Uzrok za našu neprestanu usmerenost naniže možemo tražiti upravo u nesretnom društvenom ugovoru koji snižava prava, odgovornosti, standarde i kriterijume

Piše: Andrej Fajgelj

Jugoslovenski sociolozi su još krajem 80-ih govorili o »deci krize«. Verovatno nisu ni slutili šta se sprema. Bilo kako bilo, kriza vrednosti je među nama, i to ne od juče.

Uzmimo primer izuzetnosti, koja je kao vrednost u krizi već vekovima: od zadruga, u kojima isticanje nije bilo rado viđeno, preko knjaza Miloša, kome je uzrečica bila »J… mu oca ko hoće pametniji od mene da bude«, zatim komunističkog obračuna sa elitom, pa sve do danas. O ovome je pisao Domanović u »Mrtvom moru«, a primere bismo verovatno pronašli i u današnjim medijima.

Nameće se pitanje zašto naše društvo već jednom ne izađe iz krize (raznih) vrednosti. U poslednje dve decenije uložili smo ogromnu energiju u promene. Mitingovali smo, ratovali, menjali ustave i ustanove, države i državna uređenja, pa je opet na polju vrednosti kontinuitet krize daleko izraženiji od promena, uprkos izvesnim pomacima.

Objašnjenje bi moglo da se traži u dubini problema, pri čemu bi sve navedene promene u stvari bile površinske. Ali kakva je to dubina prema kojoj su površinske čak i promene državnog uređenja?

U svom članku »Ruska radna etika« Kiril Tidmarš navodi da je u vreme Staljina napravljen sramni društveni ugovor: radnik je trpeo nizak životni standard, ali je za uzvrat dobijao pravo na aljkavost. Svojom aluzijom na »društveni ugovor« kao temelj modernog društva (Hobs, Lok i Ruso), ovaj argument bi mogao da dosegne dubinu našeg problema. Verujemo, naime, da je sličan ugovor potpisan i u SFRJ, prema kojem svi društveni akteri ugovaraju sledeće članove:

Čl. 1: Vi niste obavezni da radite, mi nismo obavezni da vas plaćamo.

Čl. 2: Vi niste odgovorni, niti smo mi odgovorni.

Na taj način država ne mora da poštuje neka osnovna socijalna i građanska prava, ali ni građani ne moraju da poštuju neke osnovne dužnosti, kao što je poštovanje zakona ili plaćanje poreza.

Istraživanja srpske radne etike idu u prilog ovakvom uverenju. U anketi koju je sproveo novosadski Centar za savremenu edukaciju, ispitanici su se složili da rad nije dovoljno vrednovan, ali svojim tumačenjima kao da su se pozivali na članove pomenutog ugovora. Radnici su objašnjavali: »zašto da radim kad nisam plaćen«, gazde: »zašto da ih plaćam kad ne rade«, a predstavnici sistema: »kako da razvijamo vrednost rada kada glasači neće da čuju ni reč rad«.

Ovakav društveni ugovor može da objasni krizu vrednosti, jer nenormalno proglašava za normalno; i negativnu selekciju, jer odgovara najgorima; i brojne neuspehe našeg društva, po kojima smo postali prepoznatljivi u svetu. Imali smo prvi rat i bombardovanje u Evropi od Drugog svetskog rata, jedine sankcije, prva ratna dejstva NATO-a, najveću inflaciju, a i danas smo rekorderi u nekonkurentnosti privrede, spoljnotrgovinskom deficitu, psovanju, broju srčanih oboljenja, saobraćajnih nezgoda, abortusa, izbeglica… Uzrok za našu neprestanu usmerenost naniže možemo tražiti upravo u nesretnom društvenom ugovoru koji snižava prava, odgovornosti, standarde i kriterijume. U tom svetlu verovatno možemo posmatrati i neprestano sužavanje granica naše države.

Jedine pozitivne rekorde ostvaruje jedina grana koja se pridržava sasvim suprotnog ugovora, po kojem se za najveći rad dobija i najveća nagrada. Reč je naravno o sportu. Neophodno je ugledati se na ovaj pozitivan primer i potpisati novi društveni ugovor:

Čl. 1: Vi ste dužni da radite, mi smo dužni da vas plaćamo.

Čl. 2: Mi smo odgovorni, i vi ste odgovorni.

Da bi ovo bilo moguće, prethodno moramo poništiti stari. Pošto smo ga svi zajedno potpisali – kao društvo – zajedno ga možemo i raskinuti. Drugačiji pojedinci, makar bili u većini, dotle će biti samo izuzeci koji potvrđuju pravilo. A sve druge društvene promene i reforme – samo kozmetika.

Republika