Emil Vlajki: Kada je situacija u Rusija bila jednako loša kao ova danas u Srbiji, Lenjin je rekao: "Da bi se nešto istinski sprovelo, potrebni su revolucionarni vođa, revolucionarni program i revolucionarna partija." Srbi u ovom času nemaju nijedan od ta tri elementa

Piše: Siniša Dedeić/Glas javnosti

Rusija nema nikakvog interesa da brani prava Srba. Čitava srpska politička elita želi da Srbija uđe u NATO, a koliko se meni čini NATO je direktni protivnik Rusije. To onda znači da je i Srbija protivnik Rusije. Zašto bi, onda, Rusija pomagala jednu takvu političku ekipu, kaže u razgovoru za Glas dr Emil Vlajki, politički filozof, profesor na Nezavisnom univerzitetu za političke i društvene nauke u Banjaluci. Vlajki koji je pre nekoliko dana u Beogradu promovisao svoju novu knjigu "Uvod u komuniciranje postmodernizma", veruje da će Rusija ipak staviti veto na rezoluciju o Kosmetu, ali "iz drugih, geopolitičkih i geostrateških, razloga."

Kažete da je NATO neprijatelj Rusije, a ipak je članica Partnerstva za mir.

– Te privremene institucije me uopšte ne zanimaju. Znam da sa jedne strane postoji Evropa, sa druge strane SAD čiji su interesi suprotstavljeni, a PZM je regionalna organizacija koja je efemerna. Rusija je velika sila i može sebi da dozvoli pravo na taktičko članstvo u jednoj takvoj organizaciji. Ona mora da taktizira i da se izvuče iz blata u koje su je uvukli Gorbačov i Jeljcin. Rusija preko Putina ponovo dobija renome velike sile. Putin je sigurno ruski čovek stoleća, on je genije za politiku.

Ko je Emil Vlajki? Emil Vlajki je odrastao u Splitu. U Zagrebu je završio Fakultet političkih nauka i Ekonomski fakultet, a magistrirao i doktorirao političke nauke u Parizu. Bio je profesor političkih nauka u Sarajevu do 1993. godine i profesor na više svetskih univerziteta (Jejl, Leuven, Montreal, Laval, Otava). Autor je desetak knjiga iz filozofsko-političke esejistike, objavljenih na više jezika. Više od deset poslednjih godina živeo je u Kanadi i Francuskoj, a od 2005. predaje na Nezavisnom univerzitetu za političke i društvene nauke u Banjaluci.

Kako procenjujete politički položaj Srbije u ovom trenutku?

– Ja sam 2002. godine objavio tekst u kome navodim da kalvarija Srba još nije počela. Tada sam kazao da će prvo otići Crna Gora, zatim Kosmet, pa onda sve redom. Mislim da se taj redosled, nažalost, ostvaruje. Bivši ambasador SAD Montgomeri jednom prilikom je kazao: "Vi ste Kosovo izgubili 1999. godine, pošto smo mi tada doneli odluku da ono više ne bude srpsko." Prema tome, svi ovi procesi pregovaranja su sa stanovišta ove informacije uzaludni i služe samo zato da bi novinari imali o čemu da pišu i ispunjavaju novinske stranice u cilju zavaravanja naroda.

Ako je, kako kažete, sve već rešeno, kako bi onda, po vama, Srbija trebalo da se postavi?

– Postoji Rezolucija 1244 i po njoj Srbija ima pravo na određeni kontingent vojnih trupa i policije na Kosmetu. Međunarodnoj zajednici bi trebalo reći: "Na osnovu vaše odluke donesene u UN mi šaljemo dozvoljeni kontingent na Kosovo", i onda sačekati da se vidi da li će ona to da zabrani i tako uskoči sebi u usta i implicitno kaže da se rezolucije UN donose za budale koje hoće u to da veruju. Predsednik Tadić izjavljuje da će se boriti za Kosmet, ali bez rata. Naravno, poznato je, ako ćemo lagati, da je Kosmet zauzet vrlo miroljubivim sredstvima, bez nasilja i uz pristanak svih.

