Netrpeljivost i mržnja ne dovode investicije, bolji i prosperitetniji život. U tom kontekstu Albance očekuju izazovi kojih, bojim se, nisu svesni

Piše: Petar Miletić*

Skupština Kosova usvojila je 17. februara deklaraciju o nezavisnosti Kosova i danas nema nijednog čoveka u pokrajini, koliko god bio apolitičan, koji o tome ne govori. Kod Srba dominatan je osećaj nepravde, razočaranosti, gorčine, kod Albanaca euforičnost, sreća i slavlje. Strah od eskalacije nasilja je još uvek prisutan iako su najrizičniji dani prošli. Čini se da nasilja nije bilo jer su i Srbi i Albanci na Kosovu shvatili da im to ne ide u prilog, te su se Albanci odlučili na relativno mirno slavlje, a Srbi na relativno miran protest. I na sam dan proglašenja nezavisnosti, po ko zna koji put upali smo u zamku nespremnosti i neodlučnosti srpske političke elite i poslali u svet sliku civilizovanih Albanaca koji u Skupštini ljube zastave zemalja sveta, i Srbe koji nasrću na diplomatska predstavništva zemalja koje će priznati, ili su već priznale, nezavisnost Kosova. Nisam siguran da je bilo ko od tih mladih ljudi sa šalovima preko lica bio besniji od mene ili nekog drugog od mojih sunarodnika sa Kosova tog dana, ali nam svojim ponašanjem nisu olakšali poziciju, naprotiv. Gledajući vesti setio sam se 17. marta 2004. kada su kosovski Srbi doživeli strašno nasilje, a posebno verski objekti Srpske pravoslavne crkve, a uveče kao odmazda gore džamije u Beogradu i Nišu i postajemo isti vandali i u svetu se govori o sukobu Srba i Albanaca, a ne o organizovanom etničkom čišćenju koje se tih dana zaista događalo.

U celoj priči ima dobra vest. Srbi sa Kosova su odlučni da ostanu u svojim kućama. To je najviše što oni u ovom trenutku mogu da učine i tako pokazuju da ponekad narod može zrelije da razmišlja od političara. Na dan proglašenja nezavisnosti na Kosovo je stiglo nekoliko ministara srpske Vlade i takav gest pozdravljam, samo da nije malo kasno? Bilo bi dobro da ministri koji su boravili na Kosovu po povratku u Beograd iskreno ispričaju šta im je narod tom prilikom rekao, da prenesu poruke koje su dobili od ljudi, da kažu da su Srbi sa Kosova najmanje pričali o statusu a najviše o teškom životu, nezaposlenosti, besperspektivnosti…

PONAŠANJE BEOGRADA

Iako nas je naše rukovodstvo u Beogradu ubeđivalo tokom pregovora o statusu Kosova da ono nikada neće biti nezavisno, a neki to još uvek tvrde, ono će po svemu sudeći bar za većinu zemalja sveta, a posebno Evrope, ipak biti nezavisna država. Pregovori su bezmalo trajali dve godine, menjali su se PREGOVARAČI i posrednici, a mi se ni na kraju pregovora nismo pomerili sa početnih pozicija. I rezultat imamo danas. Siguran sam da će oni koji su na bilo koji način učestvovali u procesu pregovora pronaći reči kojima će odgovornost za ovo što se desilo prebaciti na nekog drugog. Međutim, istorija je prilično neumoljiva nauka i ona će sa izvesne distance reći šta je moglo, a šta ne. Posebno se uznemirimim kada čujem novinarsko pitanje, mada ga novinari ne postavljaju bez razloga: "Kako će se cela priča o Kosovu odraziti na rejtinge političkih stranaka u Beogradu?" Kao da je to suština bavljenja politikom.

Srbija nikada ne treba da prizna nezavisnost Kosova i siguran sam da nema političara u Beogradi, ma koliko se menjale vlasti, koji će to učiniti. Može biti opasno da aktuelna Vlada odigra potez kockara koji je izgubio partiju pa se vraća u kazino i "ide da se vadi". Sada nam ne trebaju panični, ishitreni i nervozni potezi. Nama na Kosovu, nakon što nam je sistematski uništavana sposobnost da sami donosimo teške odluke, neophodne su jasne poruke poput one koje je stigla dan pre proglašenje nezavisnosti da treba da ostanemo u svojim kućama. Sad nam treba poruka, kako se ponašati u narednom periodu. Treba li zaista bojkotovati Misiju EU? Treba li zaista bojkotovati privremene kosovsko institucije? Treba li bojkotovati činjenicu da je ogromna većina građana Kosova za nezavisnost Kosova? Treba li bojkotovati činjenicu da Srbija nema ingerencije na Kosovu posebno po pitanju bezbednosti? Treba li bojkotovati kontakt sa Albancima? Treba li se zaista još više izolovati u geta? I još mnogo pitanja vise u vazduhu, a jedno od najvažnijih koje se građani plaše da postave glasi: Hoće li Srbija i dalje finansirati kosovske Srbe, hoće li i dalje dobijati kosovski dodatak, minimalnu zaradu, socijalna davanja i penzije? Na ovo pitanje kosovski Srbi traže odgovor.

