Mogu li granice kanonskog područja SPC biti državne granice ili ne mogu

Piše: Mirko Đorđević

Ušao je vladika Filaret u Crnu Goru i bez problema nastavio da služi u crkvi – okončana je jedna neobična predstava.

Preosvećeni vladika mileševski je dokazani majstor-režiser ovakvih predstava, ali su se mnogi dobro potrudili da ova bude posebno spektakularna. U početku se sve nije najbolje videlo i čulo jer je medijska buka bila zaista nesnosna, iako je sam vladika jasno kazao o čemu se radi – »Štrajk glađu nije hrišćanski čin, ali ja u stvari zavodim apsolutni post«. Oglasila se Crkva – štrajk glađu do smrti je veliki greh jer se u Crkvi zna šta je post i kada se daje »razrešenje« od njega. Crkva je postupila zaista oprezno i to je pomoglo da preosvećeni odustane od nerazumnog čina – sam mitropolit crnogorski je apelovao u tom smislu i kazao da se stvari moraju urediti na relaciji između Beograda i Podgorice.

No, cela predstava je bila tako spremljena da se nije mogla odmah otkazati – vladičinom šatoru su pohitali moćnici i zvaničnici državni – od vladika, u šatoru je bio samo vranjski Pahomije – u lovu na političke poene. Agilni V. Ilić je našao i novaca za podizanje crkve na mestu vladičinog »mučeništva«. Ni to nije novo. Umesto crkava koje mire ljude, mi već imamo crkve-svađalice te će ovo biti još jedna naša Gospa od Inata. Brzo se ipak videlo da je ovo politika i to egzemplarno loša jer su dovedeni u pitanje odnosi sa Crnom Gorom, koji su počeli dobro jer je zabeležen uspon. A onaj »spisak« je ostao sa imenima među kojima je i ime vladike Filareta, to su ljudi koje sudovi potražuju zbog navodnog jatakovanja – o tome se mnogo i ne zna.

A šta se sve reklo u toj galami oko vladike Filareta teško je i navesti jer je to mnogo i neverovatno.

Mogu li granice kanonskog područja SPC biti državne granice ili ne mogu. I šta učiniti kada se zna da SPC ima eparhije u zemljama preko okeana – niko ni reči da kaže. Ni u jednoj ovakvih »problema« srećom nema. Bogu hvala, sve se dobro završilo pa se iz jednog intervjua vidi (Večernje novosti, 16. 09. 2007) da je i Filaretu postalo jasno da sve to nikuda ne vodi. Piše on V. Koštunici neko pismo da vide zajedno šta će s onim »spiskom«, no za sada niko ne zna kako će oni to rešiti – glavno je da vladika može u Crnu Goru i da sebi nije učinio najgore.

Političari pak teraju svoje, govore o nekakvoj pobedi vladičinoj, ali je jasno da i vladika sve više uviđa i priznaje da je to neka kvazipobeda i da se to tako ne radi jer bi mu moralo biti stalo do toga da ima dobre odnose sa državom na čijoj teritoriji je i deo njegove eparhije. Loši savetnici su ga uveravali da za to mnogo ne brine – i predstava se i morala okončati loše.

Otvaraju se, međutim, neka mnogo važnija pitanja, od onih koja odavno zahtevaju odgovor. Sama SPC nije ovim ništa dobila osim dodatne blamaže jer Crkva koja drži do sebe – i koja je spremna da svedoči u modernim vremenima – ne postupa ovako. Možda je vladika svojim činom i zadobio nečije simpatije – no i toga je bilo malo – no Crkva sigurno ovim nije ništa dobila. Dogodilo se i ono što najviše začuđuje i zabrinjava. Objavljeno je stotinak stranica komentara – uz obilje karikatura i satiričnih zapisa – u kojima je meta najljućih žaoka bio ne samo vladika Filaret već i Crkva u celini. Najveći deo laičke javnosti okrenuo se protiv Crkve i to je ono što bi i u SPC trebalo da izazove zabrinutost – u novijoj istoriji SPC ovakvog otklona javnosti od Crkve nije bilo, posebno ne u njenim odnosima s društvom u kojem svedoči. Ne greše mnogo oni koji kažu da su se državni zvaničnici još jednom poigrali Crkvom koristeći je za svoje trenutne političke ciljeve. Mnogim ljudima i u crkvenom delu javnosti – oglasila su se i sveštena lica – sve više postaje jasna jedna bolna istina: ako su vladika Filaret s mitraljezom u ruci i o. Gavrilo s Trebnikom u ruci prilikom streljanja zarobljenih dečaka kod Trnova mera naše »duhovnosti« kojom se toliko dičimo, ne piše se ništa dobro ni Crkvi ni društvu u Srbiji. A oni su sigurno ušli u istoriju. No, ni to nije sve – ima nečeg još goreg, na šta opominje i ova kako-tako završena predstava. Nema nijednog vladike koji bi smogao snage da javno progovori o ovome, da kaže da Crkva mora biti dom molitve i kulture ljubavi među ljudima i narodima i da niko nema pravo da od nje čini »pećinu hajdučku«, kako nam te reči Hristove prenose sva četvorica jevanđelista. To je ono što brine građane vernike i građane uopšte – ovako kako ide na dobro izaći neće. Vreme je za to jer već se i treći petao oglasio pa nam vredi čuti istinu da nam posle ne bude kasno.

Uostalom, ko zna – možda ova predstava koju nam je upriličio vladika Filaret nije poslednja takve vrste. 

Republika