Možda ništa bolje ne ilustruje sazrevanje jednog većeg dela političke elite u Crnoj Gori, nego karijera Mila Đukanovića.

Piše: Žarko Korać/Nezavisne Novine

Došavši na vlast tokom "antibirokratske revolucije" Slobodana Miloševića, ovaj omladinski aktivista ličio je na pukog izvršioca planova beogradskog režima, koji je od Crne Gore napravio svog poslušnog slugu u tadašnjem Predsedništvu SFR Jugoslavije i kasnijim ratnim dejstvima u okolini Dubrovnika i Hercegovini.

Stvorena sintagma o "dva oka u glavi", trebala je da opravda ovo srozavanje crnogorske države na saizvršioca jedne politike, koja nije vodila računa ni o minimalnim interesima Crne Gore. Obraz Crne Gore tada je spasao njegov Liberalni savez, koji je svojom oštrom i elokventnom kritikom šovinističke i ratne politike Beograda pokazao da u Crnoj Gori ima snaga za otpor politici koja je od Crne Gore, po prvi put u njenoj istoriji, napravila agresora i istorijskog gubitnika.

Razvoj događaja u Crnoj Gori doveo je do toga da je njena vladajuća partija doživela politički rascep i da je Đukanović postao vođa onog krila, koje je napravilo odlučni i sudbonosni raskid sa Miloševićem. Trebalo je zaista imati hrabrosti za otpor Miloševiću, koji je kontrolisao polovinu političke scene Crne Gore i vojsku, i to u zemlji gde se tradicionalno prate mediji iz Srbije.

Kampanja blaćenja kojoj je bio izložen Đukanović bila je bez premca. On je "unapređen" u glavnog balkanskog švercera, iako je glavni švercer bio Miloševićev režim, na čelu sa šefom tajne policije Stanišićem i Miloševićevim sinom Markom. Đukanović je prikazan kao razbijač "srpskog jedinstva" u čemu su se istakle neke javne ličnosti u Beogradu crnogorskog porekla. Njegova satanizacija je bila gotovo opšte mesto beogradskih medija.

Na uvrede i poniženja kojima je bio izložen, Đukanović je odgovarao iznošenjem argumenata u korist svoje nezavisne pozicije, postepeno stičući sve veću podršku u svojoj zemlji. To je bio spor i opasan posao. On je završen ove godine, kada je Crna Gora bez stvarnog izbora u odnosu na neprekidni paternalizam srpske političke elite, obnovila svoju nezavisnu državu na referendumu.

I u trenutku svog najvećeg političkog uspeha, Đukanović je rešio da se povuče sa državnih funkcija. On, koji je neprekidno optuživan da je "mali Slobo " i "najbolji Brozov učenik", očitao je jedinstvenu lekciju svojim kritičarima.

Upravo u trenutku svoje najveće vlasti, rešio je da pokaže da je bio čovek političke ideje, a ne puke želje da vlada. I u tome je jedinstven na prostoru bivše Jugoslavije. Sviđao se on nekome ili ne, Đukanović je prvi postkomunistički lider kod nas, koji je pokazao zrelost da potvrdi elementarnu istinu da je vlast samo sredstvo za ostvarenje političkih ciljeva, a ne vrednost po sebi. I po tome će ga istorija zapamtiti.

A njegovim kritičarima istorija će drugačije suditi – nekima u Hagu, a nekima kao švercerima mandata u skupštini ili falsifikatorima izbornih rezultata. I za razliku od Đukanovića, oni će, bez obzira na neprekidno isticanje svojih nacionalnih ciljeva, ostati zaboravljeni.