ŽIVETI S NEPRAVDOM

Nije sporno da se Srbiji nepravedno oduzima deo teritorije, i nije sporno da je pogaženo međunarodno pravo i naravno da nije dovoljno da jedna etnička grupa jasno izrazi svoju odluku da ne želi da živi u jednoj državi, a da nakon toga dobije svoju nezavisnu državu, samo se bojim da nije dovoljno izlaziti na konferencije za novinare, protestne skupove i vikati nepravda, nepravda. Moguće je da proglašenje nezavisnosti Kosova ima nesagledive razmere u svetu i da će se mnogi separatistički pokreti u svetu pokrenuti i tražiti isto za sebe, mada ne znam šta ćemo mi imati od toga osim pukog "Eto, upozoravali smo vas".

Proglašenjem nezavisnosti u Skupštini Kosova produbljen je, ionako dubok, jaz između Srba i Albanca. Ako taj jaz ne smanjimo nema nam mirnog života na Kosovu, a žrtve nemira će biti baš Srbi. Teško je govoriti o procesu pomirenja između Srba i Albanaca u trenucima proglašenja nezavisnosti, ali taj proces nema alternative. Netrpeljivost i mržnja ne dovode investicije, bolji i prosperitetniji život. U tom kontekstu Albance očekuju izazovi kojih, bojim se, nisu svesni. Moj prijatelj, Albanac je skupljao novac od komšija da asfaltiraju parče ulice ispred njihovih kuća u južnom delu Kosovske Mitrovice i samo jedan od komšija nije učestvovao u akciji. Upitan zašto neće da priloži 100 evra on je odgovorio: "Zašto da dajem pare kad će još malo da dođe nezavisnost". Ova kratka priča govori o percepciji nezavisnosti običnih Albanaca kako će sva pitanja biti rešena statusom, što naravno, ne da nije istina već je ogromna zabluda. Posebno će biti problema kada budu videli da to nije ona nezavisnost koju su oni očekivali. Jedino čemu se politička elita kosovskih Albanca nada je donatorska konferencija koja bi trebalo da se održi u junu i oni očekuju oko milijardu evra sa te konferencije. Taman da pokrpe rupe i to je to. Mislim da su svesni da se od donacija ne živi, a investicije ne dolaze na nestabilan teren.

MOŽDA, IPAK, PODELA

Podela Kosova je nešto o čemu se govori, ali je na zvaničnoj agendi nema. Naime, ceo tok pregovora, a i nakon toga podela Kosova je rešenje koje je bilo tema kuloarskih priča ali nikada zvanična. Ipak ono što se dešava na terenu govori u prilog podeli Kosova i to do Ibra i od Ibra. Da li će ta akcija uspeti bez pristanka međunarodne zajednice?

EULEX je otpočeo svoju misiju dolaskom Havijera Solane i dvojca koji će voditi ovu misiju Holanđanina Pitera Fejta i francuskog Generala Iv de Kermabona. Srbi su najavili bojkot ove misije jer, kako kažu, njenim priznavanjem posredno bi se priznalo i nezavisno Kosovo. Sada je u pat poziciji proevropski deo Srbije, koji je na poslednjim predsedničkim izborima, da podsetim, bio većinski i koliko god se trudili da odvoje evropski put Srbije od problema Kosova, nesaradnjom sa EULEXOM ta dva puta će biti spojena. Srbima na Kosovu treba jaka, stabilna i evropska Srbija. Samo takva može da nam pomogne.

Kosovski Srbi sa Kosova su po ko zna koji put sredstvo za podizanje političkog rejtinga. Očekujem odgovorno ponašanje političara, konkretne mere pomoći Srbima na Kosovu i da napokon vidimo šta je sadržaj akcionog plana Vlade Srbije.

Danas

*Autor je novinar i generalni sekretar Samostalne liberalne stranke iz Prištine