Krenuo sam u rodni Vrdnik onog trenutka kada mi se u glavi iskristalisalo da je za mene veći izazov pisati o kopiji nego o originalu. Original je povod za svako piskaralo, a kopija je povod samo za original

Piše: Željko Marković/Dnevnik

Krenuo sam u rodni Vrdnik onog trenutka kada mi se u glavi iskristalisalo da je za mene veći izazov pisati o kopiji nego o originalu. Original je povod za svako piskaralo, a kopija je povod samo za original. Siguran, iako ne znam na temelju čega, da je “senzacionalni” predmet najverovatnije suvenir, nisam u manastir Ravanicu ni došao zbog – zvona sa “Titanika” (to mi se činilo glupim razlogom za dolazak), nego zbog mogućeg zapleta i višeg stadijuma reportaže koji bi mogao da se ukaže kao posledica mog raspitivanja za zvono sa “Titanika”!

Taman sam se, pod rizikom da na “popisu ljudskih ludosti” probijem podnošljivi prag originalnosti, učvrstio u viteškoj ideji svog (pravoslavnog) života da me u slučaju smrti sahrane na katoličkom groblju – jednom neko mora da prekine tu ružnu i besmislenu tradiciju hiljadugodišnjeg hrišćanskog inaćenja! – kada se pre neki dan (po želji fotoreportera) popeh na visoko Centralno groblje u Vrdniku.

I dok je Šušnjević iz ptičije perspektive fotografisao harmoničnu belu figuru manastira Ravanice u koji smo u stvari pošli, kako rekoh u predgovoru, zbog nekog bizarnog zvona sa “Titanika”, doživeo sam ne malo iznenađenje pri (neplaniranom) obilasku grobova svog oca, dede, babe, bliže i dalje rodbine, prijatelja i neprijatelja – kada sam shvatio (a u šta sam gledao dosad?) da su večne kuće na fruškogorskom vidikovcu, krstovi i spomenici mojih pravoslavaca, njihovih katolika i drugih vera, a u Vrdniku nas je ko sitnih svetaca, izmešani na malom zavičajnom groblju bez ikakvih konfesionalnih ograničenja, krst do križa, gde se već našlo slobodno mesta za kovčeg. I tako mi je, razume se, propala “ideja života”.

Iskarikiran ovom lekcijom, spustio sam se (novinarskih poslova radi) u ženski manastir Ravanicu sa kosmopolitskog vrdničkog groblja obuzet razmišljanjem – pa da ga i zapišem – da mi možda ne živimo samo u vremenu “kraja istorije”, kako tvrdi onaj Japanac, nego i u vremenu zaglibljenom u sopstvenoj kopiji u kojem je originalnost (pojedinca) nemoguća kategorija. I u kojem senzacionalna otkrića žive još jedino na letnjim naslovnim stranama novina. E pa kada jedan ovakav periodični nihilista, skeptik i pomalo cinik, dođe u Vrdnik da – nakon dugog, mrzovoljnog odlaganja – istraži da li je malo zvono iz manastira “senzacionalni antikvitet”, originalno (restoransko) zvono izvađeno iz crkotine “Titanika” i navodno kupljeno na aukciji u Londonu, kako su došapnuli prijatelju bliskom crkvi (a on preneo meni), tada je za očekivati da ću najpre konsultovati elektronsku bazu podataka i internet kataloge i utvrditi da se savršene kopije različitih zvona sa “Titanika” prodaju u Velikoj Britaniji po ceni od 15 do 70 funti.

