventivnog udara sebe ovekovečio kao „ratnog predsednika" čiji su tenkovi Bliskom istoku doneli demokratiju, ipak je osvežavajuće da se pojavio neko iz njegove kohorte spreman da kaže istinu. Ni Buš, ni većina drugih oko njega, nema moralne hrabrosti da to učini.

Zatrovan uticajem i moći, Buš je, piše Meklilan, u Iraku video priliku da stvori legat sopstvene veličine. Bush & co. potom su potkopali ustav i zaveli kontrolu nad ljudima kakva u američkoj istoriji nije postojala. Potpisujem svaku reč.

Rančer iz Teksasa je svoj privatni „rat protiv terorizma" pokrenuo u vremenima odmah posle Bin Ladenovog napada na Ameriku. Bio je to klasični primer pogodnog tla za nacionalno okupljanje i – manipulaciju. Lažne dojave CIA o iračkom oružju za masovno uništavanje. Sadam Husein kao pretnja čovečanstvu. Veze bagdadskog režima sa Al Kaidom. Sve je to upotrebljeno da bi Amerika posle neuspešne jurnjave za Osamom po Avganistanu krenula u irački rat.

Dva meseca posle invazije marta 2003, analfabeta Bliskog istoka je slavodobitno proglasio pobedu. „Misija obavljena", rekao je. Pet godina posle toga ispostavlja se da su Bušove laži ubile barem pola miliona ljudi, uključujući i 4.000 američkih vojnika koje je predsednik poslao u mesopotamski haos.

Meklilanu je lako zameriti što se nije povukao kada ga je – ako je – nagrizao crv sumnje. Šta god bili privatni motivi funkcionera koji je na podijumu pred novinarima proveo ne zna se koliko vremena braneći Bušov rat, njegovi memoari imaju težinu, jerje on prvi iz predsednikove okoline potvrdio ono što su u vreme pre invazije Iraka mislili ređi, a kasnije mnogi. Recimo da sadašnji stanar Bele kuće sebe ubedi da je u pravu, pa onda radi ono što mu je potrebno, ne obazirući se na bilo šta drugo.

„Bela kuća bi volela da ja ne govorim otvoreno o mojim iskustvima… Razočaran sam što stvari nisu ispale onakve kakve smo svi očekivali", kaže insajder iz Ovalne sobe. Irački projekat jeAmerikancima i svetu prodat sofisticiranom „političkom propagandnom kampanjom". Predsednikov cilj bio je „manipulacija izvorima javnog mnjenja".

Meklilan ne zaobilazi ponašanje američkih medija uoči rata. Najugledniji listovi, uključujući „Vašington post", propustili su priliku da kritički preispituju pripreme za rat.Štampa se fokusirala na ratni marš umesto da analizira da li je rat neophodan, kaže on. Tu mi je malo laknulo. Kad može tamo oko Iraka, može i ovde oko Kosova.

Otkrivajući dvorske tajne i neke rupe na saksiji, Meklilan priznaje da je verovao svom predsedniku i njegovom spoljnopolitičkom timu. Pošto sada kaže da je to bila zabluda, odmah su se kontranapadima javile bivše kolege koje je prizvao. Optužuju ga za „zapaljive reči" i „patetiku".

Meklilan se brani tvrdeći da je zablude negovao zato što je bio žrtva opšte atmosfere stvorene posle 11. septembra. Moguće da je u tome iskren. Takve atmosfere lako formatizuju poslušnike i sve one nespremne na kritičko razmišljanje. Ali, oblaci se uvek jednom raziđu. Pojave se insajderi spremni da ispričaju svoju priču. Nema tajni.

Kada bivši portparol kaže da je Buš izbegavao otvorenost i da je forsirao „kulturu permanentne kampanje", sve me to ponovo vraća ovde. Ako je Americi avganistansko i iračko ratovanje vreme koje zahteva bolna razjašnjenja, onda je to nama značajan deo perioda posle ubistva Zorana Đinđića. Posebno ovaj.

Primećujem kako su se neki narodnjaci povukli iz javnosti otkako njihovi šefovi koriste haubičku retoriku u odbrani Kosova i spasavanja Srbije od Evropske unije. Pitam se ko je uveo umirenije tonove u programska načela radikala. Želeo bih da znam ko jeTV-misionare demokrata nagnao da socijaliste agitpropovski ubeđuju da moraju da idu sa njima.

Nema te političke lojalnosti koja će nekog sprečiti da progovori. Zato što smatra da tako valja, zato što je bio odbačen, zato što hoće sebe da spase ili drugom da se osveti. Poput zaštićenog svedoka.

Buš, ne zaboravimo, nije jedini kome se dogodio Meklilan. Tako su prolazili Klinton, Buš stariji, Regan, Karter, Ford… I ovde će se, valjda, pojaviti neki deesesovac koji će iznutra objasniti otkud Voji i Velji toliko verbalnog eksplozivnog punjenja. Biće neko ko će nam saopštiti kako su radikali postali blaži od narodnjaka. Saznaće se ko je kreator pijačnog nuđenja koje nije dostojno ugledu DS-a.

Ko god se drži slogana da, ako mu istina ne odgovara, stvori sopstvenu istinu, trebalo bi da dobije svog Meklilana. Za početak, čekam na Palmu.