Predsednik jeste u problemu, ali u većem problemu je 2,3 miliona ljudi koji su glasali za njegov program – i slogan. Život ne može da čeka, bila je još jedna njegova parola, ali ispada da život čeka. Sve stoji dok predsednik priča jedno, a premijer drugo. I nikom ništa

Piše: Boško Jakšić

Dok Beograd na nepoznatoj lokaciji podiže prihvatni centar za svoje povučene ambasadore, gde će diplomate poput Godoa čekati da im se doskorašnji domaćini rastrezne i ponište priznavanje nezavisnosti Kosova, vodeći srpski političari osuđeni su da ponavljaju dve mantre.

Prva pripada predsedniku i njegovom uglancanom okruženju: Srbija će se boriti za Kosovo, ali to ne sme da ugrozi njen evropski put. Drugu liturgijski ponavljaju premijer i narodnjačka družina: Srbiji, ah, bez Kosova, ah, nema mesta u Evropskoj uniji i neće biti normalizacije odnosa sa onima koji su priznali „lažnu državu".

Izvinite što sam zbunjen, valjda nisam jedini, ali ova dihotomija mora da se razreši. Čak ni neugasla želja za vlašću ne može da pravda paralelno postojanje dva toliko različita koncepta. Deluje nebulozno.

Ne želim, i ne mogu, više da se kinjim ne znajući da li treba da budem optimista ili pesimista. Živim u vakuumu, nekom novom specifično srpskom čistilištu kome je Kosovo povod. Kao što je i do sada umnogome bilo paravan za nečinjenje. Zaboga, nećemo valjda o nezaposlenosti ili korupciji kad nam otimaju 15 odsto teritorije!

Koliko nedavno, birali smo predsednika. Pobednikov slogan govorio je o ulasku Srbije u EU. Onda je Kosovo, uz pomoć dela Unije, proglasilo nezavisnost. Paljene su ambasade. Tadić je u problemu. Postao je talac svoje prethodne kosovske retorike i koalicione popustljivosti.

Predsednik je obavezan na doslednost. U suprotnom će se ponoviti kritike posle parlamentarnih izbora kada su birači ostali nezadovoljni jer su se izjasnili za jednu politiku, a u praksi dobili drugu – zahvaljujući bolešljivim ustupcima i neodlučnosti DS-a.

Tadić jeste u problemu, ali u većem problemu je 2,3 miliona ljudi koji su glasali za njegov program – i slogan. Život ne može da čeka, bila je još jedna njegova parola, ali ispada da život čeka. Sve stoji dok predsednik priča jedno, a premijer drugo. I nikom ništa.

Predsednik ponavlja da se nećemo odreći članstva u EU iako neke evropske zemlje nisu „pravične" prema celovitosti Srbije. OK, ali šta dalje? Da ne bi ispalo da samo kritikujem, evo šta mislim da bi trebalo uraditi. Pod uslovom da postoji dovoljno kuraži, čega, plašim se, nema.

Srbija bi Evropsku uniju u ovom momentu trebalo s pravom da prozove za sve ono što nije činila. Da je podseti da je prihvatila članstvo Grčke posle pukovničke hunte, da je Portugaliju i Španiju primila posle diktatura, da je prekoredno učlanila Bugarsku i Rumuniju, da smo i u Savet Evrope primljeni tek pošto je Đinđić ubijen.

Briselu treba podneti na uvid spisak naših zahteva. Oni imaju svoje, mi naše. Pa da se dogovaramo. Kao što je od Beograda traženo da se saglasi sa nezavisnošću Kosova po formuli „Recite da, ali". Katalog „ali" je psihološki test dobre volje Evropljana da shvate da smo i zbog njih – a ne samo Amerikanaca – u situaciji u kojoj smo. Istovremeno, lista mora da bude sasvim konkretna: što brže potpisivanje sporazuma, status kandidata oročen na neko dogledno vreme, investicioni projekti, vize…

Tadić ponavlja da nećemo odustati od odbrane Kosova i evropskog kursa, evroatlantski je već žrtvovao, ali pitam se kako će to moći da funkcioniše bez dogovora sa Koštunicom koji u patriotskoj čvrstini prevazilazi sva očekivanja. Dok predsednik govori o „dvostrukom cilju", čitam u četvrtak na stranicama ovog lista kolumnistu razbarušene kose i misli.

