Za pilote „miga 21“ potpukovnika Belu Gerstmajera i majora Mladena Kostića Rokija iz 204. lovačkog puka, na čijem je čelu potpukovnik Milosav Veljanović, slobodno se može reći da su ovog 28. juna, na Vidovdan, doživeli i preživeli – čudo

Piše: Dušan Marinović, Milan Bozokin/Dnevnik

Tog dana, pošto su u tankove i cisterne batajničkog aerodroma posle duže vremena došle izvesne količine mlaznog goriva, dvojica pilota su se spremala da krenu put neba. Tog dana bio je planiran trenažni let pilota Kostića koji je završio teoretski deo kursa za probne pilote u obližnjem Vazduhoplovnom opitnom centru. Da bi major dobio to zvanje, trebalo je tog dana i narednih da prođe i praktični deo, odnosno da sa svojim kolegom Gerstmajerom leti više puta „migom 21“, po programu tzv. probnog leta.

Prethodnog dana prilikom priprema odlučeno je da to bude let dinamičkog vrhunca, takozvani “plafon”, odnosno da se, u svom nadzvučnom dvosedu, kao i obično, piloti popnu na – 18.000 metara.

– Na oko 150 kilometara od aerodroma avion se okrene i leti se nazad. Na 11.000 do 13.000 metara se ubrza let na 1,8 do 1,85 maha (oko 2.000 kilometara na čas) i pod uglom od 15 stepeni se krene nagore, na vrhunac leta, do 18.000 metara. Tako je trebalo da bude – priča pilot Gerstmajer koji je kao instruktor sedeo iz svog kolege u kabini miga.

Tačno u 10.20 piloti su pokrenuli motore i počeli da rulaju pistom. Uskoro, mig se odlepio od zemlje. Pilot Kostić sedeo je napred i upravljao avionom, a iza njega, kao iskusniji, bio je Gerstmajer koji mu je, s vremena na vreme, sugerisao postupke, kako da uštedi malo goriva…. I sve je bilo, i po instrumentima i po radu motora i po osećaju pilota – normalno. Avion je leteo ka Pančevu. Penjao se punim gasom od 870 kilometara na čas. Visina oko 4.000 metara. Prelaze, po proceduri, na kanal navođenja i već tu ih prati vojni radar. Lagano zaokreću ka kursu 125 i procenjuju da bi, posle Požarevca, tačnije kod Žagubice, trebalo da dostignu visinu od 10.000 metara.

Gerstmajer održava radio-vezu na trinaestom kanalu sa operativnim centrom. Javlja svoju tačnu poziciju i kurs. Proverava natpritisak u kabini… Na visinomeru: 5.000 metara.

– U tom trenutku desio se strahoviti prasak. U kabini se javila kao neka para, nagla kondenzacija. U trenutku sve se zaledilo… Žestoka buka! Karakterističan miris plastike oko mene, kao da gori. Visinsko odelo, iako nismo na velikoj visini, zbog eksplozivne dekompresije, odrađuje svoje. Počinje lagano da se naduvava. Pritisak kiseonika u germo-šlemu raste… Jako sam se uplašio! Video sam tu eksploziju poklopca kabine. Video sam i da je i moje zaštitno pleksi-staklo, koje me odvaja u kabini od kolege, a debelo oko dva centimetra, sa leve strane, delom odvaljeno. Čak sam osetio, na levom ramenu, da me je nešto dokačilo. Nisam osećao bol – priča potpukovnik Gerstmajer, pilot sa 20 godina iskustva.

– Zbog germo-šlema, veoma ograničenog prostora u kabini, kao i instrumenata i sedišta ispred, ne mogu da vidim šta je sa Rokijem napred. Ne znam je li živ. U mislima mi sve najcrnje. Pomišljam da smo u nešto udarili, ne znam u šta. Setih se da je, pre neku godinu, jedan kolega “pokupio” divlju patku. Probila mu izuzetno debeo vetrobran. Sreća da je imao vizir…

Vidim da nedostaje ceo poklopac kabine, da je prosto nestao iz ležišta. Ne znam da li je zakačio Kostića, šta se s njim događa? Zbog neverovatne buke u kabini ne čujemo se međusobno. Odmah sam javio centru da prekidamo, pomalo i u panici, da nam se odvalio poklopac, da se vraćamo… Verovatno što sam zbog ogromne buke govorio glasnije, centar, kao ni Roki, ne razumeju me… Ponavljam više puta, ali ništa. Tek kada sam spustio glas, mogli smo da komuniciramo, pa su dole tek tada shvatili šta nam se, zapravo, događa – odmotava priču Bela iz svog ugla.