Šta, dakle, da radi Srbija sa takvom političkom elitom koja već sedam godina ne može da iskoristi čak ni ono što joj pripada po međunarodnom pravu?

Nemate visoko mišljenje o srpskoj političkoj eliti.

– Nema prave političke elite u Srbiji. Mislim da je ona najvećim delom plaćenička i da je i pre pada Miloševića počela da prima novac za svoj rad protiv naroda i zemlje. U Srbiji je 40 odsto ljudi nezaposleno, sve društveno bogatstvo je rasprodato, uništeno, a moral je pao na najniže grane. Mislim da ta intelektualna i politička elita odrađuje posao za onaj novac koji je primila i koji prima.

A od koga ga prima?

-Nemojte me previše provocirati. Ja sam naučni radnik i imam pravo da postavljam hipoteze. Nažalost, moje su se hipoteze, mada su bile vrlo mračne, pokazale kao tačne. Te elite primaju novac od onog korpusa koji se naziva međunarodnom zajednicom kroz projekte, dotacije, stipendije i slično, i zato moraju da služe njihovim interesima.

U Srebrenici je bilo zločina, ali ne i genocida – Kada se govori o događajima u Srebrenici, mislim da se termin genocid zloupotrebljava. To vređa narode koji su preživeli istinski genocid, kada se nisu odvajali jedino muškarci da bi se ubijali, nego su se neselektivno ubijali svi: muškarci, žene, deca, stari. Da su nacisti imali takvu suženu koncepciju genocida, barem četiri miliona ljudi bi ostalo živo od šest miliona koji su pobijeni u koncentracionim logorima. Koji onda termin smatrate ispravnim u ovom slučaju? – Zločin, a nikako genocid.

Hvalili ste Miloševića, Đinđića, a sada i Koštunicu. Nije li to kontradiktorno?

– Nisam u poslednje vreme hvalio Koštunicu.

Ali ste za njega izjavili da "ima dobre namere".

– Najveći deo onoga što je Koštunica napisao ili što govori javno, ja bih mogao da potpišem. Ali, ono što radi, u suprotnosti je sa onim što govori i piše. Ne samo da to primećujem ja, nego to primećuje i narod. Njemu je popularnost od 2000. godine toliko opala, da je izgubio svaki kredibilitet. Mislim da je to čovek kome je više stalo do vlasti, nego do časti.

Da li je moguće povezati Miloševića i Đinđića onako kako to vi činite?

– Nisam hvalio ni Miloševića. U svojoj knjizi "Novo totalitarno društvo i uništenje Jugoslavije" koja je izašla u Otavi šest meseci nakon agresije na Jugoslaviju, napisao sam da je Milošević zbog nedostatka vizije objektivno izdao srpske nacionalne interese.

Ipak, poslednjih godina ste bili bliski s njim.

– Da, zato što je u Hagu istinski branio interese Srbije i srpskog naroda na jedan častan način i time se iskupio za sve grehe koje je ranije napravio.

A Đinđić?

– On je bio politička vidra. Na kraju je shvatio da je Evropa njegov osnovni interes, da se pitanje Kosmeta mora rešavati u Srbiji, a ne u Vašingtonu i počeo je da se udaljava od "Velikog brata" – SAD. On je bio latentni istinski branitelj Srbije, i u ovom času na političkoj sceni Srbije ne vidim nijednu osobu koja bi da stvarno utiče na sudbinu ove zemlje. Đinđić je bio rasni političar. U vreme dok je bio živ, ja sam govorio da bi ga trebalo smeniti, ali priznajem da sam se prevario. Shvatio sam da je Đinđić bio potencijalna veličina.

Ima li šanse da jednog dana i za Koštunicu kažete slično?

– Ne mogu biti prorok, ali Koštunica ipak ne pokazuje Đinđićeve osobine.

Kako ocenjujete politički učinak predsednika Tadića?

– Za njega sam rekao i napisao da bi bilo bolje da je nastavio da se bavi vaterpolom. Puno bi više uradio za vaterpolo reprezentaciju, nego za Srbiju.

