Amerikanci žele da Kosovo skinu sa dnevnog reda. Na način koji tamo smatraju najboljim

Piše: Boško Jakšić/Politika

Nisu prošle ni tri nedelje otkako su dva američka borbena F-16 pomirljivo sletela na Batajnicu, a srpski premijer je civilnim avionom otišao do Vašingtona da bi tamošnje zvaničnike upozorio da je Srbiji neprihvatljiva nezavisnost Kosmeta.

U finišu diplomatskog tour de horizont Vojislav Koštunica članovima Kontakt grupe glasno ponavlja da do rešenja budućeg statusa mora da se dođe kompromisom – a kompromis je u najvećoj autonomiji – da Srbija nikad neće prihvatiti nametnuto rešenje koje bi ličilo na bilo kakvu nezavisnost i da Srbija Kosmet i dalje smatra svojom teritorijom.

Koliko Amerikanci uvažavaju argumente čoveka kome otvoreno ne veruju kada kaže da Ratko Mladić nije u Srbiji?

Pošto je region dugo zapostavljala, administracija Džordža V. Buša odlučila je prošle godine da do kraja 2006. iscrta novu budućnost „poslednjeg balkanskog siročeta”. Poslovično nespreman da lidersku ulogu deli sa drugima, Vašington je zaključio da je status kvo „neodrživ i nepoželjan” i da je u ispunjenju standarda ostvaren „dovoljan napredak”.

Amerikanci žele da Kosovo skinu sa dnevnog reda. Na način koji tamo smatraju najboljim. Buš ponavlja da se ne zalaže ni za jedno definitivno rešenje, ali politička elita učtivo ne propušta da naglasi da je nezavisnost srpske provincije pod protektoratom UN jedan od „konačnih ishoda”. Uostalom, raspoloženje Kongresa godinama su formatizovali albanski lobisti – glasniji i organizovaniji od odocnelog srpskog kokusa.

Pošto je ustanovila šta hoće, srpska vlast se trgla. CD-ROM „Kosovo 2006: Pravljenje kompromisa” poslat je stanaru Bele kuće. Ali, ako ga i pregleda, što sumnjam, Buš teško da će promeniti stav. Američka gledišta umnogome se razlikuju od onih koje prezentira Koštunica.

U svakom slučaju približavamo se raspletu zapleta – direktnim pregovorima na visokom nivou. Bečkom valceru na kome bi Boris Tadić za partnera imao kosovskog predsednika Fatmira Sejdijua, a Koštunica kosovskog premijera Agima Čekua. Biće teško, ali dok ima pregovora ima i šanse za kompromis.

Zapad je odustao od taktike udri-i-beži koju su primenjivale neki diplomatski gosti koji su Beogradu kidali živce izjavama da je „sve gotovo”. U iščekivanju naslednika rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, formulacije su prepolirane, mada se svode na stav koji je Buš preneo liderima EU: uvažićemo volju većine i poštovati prava manjine.

Šta je važnije, pitaju Koštunicu, a isto pitanje čeka i Tadića: politički status ili život Srba na Kosovu? Njima neka vrsta nezavisnosti, vama čvrsta obećanja oko autonomije za Srbe na Kosmetu i oko zaštite srpskih crkava i manastira.

Kritičarima se ne dopada što se brani pravo na samoopredeljenje manjine i govori o manjinskim pravima konstitutivnog naroda – što je najava opasnog presedana međunarodnih odnosa. Drugi misle da SAD nisu baš sigurne da odluku treba doneti preko kolena.

Ako me instinkt ne vara, SAD od srpskih vlasti očekuju „fleksibilnost” – prema već osmišljenom rešenju. Tamo ne žele da vide da potpiruju srpske nacionaliste iako od Beograda traže da se suprotstavi radikalizaciji. Vašington ocenjuje da je srpsko vajkanje na previše pritisaka spolja „korak u pogrešnom pravcu”.

Ne žalite se više na pritiske, odredite sami u kom će pravcu Srbija. Pošto je put uveliko trasiran, sagovornika požure kući očekujući da Srbima objasni da je to za nas najbolje i da je na Srbiji da shvati „svoje mesto”. Manite se istorije. Gledajte u budućnost jer će ona bez vašeg „kompromisnog aminovanja” biti ugrožena.

