Danas se svaka nepodopština naziva političkim folklorom. Čak i ono kada opozicija u završnici pregovora o Kosovu izmišlja bolest šefa države.

Piše: Mihal Ramač

U normalnim društvima samo umobolniku bi došlo da širi takve glase. Predsednik treba da bude zdrav. Ako nije, građani treba to da znaju. Ovde nije reč o tome. Reč je o želji da se političkom protivniku pakosti na sve moguće načine, ne mareći za štetu koja se time nanosi opštoj stvari. Na stranu to što će neke strane novine, ili neke u Prištini, sa zadovoljstvom preneti tvrdnje beogradskih političara da srpsku državnu delegaciju  

na pregovorima o Kosovu predvodi bolestan čovek. Veća nevolja je manjak kućnog vaspitanja i ljudske pristojnosti. Isto važi i za pripisivanje deci roditeljskih grehova. Ako je nečiji roditelj bio kulak, komunista ili vegetarijanac, s kojim pravom se njegova uverenja ili sklonosti mogu pripisivati potomcima? Zato što ne pada iver daleko od klade?

U narodnim umotvorinama ima mnogo istine. Ima i nastojanja da se društveni odnosi ni po koju cenu ne menjaju. Da potomci siromaha sirotuju, da sluge sluguju, a gospodari naređuju. Većina tih umotvorina nastala je u vreme tuđinske vladavine. Njihovi tvorci živeli su u samodovoljnim seoskim sredinama. Srbija je danas slobodna zemlja slobodnih ljudi. Seosko stanovništvo odavno je u manjini. Njegove stvaralačke mogućnosti prilično su istrošene. Ima razloga da se pre pozivanja na davne mudrosti razmisli o okolnostima iz kojih su proistekle. Neka načela, doduše, žilavo odolevaju društvenim i političkim promenama. Veži konja gde ti gazda kaže, recimo, u Kaliforniji danas važi koliko je važilo u Topoli pre dva veka. Ko se uskopisti, ma bio i sto puta u pravu, navlači nevolje na vrat. Ipak, svet menjaju oni koji misle sopstvenom, a ne gazdinom glavom.

Narodni mudrac je, polazeći od iskustva pokolenja, sročio i ono da je livada onoga čije su ovce. To se može shvatiti i kao mirenje sa zakonom jačega i kao ozakonjenje zatečenog stanja. Oni koji su krojili nove granice na Berlinskom kongresu, u Versaju, Trijanonu, na Jalti ili u Potsdamu, nisu zanemarivali ovo načelo. Neki kosovski političari navodili su ga još pre dvadesetak godina. Ono je početkom protekle sedmice odjekivalo u noćnoj tišini hotelskih soba u Badenu kod Beča. Beograd i Priština odavno govore različitim jezicima i na raznim talasnim dužinama. To se zna i u Moskvi i u Vašingtonu. Šta god nudili – zastavu, himnu, pravosuđe – Tadić i Koštunica, niti bilo ko na njihovom mestu, neće privoleti kosovske Albance da Srbiju smatraju svojom državom. Većina Albanaca, moguće, i ne zna kako se zovu čelni ljudi Srbije.

Život je surov prema pojedincima. Istorija – prema narodima i državama. Srbija nije bila zadovoljna Jugoslavijom. Sada se muči sa sobom. Veća je od Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Crne Gore. Na globusu je jedva primetna. Kako geografskom, tako i na političkom. Ako se nudi nekom velikom, u ovom slučaju Rusiji, šta dobija? Dobija javnu podršku i potvrdu da je u pravu. Kada u odnosima između Kremlja i Bele kuće ništa ne škripi, ta podrška nije bez značaja. Kada veliki makar malo zategnu konopac, nije zabavno igrati na njemu. S druge strane, ni u međuljudskim ni u međunarodnim odnosima taj ko je u pravu ne postiže uvek ono što smatra pravednim. Mnoge države u prošlosti nekome su ličile na divlje tvorevine. Mnoge su posle izgubljenih ratova ostajale bez delova svojih teritorija. Neke istorijske nepravde pamte se decenijama. Neke i vekovima. Većina nikada ne biva ispravljena.

Može li se nazvati političkim folklorom i činjenica da niko iz Vlade Srbije nije viđen na prijemu povodom državnog praznika Albanije? Na prvoj stranici svakog bukvara za diplomate piše šta to znači: mala Srbija zamerena je zbog nečega s majušnom Albanijom. Beogradski zvaničnici nisu viđeni ni na prijemu povodom državnog praznika susedne Rumunije, članice Evropske unije. Poruka glasi: mala Srbija nema vremena za velikog suseda koji joj ne čini ništa nažao, čak je voljan da joj bude pri ruci. Pamet samodovoljnog i samozadovoljnog seoskog gazdinstva? Na osnovu čega Srbija očekuje da je uzimaju za ozbiljno u Briselu ako se pravi da ne vidi gde je Bukurešt? Drug Tito je uzdigao Beograd na visoko mesto na lestvici svetskih prestonica. Ljudi koji su na vlasti u Srbiji ponašaju se kao da je iza njih i danas Maršal. Ili kao da su oni maršali. Današnji političari kanda umišljaju da svet Srbiju gleda kao nastavak Titove Jugoslavije. Jok, more! Tito je živeo u drugom veku i drugom svetu. Mogao je u svako doba nazvati prvog čoveka Indije, Egipta, Francuske. Danas se iz Beograda malo teže dolazi do uticajnih svetskih ličnosti. Da kosovsko pitanje ima prvorazredni svetski značaj pregovore bi vodili ministri velikih sila.

Srpski šahisti nisu se oglašavali povodom hapšenja Kasparova. Gens una sumus, ali trenutak je osetljiv: od Putina se očekuju istorijski potezi.

A dinar pada. Teško da će time biti pogođeni oni koji sve računaju u evrima sa šestocifrenim i većim brojkama.

Danas