Posle šest godina \'rada\’, deo te kragujevačke radničke bratije pristao je da uz izvesnu apanažu siđe sa grbače svih građana (poreskih obveznika) Srbije, uz jedan zastrašujuće porazan podatak po svetsku radničku internacionalu

Piše: Miša Brkić

Ne bi se to moglo nazvati Dinkićevom pobedom. Pre bi se moglo reći da je to bila igra prepoznavanja u kojoj je on shvatio da su oni sitne šićardžije, a oni da je on prljav igrač.

Sve šamare koje su u Kragujevcu pre šest godina „popili" Đelić i Vlahović sada je Dinkić „naplatio" i na smetlište istorije poslao ono što se koristilo kao strašilo kad god je trebalo pretiti zaustavljanjem reformacijskih i modernizacijskih procesa u Srbiji. Taj lažni „cvet" srpske radničke klase, kragujevačko „radništvo", završava svoju istorijsku ulogu na najsramniji način. Dinkić ih je potplatio parama ostalih građana (poreskih obveznika) Srbije da prestanu da rade kao nezaposleni na internom (Zastavinom) birou za zapošljavanje, eufemistički nazvanom preduzeće Zastava zapošljavanje i obrazovanje.

Posle šest godina „rada" deo te kragujevačke radničke bratije pristao je da uz izvesnu apanažu siđe sa grbače svih građana (poreskih obveznika) Srbije, uz jedan zastrašujuće porazan podatak po svetsku radničku internacionalu. Naime, od 4.500 lezilebovića samo je njih nekoliko desetina, za šest godina pristalo da se doškoluje, prekvalifikuje i naknadno obrazuje da bi moglo da nađe novi posao. Svi ostali kao visok stepen klasne svesti pokazali su sposobnost parazitiranja na državnom budžetu, a zarad mira u kući i ublažavanja „tranzicionih bolova" te samozvane elite srpskog radništva, Srbija je potrošila sto miliona evra.

I kad je došao trenutak konačnog klasnog obračuna građana i neradnika, iz Kragujevca je uz puno socijalne patetike i populističkog patosa zaprećeno „sankilotskim" pohodom na Beograd. Dinkićeve barikade odolele su naletu kragujevačkih „varvara" koji su se već sutradan ponašali kao pitoma jagnjad. Revolucionarnu retoriku posle samo dva dana zamenila je sitnosopstvenička, šićardžijska računica. Tako se od tvrdog odbijanja da se uzme Dinkićevih ponuđenih 250 evra po godini radnog staža, uz pretnju izbijanja socijalnih nemira ako se ne dobije 300 evra („šta je samo 7.000 evra, pa to ću da potrošim za dva meseca") stiglo do pomirljive uzrečice „vajdica je da uzmemo i ovo, što da oprostimo državi". Šta je Dinkićev uspeh? To što je neradnicima i parazitima javno rekao da su to što jesu, da je spreman samo još jednom da ih plati i da posle toga neće više da ih vidi.

I oni su to shvatili, zato su tu šansu nazvali „vajdicom". A od te „vajdice" šest godina živelo je 4,5 hiljade ljudi nespremnih da bilo šta pametno učine za sebe i svoju državu. Šest godina oni su živeli na državnim jaslama i od države čekali posao („idemo pred Vladu da tražimo posao", vikao je pre neki dan neko ko se predstavlja kao sindikalni lider), verujući da im ona nešto duguje samo zato što su oni radili u Zastavi i Kragujevcu.

Da li su ti koji sebe i danas proglašavaju „kremom" srpske radničke klase zaista gubitnici tranzicije? Ili su to oni koji još veruju da se sitnošićardžijska logika isplati i da državu treba ojaditi u stilu „dok je ćurki, biće i podvarka". To što je šamaralo ministri, bahato pretilo premijeru, poturalo klipove u ekonomske reforme – to je sada stiglo tamo gde mu je mesto.

U istoriju.

Nije primećeno da su ih sa suzama u očima ispratili njihovi ideolozi, zaštitnici, dušebrižnici, savetnici, analitičari…  

Ekonomist magazin