Trebinjci se danas sećaju Srđana Aleksića, mladića koji je poginuo u januaru 1993, kao jednog od „običnih ljudi" koji su se protivili ratu i zločinu

Piše: Nevenka Opačić/Politika

Računi iz ratova vođenih na prostoru bivše Jugoslavije još se svode: mnogo je otvorenih rana, nepoverenja, većina onih koji su izgubili svoje domove i najmilije i dalje se, najblaže rečeno, s podozrenjem odnose prema pripadnicima nacija koje krive za svoje nesreće… I dok se za mnogim krivcima za ratne zločine i dalje traga, a nekima sudi, retko se govori o onima koji su bili primer ljudskosti i hrabrosti. Kada je nedavno RTS emitovao reportažu novinarke Sanje Dragićević o Srđanu Aleksiću, mladiću koga su na smrt pretukli uniformisani Srbi samo zato što je štitio svog vršnjaka, Bošnjaka, u Trebinju ratne 1993. godine, po reakcijama gledalaca dalo se naslutiti da se ovde ipak nešto menja u odnosu na poslednju deceniju prošlog veka. I diskusije na brojnim internet forumima, ne samo srpskim, pokazale su da smo željni saznanja da, i u tim vremenima, nije nedostajalo ljudi koji su, u najboljem smislu te reči, bez obzira na sve to i ostali.

Staza kojom se ređe ide

Srđan Aleksić nije jedini u prošlom ratu koračao stazom kojom se ređe ide. Bilo je još časnih ljudi u Bosni i Hercegovini koji su pomagali, čuvali ili branili „one druge". Kako kaže psiholog dr Nebojša Petrović, sa Filozofskog fakultetu u Beogradu, oni su očuvali integritet svoje nacionalne grupe, ne dajući joj da potone u bezdan mržnje i neljudskosti.

– O „običnim" ljudima koji su se protivili ratu i zločinu znamo toliko malo baš zato što jedva da nešto znamo i o ratnim zločinima, njihovim inicijatorima i izvršiocima; znamo nekoliko imena i datuma, i to je uglavnom sve. Nedostaju nam i detaljna eksplikacija i jasno ocrtan političko-socijalni kontekst u kojem su se zločini odigravali – kaže za „Politiku" Drinka Gojković, publicista i koordinator Dokumentacionog centra „Ratovi 1991-1999".

Činjenicu da se o ljudima poput Srđana Aleksića manje govorilo i da su retko isticani kao primer, sociolog Srećko Mihajlović iz Instituta društvenih nauka dovodi u vezu sa tim da se ne radi samo o, kako kaže, rasapu vrednosti, anomiji i stanju bezvrednosti, već o vrednosnom prevratu, o tome da je ono što je bilo na dnu, kao najnepoželjnije stanje stvari, ne samo izbilo na površinu, već je postavljeno na pijedestal najvećih vrednosti.

Dr Todor Kuljić, profesor sociologije politike na beogradskom Filozofskom fakultetu, dodaje da kod nas nema razumevanja za patnju izvan vlastite grupe, jer je još dominantna atmosfera slepog patriotizma koja nameće izopačenu podelu na dželate i žrtve.

Smrt na Savindan Srđan Aleksić je nastradao 21. januara 1993. godine kada je u centru Trebinja stao na put četvorici vojnika koji su nasrnuli na njegovog sugrađanina, Bošnjaka Alena Glavovića. Prema rečima očevidaca, Srđan je naišao baš u trenutku kada je Alena, koga su u kasarnu sprovodila dva policajca, jedan pijani vojnik oborio na zemlju, izvadio nož i počeo da kolje nasred ulice. Srđan je zgrabio vojnika, s njim se porvao, Alen je iskoristio priliku i pobegao. Zatim su, na Srđanovu nesreću, naišla još trojica vojnika, Trebinjci, inače, oborili su ga na zemlju i počeli da ga tuku. Teško povređen, Srđan je pao je u komu, nije dolazio sebi i umro je na Savindan 27. januara 1993. godine. Imao je 27 godina. Alen Glavović godinama živi u Švedskoj, ali svake godine posećuje Srđanov grob. Sva četvorica ubica osuđena su na dve godine i četiri meseca zatvora, jedan od njih je kasnije poginuo na ratištu. Od preostalih, jedan i danas živi u Trebinju, druga dvojica u okolnim selima.

