Kako će završti "dvoboj" episkopa mileševskog i države Crne Gore? 

Piše: Miroslav Lazanski

Srpska pravoslavna crkva trebalo bi hitno da konsultuje Pentagon oko sporazuma SOFA. Naime, taj sporazum između ostalog reguliše i nesmetano kretanje američkih vojnika preko teritorije stranih država i taj su sporazum sa SAD potpisale i Srbija i Crna Gora. No, kako visoki dostojanstvenici Srpske pravoslavne crkve već duže imaju velikih problema sa ulascima upravo u Crnu Goru, ali i u Makedoniju, to možda i nije loše da vidimo kako je to regulisano preko SOFA. Iako SOFA nije na Internetu. Možda je nadležni, ipak, daju na uvid Patrijaršiji?

Bilo kako bilo, episkop mileševski Filaret doživljava ovih dana svoje "zvezdane trenutke". On sam protiv celokupne crnogorske policijske sile. Prvi put posle 5. oktobra 2000. na fotografiji koja je obišla svet opet su jedan pravoslavni sveštenik i specijalci – policajci u punoj borbenoj opremi. Episkop mileševski Filaret na granici Srbije i Crne Gore suočen sa ljutim borbenim odredom crnogorskih specijalaca koji mu, po naređenju viših instanci, ne dozvoljavaju ulazak u Crnu Goru. Istina, vladika stasom nadvisuje komandira crnogorskih policajaca, dok ostatak odreda deluje kao smešna pozadina starom čoveku sa sedom bradom. Specijalci u crnim uniformama pomno slušaju šta im govori vladika u crnoj mantiji. Sudeći po izrazima lica, crv sumnje ušao je u specijalce. Da sam viša instanca u Crnoj Gori zahvalio bih se specijalcima na daljoj saradnji. Jer, ovi će ubuduće večno sumnjati.

Dakle, kako će završiti "dvoboj" episkopa mileševskog Filareta i države Crne Gore? Verovatno će vladiku posle nekoliko dana štrajka glađu, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja preneti u bolnicu, čime će biti izneverene nade i očekivanja jedne od čelnih dama iz beogradskog nevladinog sektora koja je episkopu poručila "da se nada da će u svom štrajku glađu ići do kraja".

Da li je vladici poželela vitku liniju, ili nešto drugo ostaje da se nagađa. Jasno je i da službena Podgorica neće popustiti i da će koristiti "makedonski model" iz slučaja vladike Jovana. Iako ta dva slučaja nemaju sličnosti, ako već sličnost nije da se radi o velikodostojnicima Srpske pravoslavne crkve u crkvenim aktivnostima izvan Srbije. Možda je tu upravo "kvaka 22".

Jer, više je nego jasno da vladika nije zadržan na granici Crne Gore i Srbije zbog toga što je navodno na crnom spisku jataka optuženika iz Haga.

Da fotografija nekada može da kaže više nego svi napisani i objavljeni tekstovi iz naše bliže prošlosti pokazuje i ona na kojoj jedan pripadnik specijalnih snaga, odnosno "crvenih beretki" iz baze u Kuli, ljubi ruku pravoslavnom svešteniku na ulicama Beograda 5. oktobra 2000. godine. Surovi specijalac, profesionalac sa šlemom na glavi i u sagnutom položaju, smerno i pokorno ljubi ruku popa koji je tu ruku visoko podignuo, takođe profesionalno, visoko sve do ivice oklopnog "hamera". Ta je fotografija obišla svet, ali ne verujem da je bilo mnogo onih izvan Srbije koji su je i razumeli. Jer, po vladajućem mišljenju na Zapadu, junaci te fotografije godinama su bili na istom zadatku – na ostvarenju projekta "Velike Srbije" u režiji Slobodana Miloševića.

Naime, mnogi mediji na Zapadu godinama su optuživali Srpsku pravoslavnu crkvu "da u ratu u Hrvatskoj i u BiH nije bila ni malo stidljiva", da su " patrijarh i Sveti Sinod podržavali Miloševića, a istovremeno nisu optuživali najveće zločine", da se "Srpska pravoslavna crkva od trenutka kada je Milošević postao mirotvorac okrenula ka Palama" i da je sve to činjeno "zato što su crkvene vlasti poverovale obećanjima da će sva crkvena imovina nacionalizovana za vreme Tita biti vraćena".

"Nikada nije kasno za dobro delo", počinje reportažu o Srpskoj pravoslavnoj crkvi dopisnik francuskog "Poena" iz Beograda 14. januara 1997. godine, navodeći istovremeno da je 2. januara crkva zvanično osudila režim Slobodana Miloševića u tekstu koji se znatno razlikovao od uobičajeno umerenih i opreznih zvaničnih tekstova Svetog sinoda. Dopisnik "Poena" iz Beograda spominje i karikaturu iz "Naše Borbe" na kojoj se vidi Milošević koji krade kutiju sa glasačkim listićima, dok patrijarh precrtava osmu božju zapovest – ne kradi. No, generalni je stav zapadnih medija tada bio da se sveštenstvo, ipak, svrstalo uz opoziciju protiv režima Slobodana Miloševića.

SPC je danas u Srbiji važan politički činilac. Sve političke stranke utrkuju se da joj se približe i svi nastoje da se posluže crkvom, naravno, kada im je to potrebno. Srpska pravoslavna crkva je poslužila i za neku vrstu "pranja prošlosti" mnogih političara, jer su se mnogi i oprali krštenjem.

U teškim vremenima SPC je uvek bila garant nacionalnog identiteta i kontinuiteta. Da li, dakle, pravoslavlje u Srbiji ponovo preuzima ulogu istorijskog aktera, ali sa svim izazovima i opasnostima jedne tragične kulture opstanka koja mu je na Balkanu zaveštana?

Politika