Hoće li i kada Srbija ući u EU?

– To su gluposti. EU je postala sinonim za čitav niz ucena koje se vrše u odnosu na Srbiju – ako uradite ovo ili ono imate šansu da uđete u EU, a zatim dolazi sledeći zahtev. EU je zaustavila primanje novih država. Nerazvijene zemlje Evrope osiromašuju budžet EU i birači u bogatijim članicama EU su se izjasnili da je ne bi trebalo proširivati, barem za jedan duži period. A, to je jasno i zbog toga što je osnovni cilj postignut – pravljenje anakondinog zagrljaja oko Rusije. Takođe, granice na Balkanu nisu fiksirane, doći će do promena, naročito u Srbiji. Sada se u Sandžaku ili Raškoj događaju isti procesi kao nekada na Kosmetu: vrši se pritisak na Srbe, kupuje se njihova zemlja, i mnogi Srbi u ovakvoj situaciji odlaze. Postaje pitanje vremena kada će "Veliki brat" odlučiti da u Sandžaku ili na jugu uže Srbije (Bujanovac, Medveđa, Preševo) izazove nove tenzije na nacionalnoj i verskoj osnovi i sa isprovociranim konfliktnim situacijama nastaviti da ometa ujedinjenje Evrope.

Predajete na Univerzitetu u Banjaluci. Možete li da predvidite dalji tok događaja u BiH?

– BiH čeka razbijanje Republike Srpske. Nagoveštaj odvajanja Srebrenice i Bratunca od RS samo je jedan od indikatora za iskazani proces. Sada je za visokog namesnika postavljena osoba iz Slovačke (Miroslav Lajčak, op.a), koji kaže da će koristiti Bonska ovlašćenja (koja visokom predstavniku daju mogućnost da nameće zakone i smenjuje političare, op.a). Tako da je Srbima ostavljena mogućnost da se ili pokoravaju onome što im nameće takozvana međunarodna zajednica ili ih neće biti.

Vaše prognoze budućnosti Srbije i Balkana deluju prilično pesimistično. Postoji li mogućnost da se takav scenario izbegne?

– Lenjin je na slično pitanje, u vreme kada je situacija u Rusiji bila jednako loša kao ova danas u Srbiji, odgovorio: "Da bi se nešto istinski sprovelo, potrebni su revolucionarni vođa, revolucionarni program i revolucionarna partija." Mislim da Srbi u ovom času nemaju ni jedan od ta tri elementa.

Mislite li na simboličku ili istinsku revoluciju?

– Treba sprovesti istinsku revoluciju, odnosno drugu oktobarsku, kako bi to rekao Koštunica, koji je za 5. oktobar 2000. kazao da je to bila oktobarska revolucija. Jedino bi narod mogao da izvede tu revoluciju, ali je za to potreban program, partija i vođa. Srbija nema ništa od toga. Možda radikale.

Ipak nacionalistička opcija?

– Ja više volim da govorim o nacionalnoj opciji i ne verujem da su radikali takav crni đavo kakvim ih opisuju. Uostalom, za njih glasa trećina srpskog biračkog tela. Ali, šta fali opciji koja u burnim vremenima nastoji da svim silama brani nacionalni identitet? Ako Hrvati, Crnogorci, Muslimani mogu da provode takvu opciju, zašto to ne bi činili i Srbi. Ne vidim u tome ništa loše. Mislim da je u ovom času naglašena nacionalna opcija ta koja će podržati integritet Srbije i poboljšati život srpskog naroda.

Da li bi suprotstavljanje nacionalizama dovelo do novih sukoba, ili mislite da na Balkanu mogu postojati nacionalizmi bez konfrontacija?

– To bi moglo da se dešava u nekim drugim, mirnijim vremenima, kada nacionalizam dobija građanske forme življenja. Šta ima lošeg u tome što neko želi da sačuva svoj identitet, pa ako je potrebno i silom? Mislim da to svi u svetu rade.

Glas javnosti