Druga zavičajna lekcija: crkva je napukla gotovo celom visinom tornja. Manastirska verzija je da je zmijolika pukotina na fasadi posledica vazdušnih udara u NATO bombardovanju vojnih skladišta u obližnjoj klisuri Dobočašu. A ja došao da pišem o nekom zvoncetu…

Ali, eno ga, baš kako je rečeno, visi ispred trpezarije sa zaobljenog plafona na otvorenom hodniku konaka preko puta glavnih crkvenih vrata, a u trenutku našeg dolaska u portu ispunjenu prevrelim podnevnim kiseonikom i mirisom ženske lipe, ispod zvona sedi za stolom stara monahinja poreklom “odozdo od Svilajnca” i s bradom na grudnoj kosti plete čvoriće brojanice. Crna marama oko glave, zakopčana do grla kao u sred zime, okrugle naočare debelih okvira preko celog lica, kaiš oko struka. Ispred nje na išrafiranoj plastičnoj mušemi dve boce rakije, jedna s nacvrcanim drvenim merdevinama u staklu, i tegla bagremovog meda (“Donesu meštani da im prodajemo.”).

Izgledalo je, ali samo izgledalo, da nas manastirska žena nije ni primetila – obuzeta kukičanjem, duboko pognute glave – kada smo kružeći oko crkve izbili iza napuklog zida, s obzirom da smo joj došli s leđa iz dubokog profila, istovremeno kada joj je spreda od kapije prilazila, ispostaviće se, konvencionalna, sluzava gradska porodica bez boje, ukusa i mirisa. Teatralno smerni, komično uozbiljeni (sa šakama prekrštenim na donjem stomaku), uđoše u crkvu sa onižom monahinjom prpošnog, kozijeg hoda. Izgubio sam volju da s njima uđem u crkvu. U rodnu crkvu u kojoj me – mesec dana po rođenju, ali to nije nikakva garancija – krstio ruski kaluđer, beli emigrant vrangelovac Kaljčenko (eno mu kostiju na manastirskom groblju u Grgetegu). U crkvu u koju smo nedeljom i za crvene praznike zvonili tako što bi zajašili čvorove užadi debelih kao ruka, odbacivali se od poda i prepušteni vučnoj snazi teških zvona leteli kroz toranj do plafona, gore-dole, gore-dole… Sve dok belobradi Kaljčenko, moj duhovni otac, ne bi povikao: “Kanjec, maljčiki! Ko čuo, čuo!…” (Čuo ceo Vrdnik, a na službu došle dve-tri babe.).

Zvono je očuvano, elegantno metalno zvonce visine dvadesetak centimetara i boje tamnijeg zlata, saliveno koliko juče u (nepoznatim) industrijskim kalupima korektnih (nepotpisanih) majstora široke potrošnje, glatke površine kao presvučene rafiniranom, zagasitom skramom, ali bez oksidiranih delova, ogrebotina, ulubljenih okaca i sličnih oštećenja i deformiteta koji bi ovaj predmet – da ne kažem suvenir, banalno mi zvuči – makar u bledim tragovima doveli u vezu sa dubokom, mračnom i zasoljenom vodom, tj. sa udavljenim prekookenaskim dinosaurusom “Titanikom”. Predmet moje julske znatiželje visi o zidu na metalnoj kuki, svom sastavnom delu, a tučak mu je odozdo vezan kroz alku parčetom uzice čijim se cimanjem levo-desno proizvodi zvonjava. Na prvi pogled, pa i na drugi, treći… ništa ne upućuje, osim usmene preporuke prijatelja, da bi to zvono, na tom neobezbeđenom mestu dostupnom svakoj barabi, moglo da bude (restoransko) zvono sa “Titanika”. Ne oseća se zvonjava smrti u njemu. Za svaki slučaj, a svakako ne slučajno, zvono je okačeno tako da natpis ne bode oči posetiocima manastira i ne provocira nečiju kleptomansku narav; tako da je ugravirani natpis okrenut zidu i bezmalo prislonjen uz njega, a tu piše – i to je već nešto – velikim latiničnim slovima u okviru: TITANIC, i ispod (takođe u okviru) godina vodene smrti harizmatičnog broda: 1912.

