Priznavali ili ne realno postojanje Đavola, sva je prilika da je neko odneo šalu i stvari idu u neželjenom smeru.

Piše: Mirko Đorđević/Republika BG

Nije to bilo davno i uistinu deluje bizarno – neki spisatelj srpski koji je potom bio i ambasador SCG dobrano je uzveselio dušu Tome Torkvemade na onome svetu izjavom da će i kod nas i u Evropi sve biti u najboljem redu "kada se budu zadimile lomače svete španske Inkvizicije". Neće biti tako, jer davno su minula vremena Inkvizicije i surovih egzorcista koji su čistili svet od nečiste sile. Istini za volju, na egzorcizam se ne može gledati onako naivno kako se to činilo u priručnicima militantnog ateizma. I aktuelni papa rimski ima svog ispovednika i egzorciste koji se sigurno ne bave uzaludnim poslom. Zlo u svetu postoji i po učenju Crkve ono je personifikovano u Đavolu "koji može da opsedne pojedince i cele grupe ljudi, pa i čitave nacije". Velečasni Gabriel Amorth – koji tako definiše nečiste sile – ne greši mnogo. Papa Pije XII je nastojao da, "na daljinu", istera nečiste sile iz Hitlera, ali se danas zna da je suština postupka bila u tome da se osoba, grupa ljudi ili nacija suoče s istinom. Danas se čak i u Rimu priznaje da bi se u postupku egzorcizma više uspelo da je tadašnji papa preciznije intonirao glasovitu encikliku koja je bila osuda nacionalsocijalizma Mit brennender Sorge. Toliko tek podsećanja radi – jer bilo je kako je bilo i dokaza nema da nečiste sile ne postoje. Na psihoanalitičkom "kauču" došlo se – to je zasluga S. Frojda – do sličnih zaključaka.

Neki postupci u Crkvi i oko nje, koji su uznemirili javnost, kao da nas opominju na to da se valja mnogo čega prisetiti.

U jednom delu javnosti ti su postupci doživljeni kao neka "Inkvizicija za XXI vek". Sud jeste strog – odnosi se na SPC – ali se ne može reći da je bez osnova. Možda je objašnjenje u tome da su u strahu zaista velike oči. Politička uloga Crkve je velika i to se jasno vidi i bez nekih dubljih analiza. Otuda strah u javnosti a razumni ljudi u Crkvi to i sami vide samo retko o tome govore. Nedavno je vladika bački preosvećeni Irinej izvodio egzorcističke vežbe usred Novog Sada pozvavši policiju da rastera umetnike italijanske grupe Teatro dei Venti iz Modene – grada pobratima Novog Sada – koja je na trgu prikazala predstavu u kojoj dobro pobeđuje zlo i odupire se Nečastivom. Da vladika ima pravo da se bori sa zlom to niko sporiti neće, ali je nevolja u tome što u predstavi nije bilo ni blasfemije ni povrede ugleda Crkve, a još manje "satanizma", kako je preosvećeni tvrdio. Da je preosvećeni ozbiljno shvatio posao egzorciste mogao je imati pune ruke posla početkom 90-ih kada su nečiste sile bile obuzele mnoge pojedince, pa i političke partije, i kada je jedan general izdavao artiljerijske komande kakva je ona legendarna – Raspameti! Nije to činio ni kada je o. Gavrilo s Trebnikom u ruci činodejstvovao prilikom streljanja dečaka godine 1995. Sada danima bosiljkačom škropi trg ispred Vladičanskog dvora i čisti grad od nečiste sile jer Đavo je lično pohodio Novi Sad. I tužno i ružno – mogao bi biti komentar. Nije tako nešto ni u tradiciji naše Crkve, osim retkih izuzetaka – neslavno je ratovala protiv Dositeja, ali tako je kako je i preosvećeni ne shvata da se duh umetničke "provokacije" ne može ugušiti. I opet – i tužno i ružno. "Jednim telefonskim pozivom" – zapisao je jedan novosadski dnevnik – "vraćeni smo tačno u srednji vek".

Sličan znak je javnosti ponudio i poslao signal još jedan velikodostojnik iz naše Crkve.

Nastojatelj manastira Sveti Đorđe na legendarnom Liparu nadomak Kragujevca zabranio je književne susrete na Liparu koji su se održavali decenijama. Slavni pesnik Đura Jakšić je "razvratnik", izjavio je arhimandrit koji ima vlasti da sudi i presuđuje o svemu, pa i neprolaznoj lepoti Đurinih gorkih elegija nastalih na Liparu posle surovih progona od strane ondašnjih ostrašćenih vlastodržaca. I tu je moguć komentar – i tužno i ružno. Grozan antikulturni čin. Ili neka zakasnela osveta velikom pesniku zbog njegove pesme o kaluđerima – nju je Republika ne tako davno ponudila čitaocima – u kojoj je osuđeno kaluđersko tako često licemerje i neiskrenost. Nije ni to novo. Do sada je neki zarozani kaluđer – bio je čak i vladika – ravno sedamdeset sedam puta uz druge grozne psovke upotrebio reč "evroslinavci" i to za ljude koji pominju neprolazne vrednosti srpske kulture među koje spadaju i stihovi Đure Jakšića. Priznavali ili ne realno postojanje Đavola, sva je prilika da je neko odneo šalu i stvari idu u neželjenom smeru. To bi trebalo da zabrine mnoge pa i prave egzorciste, pod uslovom da dobro shvataju svoj posao – a to je suočenje s istinom koja jedino oslobađa. Vladika vranjski Pahomije – upravo on – tuži Ž. Grozdanića i Nikolu Džafa zbog povrede ugleda visokih crkvenih dostojanstvenika jer su svojim delima navodno to učinili. Kako će se sud snaći u sferi "relacione umetnosti" i da li je umetničko delo provokacija u izvornom i dobrom smislu ili uvreda, to niko u ovom momentu reći ne može. Veliki umetnici su uvek nudili provokaciju i nikada nisu igrali na kartu blasfemije.

Ako je tačno ono o advokatima – o čemu novine pišu – dobro se zna kako će sud presuditi umetnicima.

A o egzorcizmu je sve jasno – jedini postupak je suočenje s istinom, a to je ono sa čime se Srbija posle Miloševića muči.