– Moramo biti svesni da patriotizam (slepi, a ne kritički) najlakše prelazi u zločin. U središtu etike slepog patriotizma jeste stav da je, šta god učinila, moja nacija u pravu – naglašava profesor Kuljić. – Kant je pisao drugačije. On je čak podvukao da ponašanje majke koja spasava svoje dete, koje se davi u reci, nije etičko. Nije loše, niti nemoralno, ali još nije etičko. Zato što se takvo ponašanje ne razlikuje od reagovanja životinje koja spasava svoje mladunče. Kod oba slučaja deluje se iz instinkta. Ponašanje, pak, može postati etičko ukoliko majka spasava dete neke osobe koju mrzi.

Nebojša Petrović tome će dodati još nekoliko činjenica koje objašnjavaju zašto se, ne samo u Srbiji već i u drugim delovima bivše SFRJ, i posle okončanja ratnih sukoba o ljudima poput Srđana Aleksića nerado govorilo.

– Ratovi izbacuju na površinu često one najnetolerantnije i najekstremnije koji su, i po njihovom okončanju, u poziciji da formiraju i usmeravaju društvenu svest upravo tako da mogu da očuvaju moć koji su stekli ili učvrstili – kaže Nebojša Petrović i dodaje: – Oni brane kako svoje pozicije, tako i vrednosti, uverenja i čitavu kulturu nasilja nastalu tokom rata. Zato je i teško promeniti kako vodeće ljude, tako i dominantne ideje, a time i činjenicu da iskustva nasilja i patnji nastavljaju da oblikuju percepciju sveta. Nasilje kao sredstvo za rešavanje sukoba ostaje u zajedničkom sećanju i strukturama poslekonfliktnih društvenih odnosa. Nasilje se i dalje smatra normalnim i ostaje deo svakodnevnog života.

Veliko interesovanje za priču o Srđanu Aleksiću otvara, čini se, i pitanje postoji li u Srbiji sada društvena klima pogodna za afirmisanje takvih primera, i šta je sve potrebno učiniti da se taj proces ne završi na reprizi jedne TV reportaže? Drinka Gojković smatra da nam „pogodna društvena klima" ne nedostaje, ali da nedostaju napor i sredstva da se primer Srđana Aleksića, i primeri poput njegovog, postave u kontekst koji ih u celosti osvetljava, i da se u tom kontekstu učine vidljivima za javnost – u medijima, u obrazovnom sistemu, u političkoj hijerarhiji vrednosti.

Alternativna kultura sećanja

– Samo institucije i društvene grupe koje su nas gurnule u moralnu i svaku drugu provaliju, mogu da nas odatle i izvuku, ali će taj proces ići sporo i bolno – kaže Srećko Mihajlović i nastavlja:

– Dakle, politika, inteligencija, crkva, mediji… Oni su napravili klimu u kojoj je odbrana ljudskosti bila herojski čin, i u kojoj je Srđan Aleksić žrtvovao sebe.

Uz konstataciju da je siguran da u Srbiji danas postoji potreba za duhovnom i moralnom obnovom, dr Žarko Trebješanin, profesor psihologije na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, ukazuje da se „povoljna atmosfera" za poštovanje ljudskih prava ipak ne čeka kao što se čeka lepo, sunčano vreme, već se na tome ozbiljno radi: pogodna klima stvara se, pre svega, državnom politikom i naporom mnogih društvenih institucija (porodica, vrtići, škola, crkve, mediji, nevladine organizacije) i istaknutih, uglednih pojedinaca u kulturi, umetnosti, nauci, biznisu, sportu, politici…

Todor Kuljić tome dodaje da postoje veliki otpori alternativnoj kulturi sećanja, ukazuje i na načela koja bi pomogla njenoj afirmaciji, ali nije baš preterano uveren da političari mogu pokrenuti taj proces.