Iznad slova je zlatno-žuta “fleka” otisnuta na metalu kao psorijaza, nalik na ljudskom rukom sastruganu ili išmirglanu površinu, kao da je neko nameravao nešto da sakrije; a ako je tako, zaista ne prepoznajem drugi razlog za krivotvorenje istine o ravaničkom zvonu, osim detinjaste, pa i pomalo patološke ideje da se igrom skrivalica i zamene teza (original – kopija) isprovocira nekakva mistifikacija o auteničnosti predmeta sa “Titanika” i čudu njegovog prispeća u Vrdnik. U tom smislu, tvorac ideje o zvonu (šaljivdžija koji ne mora nužno da bude i donosilac predmeta) može samo da protrlja šake čitajući ovaj “mistifikatorski” tekst; toliko ćemo mu dopustiti, ali mu nećemo učiniti zadovoljstvo da nas napravi budalama.

Najverovaratnija verzija čini mi se ona po kojoj kupac zvona u nekoj specijalizovanoj radnji, kupac možda po narudžbi manastira, nije pridao nikakav poseban značaj ugraviranom natpisu na predmetu čija mu je cena odgovarala, i poklanjajući ga (ili samo dostavljajući) manastiru za trpezarijske potrebe nije mu ni na kraj pameti bilo – ni njemu a ni monahinjama – da bi taj predmet, samo zbog natpisa “Titanik”, mogao da bude tema za novine…

“Šta će vam igumanija Anastasija?” pita monahinja za stolom i odgovara sebi u bradu: “Nema igumanija vremena. Nije ona ovde… Sišla je u Vrdnik! – I kakvo zvono tražite? Nemamo mi takvo zvono!”

“Kako nemate”, uzvratio sam i pokazao rukom. “Evo vam ga iznad glave! Piše…”

Zakosila je oko i nastavila sa kukičanjem brojanice.

“…Šta piše da piše… To je naše trpezarijsko zvono i kad dođe vreme za ručak dežurna zvoni pomoću njega! A to što piše… Šta piše?”

A ja (okrećem natpis prema monahinji): “Piše: Titanik 1912!”

“Da, da… Ne znamo mi ovde ništa! Pitajte vladiku Vasilija u Karlovcima, pa ako vladika zna nešto o tom zvonu…”

U trpezariji razgovaram sa penzionisanim sveštenikom u devetoj deceniji Živkom Suvajdžićem iz stare čarnojevićke vrdničko-jazačke porodice koji od smrti popadije živi u manastiru.

“Zvono sa broda ’Titanika’?” začudio se i zavrteo glavom sa smeškom. “Ne-ne, nisam čuo… Ovde u našem manastiru?!”

“Da! – Eno ga visi ispred trpezarije”, rekao sam.

“A kako znate…

“…Piše na zvonu.”

A starac Suvajdžić (podiže se od stola): “Da vidimo… Ne-ne, sad prvi put čujem od vas… Ko ga je doneo? A jeste li pitali vladiku?

Igumanija Anastasija je bolesna, leži gore u konaku, a i sumnjam da ona zna nešto više…”

“Igumanija ne zna ništa o tom zvonu”, umešala se monahinja koja je upravo ušla u trpezariju da napuni kofu vodom sa česme.

“Otkud znate da ona ne zna?”

“Tako. Znam.”

Napolju, pred crkvom, ista monahinja kaže u prolazu s kofom vode u ruci: “O našim zvonima brine Zvonko Šarić iz Vrdnika, pa možda on nešto zna i o tom vašem zvonu. Za nas je zvono ko i svako drugo zvono!”
(Zvonko se brine o zvonima. Logično.)

“Kako da dođemo do Zvonka?”

“U Nemačkoj je trenutno… Dolazi ovih dana.”

I treća zavičajna lekcija: Ne rugaj se kopijama. Pre ili kasnije, postaćeš ono čemu si se rugao!

Pitam starca Suvajdžića da li vrdničkoj deci dozvoljavaju da zvone kao što je nama dozvoljavao Kaljčenko?

“A, neee…” zavrteo je glavom i pokazao rukom na toranj ravaničke crkve. “Pa, vite, jedva da i mi zvonimo! Iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture zabranili su nam istovremenu upotrebu svih zvona da vibracije ne prošire pukotinu na tornju. A kako izgleda uskoro ćemo zvoniti…”

“…Zvonom sa ’Titanika’!”