Piloti su na metar i po jedan od drugog u skučenoj kabini, ali se zbog instrumenata ne vide i ne znaju šta se onom drugom događa. Preko periskopa Gerstmajer, doduše, može da vidi napred, ali ne i u kabinu kolege. Tek kada je Bela preuzeo komandu i protresao ručicu, Rokiju je bilo jasno da je sa kolegom sve u redu.

– Počeo sam da snižavam visinu leta, iako je to trebalo prvo da uradim sa brzinom. No, u tom trenutku, jer sve se događa munjevito, reagovao sam instinktivno… Na nekih 2.000 metara, Roki se javlja i kaže: ’Ej, dobro sam, a ti’? ’Sve u redu?’ ’Jeste, ali mi nije više toplo’, šali se on.

Kod Smedereva prelaze Dunav, zaokreću ponovo ka Pančevu, na kurs. Sad se već dobro međusobno čuju. Snižavaju visinu, lagano. U međuvremenu, Kostić ponovo preuzima komande, leti ka Batajnici.

– Bili smo vezani tako da nismo mogli ispasti iz kabine. Da se to dogodilo na 8.000 metara, sve bi bilo mnogo komplikovanije. Osetili bismo bol u ušima, možda bi nam popucale i bubne opne… Ovako, sreća u nesreći! Da se to dogodilo na 18.000 metara možda bismo i preživeli, ali bi trajnih posledica po zdravlje sigurno bilo. Iako imamo zaštitno visinsko odelo, zglobovi na rukama i nogama bi sigurno stradali, jer gore, u tropopauzi, u nekih 500 metara, vladaju temperature od oko minus 54, 55 stepeni Celzijusa. Zbog malog pritiska vazduha na visini ali i niske temperature, može doći do tzv. hladnog ključanja krvi. Recimo, na Himalajima, takođe zbog malog pritiska vazduha, da bi proključala voda ne treba sto, već samo tridesetak stepeni! Rusima, koji su imali takve otkaze kao mi, ali na 10.000 i više metara, kažu, morali su da amputiraju šake, stopala… – objašnjava Mladen.

Nakon prvog trenutka iznenađenja, zahvaljujući hladnokrvnosti ali svakako i svom znanju, piloti su uzeli stvari u svoje ruke. Uskoro se na vidiku pojavila Batajnica, pista… Znali su već tada da su uspeli.

Dole na stajanci čekale su ih, sa strepnjom, kolege. Točkovi miga dodirnuli su pistu. Posle nekoliko minuta piloti i tehničari okupili su se da vide čudo. Uskoro je došla i stručna ekipa, fotografisala kabinu, pokupila delove pleksiglasa. Ovih dana očekuje se i njihov ekspertski nalaz šta je, zapravo, dovelo do ovog zaista neobičnog i nesvakidašnjeg ispadanja poklopca na kabini nadzvučnog aviona. Preliminarna tumačenja govore da je, po svemu sudeći, došlo do zamora materijala, i da je specijalno lepilo, posle toliko godina na suncu, vetru, kiši i snegu, jednostavno – popustilo.

**********************************

Kad nema vremena za strah

– Kada je došlo do strašne eksplozije u kabini, kontrolisao sam uređaje. Zbog eksplozivne dekompresije, krenuo sam odmah gore. Ali, pošto se to dogodilo na “samo” 5.000 metara, dekompresija nije bila toliko radikalna. Našao sam se u čudu! Nisam mogao da verujem da iznad mene više nema poklopca od pleksiglasa! Prvo što mi je palo na pamet je bilo da sam živ, da ne osećam bol… Čak nisam imao vremena ni za strah. Onda sam pogledao da li je avion čitav, šta je s motorom. Bela oduzima gas, izvlačimo vazdušne kočnice. Pokušavam da mu kažem da sam dobro, ali zbog nesnosne buke ne uspevam. Ogromna brzina i nedostatak poklopca prosto su me isisavali iz kabine, mlatili vazduhom – priča Mladen gotovo u šali, kao da se ništa nije dogodilo.