– To mogu učiniti nezavisni intelektualci – kaže Todor Kuljić. – Međutim, sudeći po klimi u Srbiji i drugim bivšim republikama, ni to neće biti skoro. Ipak, neko bi trebalo da počne. Kao polazna tačka može da posluži stav da prevladavanje prošlosti nije proces koji treba da vodi izmirenju sa zločinima i oprostu, već proces učenja kako da se živi sa sećanjem da su zločini deo i naše istorije i našeg grupnog identiteta i da, zapravo, ništa ne može da nas izmiri sa tim delima. U isto vreme vruće osvetoljubivo pamćenje, koje mobiliše osećanja treba potiskivati ohlađenom prošlošću koja nije smetnja saradnji. Dakle, cilj ne treba da bude uvek vrela definitivna istina, na čijem temelju će nići novo bratsko izmirenje, već treba negovati tolerantnost prema mreži alternativnih verzija prošlosti koje će vreme ohladiti.

Simbol dobrote

U razgovoru koji je u studiju RTS-a vođen posle reprize dokumentarnog filma „Srđo" (na zahtev brojnih gledalaca iz zemlje, ali i sveta) izgovoreno je i nešto što smatramo vrednim da se ponovi. Ima, uvereni smo, dosta simbolike u tome što je mlada novinarka Sanja Dragićević Srđanova zemljakinja, jer je rođena 1980. godine u Čapljini, i što je baš ona autorka priče o momku koji je ubijen kad je imao godina koliko ona sada. I koja nam priča da u Trebinju danas nema osobe koja nije čula za strašan događaj iz 1993. godine. Jedino što su nas pitali, kaže Sanja, jeste zašto o tome govorimo tek sada, posle 14 godina. Umesto odgovora, Sanja citira Srđanovog oca, Rada Aleksića, koji je rekao da je, možda, sada najbolje vreme za to, kada je narodu preko glave i zločinaca i ružnih stvari iz rata. Rekao je i da mu je drago što njegov sin nije postao simbol odmah, jer bi to bila politička akcija, nego vremenom, kada je napravljena distanca u odnosu na rat i kada su ljudi, svojim pričama, stvorili lik Srđana kao simbol dobrote i zaštitnika Trebinja. U istoj emisiji profesor etike Čedomir Čupić konstatovao je da je Srđan, i njemu slični naravno, istinski heroj, dok su svi oni koji su optuženi za ratne zločine, a kriju se, zapravo kukavice. Da li je u pravu?

U osnovi jeste, smatra Todor Kuljić, i dodaje da, ipak, treba postupno napuštati herojsku retoriku (žrtve, dželati, junaci, kukavice i slično), jer internet generaciju ne treba opterećivati herojskim epopejama raznovrsnih domovinskih ratova.

– Nametanje slike slavne istorije više budi osvetu, nego što poručuje „Nikad više" – zaključuje profesor Kuljić, a Žarko Trebješanin naglašava i sledeće:

– Za reafirmaciju istinskih, univerzalnih ljudskih vrednosti i za sprečavanje novih suludih pokolja na Balkanu, potrebno je, ali nije dovoljno, kazniti ratne zločince i osuditi zločine. Verujem da je za obnavljanje humanih vrednosti i mirnog, civilizovanog života u ovom delu sveta još važnije ukazati na časne, poštovanja vredne primere čovečnosti, nesebičnosti i uvažavanja života sugrađana druge vere ili nacije.

Na kraju, više je nego lako složiti se sa Drinkom Gojković koja, naravno, nije u dilemi ko su istinski heroji a ko kukavice, ali kaže još nešto o čemu valja svi da razmislimo:

– Srđan Aleksić je heroj u onom starom smislu, koji podrazumeva odbranu najviših ljudskih vrednosti i, dabome, hrabrost za tu odbranu. Toliko je jasno. Ali, moralo bi postati jasno i to da kontekst u kojem se život jednog čoveka može odbraniti samo životom drugog nije i ne sme da bude prihvatljiv za društvo koje hoće da bude normalno i moralno. Mislim da je to pravi amanet koji nam je ostavio Srđan Aleksić.

Politika