Moguće je da su poruke premijeru saopštene pitomije. Za pretpostaviti je da se vokabular menja u odnosu na rejting gosta. Suština teško. Buš svetske probleme razrešava u skladu sa svojim unilateralnim vizijama. Mogu misliti koliko se „lider slobodnog sveta” potresao kada je Koštunica izjavio da je oduzimanje 15 odsto srpske teritorije moguće samo ako se „demokratija baci pod noge”.

Buš je do 1999. – po ličnom priznanju – morao nekoga da pita gde je Kosovo jer se pokrajina nije nalazila na njegovom „radarskom ekranu”. Nevoljno je prihvatio bombardovanje, a kasnije je Balkan jedva postojao u njegovom prvom mandatu. Da li sada ima rešenje?

Ideja o nezavisnosti – jer sve ukazuje da se o tome radi koliko god pokušavali sa pitijskom retorikom – počiva na dve premise: ukidanje etnoteritorijalne autonomije Kosmeta 1989. bilo je opravdanje za oružanu pobunu i zahteve za odvajanjem, i, druga, da de fakto nezavisnost Kosmeta tokom ovih šest godina treba i de jure prihvatiti kako bi se okončao nebulozni status provincije.

Čarls Kupčan, profesor međunarodnih odnosa sa vašingtonskog univerziteta Džordžtaun, u uticajnom časopisu „Forin afers” prošle godine je konstatovao da je Kosovo već izašlo iz srpske orbite i da je nezavisnost „manje od dva zla”.

Mnogi se slažu da bi to uništilo strateški i moralni cilj stvaranja multietničkog društva i da nametanjem rešenja SAD rizikuju dalju koroziju svog kredibiliteta kao neutralne treće strane. Buš je u Iraku pokazao da ga to malo zanima. Kao ni činjenica da je Kosovo postalo predmet međunarodnog interesovanja jer bi se radilo o presedanu.

Vašingtonska administracija ponavlja da se radi o „jedinstvenom slučaju” i da Kosovo nije model za druge krize. Što ostale, od Moskve i Bakua do Pekinga, ne obavezuje da se slože jer je teško zamisliti kako bi ovaj presedan mogao da bude stavljen u karantin. Nebitno. Kada se Bušu nešto „javi”, on ne odustaje. Tim gore po činjenice.

Da bi se ovakva strategija isplatila, Amerikanci će morati da ulože mnogo više napora nego što misle. Tim pre što hronologija vašingtonskih stavova prema Kosmetu ne uliva respekt jer pokazuje krupne nedoslednosti i tumaranje u magli.

Džon Bolton, Bušov miljenik, sadašnji ambasador u UN a bivši državni podsekretar, još od 1994. zastupa tezu o balkanskim podelama, uključujući i podelu Kosova po kojoj bi Srbija dobila severni deo a ostatak bi bio nezavisan ili deo Albanije. Teza je napuštena jer se podela i pripajanje danas smatraju neprihvatljivim.

Buš se, recimo, maja 2000. slagao sa tadašnjim predsednikom Bilom Klintonom da ne treba povući 5.900 američkih vojnika sa Kosova. Samo tri meseca kasnije, kako su se približavali izbori, obećao je da će raditi na izvlačenju Jenkija.

Albanci su pomislili da mogu da izgube vitalnog saveznika. Kada je avgusta 2001. došao da poseti logor Bondstvil blizu Uroševca – najveći koji su SAD napravile od vijetnamskog rata – Buš je govorio na način koji se nije mnogo dopao lokalnim albanskim liderima koje je upadljivo izbegao da sretne. Ali, već 2003. pominje samo postepeno smanjenje trupa. Albanci su odahnuli. Srbi se zabrinuli.

Lutalo se i u brzinama. Posle godina ignorisanja, usledilo je zahuktavanje praćeno zahtevima za što bržim rešenjem, zatim usporavanje pa ponovo ubrzanje. Status Kosmeta mora da bude rešen do kraja godine, bio je nedavno decidan podsekretar Nikolas Berns.

Držim da je naš dugoročni interes – tu su Amerikanci u pravu – da se oslobodimo emocija istorije i racionalno oslobodimo budućnost i sebi i Srbima na Kosmetu koji su prečesto pioni ove balkanske igre. Da shvatimo da štošta možemo da dobijemo ako se otresemo „mlinskog kamena” o kome govori Azem Vlasi.

Pitam se pritom koliko su srpski političari iskreni u ocenama situacije. Mnogi u poverenju priznaju da im je lakše ukoliko izgleda da im je neko stao za vrat. Tako bi da izbegnu sudbinu „loših momaka” koji su izgubili Kosmet.