Promovišući neku svoju „kosovsku etiku", kolumnista je u četvrtak gotovo programski razbio formulu „I odbrana Kosova, i Evropska unija". Razara i cepa davno načeto socijalno tkivo. Kaže da je na beogradski miting 21. februara „izašao onaj deo Srbije koji za sebe veruje da je moralno bolji".

Ne bih da upadam u primitivno kamufliranu zamku namenjenu „cinizmu" evroreformskih medija koju je kalfa manipulacije namenio „majstorima manipulacije". Elegantno je preskačem u firmiranim patikama uveren da njegov „patriotski omraz" prema brendiranom losionu nehigijenski zaudara na znoj.

Kolumnista i njemu slični uvereni su da globalističke patike i losioni truju našu dušu i da su nespojivi sa „kosovskom etikom". Jedno i drugo ne ide zajedno. Valjda zarad ugroženog nacionalnog ponosa treba odmah da uskočimo u opanke i kupamo se pepelom. Subotom – i ako treba i ako ne treba.

„Možda smo konačno shvatili da ne možemo pevati ‘Kosovo je srce Srbije’ i voziti se na onoj diližansi za Pleasure Land. Ili ućutimo, ili siđimo. Izbor je jednostavan, kao i posledice", piše namrgođeni kolumnista provocirajući lažnu dilemu. Čik neko da se usudi da kaže da ućutimo. Bilo bi tu i ‘apšenja.

Ne mislim pri tom da antievropski front ovde predstavljaju samo nova patriotska desnica, ostrašćeni klerikalci i rusofili. Ima on snažnu pozadinsku podršku svih kojima odgovara haos. Od tajkuna do potkupljivih birokrata koji se svi plaše regulative i reda.

Zato se uklanja srednji teren. Zato uravnotežena politika postaje opasna kao hodanje po užetu bez zaštitne mreže ispod. Ako se mladima ponovo nameću ekstremni izbori i olinjali patriotski obrasci, onda ne treba da se čudimo što je ovde u usponu samo nova desnica.

Kakvi se to umovi raspaljuju? Otkud svi ti ziloti kojima je mesto po svetogorskim kelijama pa da tamo, izopšteni od bratstva, propovedaju „pravoslavlje ili smrt"? Šta drugo znači sledeći komentar sa „Politikinog" sajta: „Ako hoćemo da oslobodimo Kosovo moramo prvo da oslobodimo svoje duše od ropstva evročoveku"? Kakva isključivost i netolerancija! Ako ovako produžimo, nećemo daleko dogurati.

Borise, da li si ovo pročitao? Lepo ti poručuju: ili-ili. Da li shvataš koliko te miniraju? Da li zaista veruješ u iluziju da tu ima dogovora? Da li ćeš odlagati neminovno i rabiti volju koja te je izabrala? Da li i dalje misliš da su truli kompromisi manje zlo od prepuštanja Srbije jurodivim i parohijalnim vizijama? Da li si i dalje spreman da dadiljaš monstrumče u laboratoriji? Da li ćeš izaći na crtu?

Predsednik je već svima rekao šta misli o gubitku Kosova. Sada se od njega očekuje da bude odlučan kako ne bi propustili evropsku budućnost. Uvedi nas u 21. vek i aktiviraj kalendar koji bi da zamrznu u danu proglašenja kosovske nezavisnosti. Istorija će te po tome procenjivati, a ne po Kosovu, jer si se zadesio na položaju na kom si u trenutku finiša jednog procesa koji je počeo mnogo pre nego što si ti bio rođen. Uzmi u ruke dizgine one diližanse. Od tebe to očekuju i tvoja stranka i svi kojima je na duši savremena, demokratska, prosperitetna Srbija.

Nije vreme za koketiranje. Politika je surova disciplina. Jedan ovde mora da pobedi, drugi da izgubi. Ovo nije borba dva naroda koja bi mogla da destabilizuje region. Ovo je borba između dve oprečne opcije. U pravu je narečeni kolumnista: izbor je jednostavan – kao i posledice.

Politika