Srbija je tokom poslednjih petnaestak godina svaki čas zapadala u vremensku oskudicu u kojoj je izbor bio ograničen na ili-ili

Piše: Mihal Ramac/Danas

Srbija je tokom poslednjih petnaestak godina svaki čas zapadala u vremensku oskudicu u kojoj je izbor bio ograničen na ili-ili. S moralnog gledišta to bi moglo biti razumljivo: ili dobro ili zlo. Politički gledano, niti su u Kremlju đavoli niti su u Beloj kući anđeli. Nije ni obrnuto. U politici se može birati i slano i slatko, a da ne bude gorko. Srbija je godinama birala pogrešnu stranu: ne bolju ili goru, već onu na kojoj nije bilo nikoga. Ni saveznika, ni prijatelja. Pojedinca dugotrajna usamljenost čini neuljudnim, isključivim, mrzovoljnim i samoživim. Ni sa državom ne biva drugačije. Kada se uživi u ulogu bele vrane, smatra da se sav svet okreće oko nje i da može više nego što joj priliči. Mirnije se spava u državama u koje svaki čas ne dolaze nekakvi strani posrednici i kojima se ne bave međunarodne radne grupe.

Običnom čoveku nije važno da li njegovu državu više podržavaju Rusi ili Amerikanci. Metalcu iz Ćuprije i voćaru sa Palića, bilo da sluša Cecu ili Balaševića, najvažniji su posao i zarada, mir u svojoj kući i svojoj ulici. I zdravlje ukućana. Posao nema cenu, pa ljudi godinama pristaju da rade banbadava. Zdravlje nema cenu, pa ljudi daju poslednji evro za doktore i nadrilekare. Ni mir nema cenu. Kad njega nema, zdravlje i pun novčanik odu dok trepneš. Zbog toga nije svejedno ko i kako vodi državu koja još hramlje od udaraca što su pljuštali po njoj uglavnom njezinom krivicom. Zbog toga ključno pitanje nije dokle će se održati sadašnja vlada. Pitanje svih pitanja jeste mogu li se oko ostvarljivog programa ozdravljenja države, privrede i društva udružiti snage koje o mnogo čemu misle drugačije, ali žele dobro svojoj zemlji i njenim građanima.

Ko je proteklih sedam dana pomno iščitavao novine – ima pravo da se raduje što predsednik i prvi ministar nisu u zavadi. Neki bi da ruše predsednika. Neki bi premijera. Najalaviji bi obojicu, pa da prigrabe sva njihova ovlašćenja, i svu moć onih koji i Koštunicu i Tadića smatraju lutkama. Ako iza dvojice vodećih Srba stoji nekoliko stotina hiljada partijskih članova i pristalica, iz novina se takođe može zaključiti da postoje i moćniji od njih, iza kojih stoje milijarde. Dinara, dolara, evra. Ako predsednik i premijer imaju neku vlast, još veća je negde drugde – tamo gde država ne dopire i gde se poslovi, mahom prljavi, rešavaju jednim migom.

Takozvani mirni protest u centralnoj beogradskoj apsani spontan je onoliko koliko je to bila pobuna Legijine družine koji mesec uoči ubistva Zorana Đinđića. Na slobodi ni oni koji nemaju šta da jedu ni oni koji jedu goru hranu od zatvorske ne pomišljaju na ušivanje usta. Slobodan čovek mora smisliti groznu svinjariju da bi ušao u novine. A grupa pritvorenika danima vodi uređivačku politiku nekoliko listova.
Ko veruje u slučajnosti, pomisliće da je i telefon ministra vojnog bio pod prismotrom iz nečijeg ćefa. I poverovaće da prvooptuženi za ubistvo predsednika Vlade uredno plaća pretplatu na televizor koji gleda u pritvorskoj ćeliji. Ko neće da hiljaditi put ispadne naivan, pitaće da li je podela frekvencija za beogradske televizije posredno ili neposredno povezana sa zašivanjem usta. To jest, da li se iza skraćenica BIA, RRA ili VBA kriju snage koje se valjaju od smeha kada im predsednik parlamenta pomene dvesta i nešto novousvojenih zakona. I još: u čije džepove idu milioni od ničim izazvanog jačanja dinara? Čak i čovek koji zna samo četiri osnovne računske operacije vidi da nešto nije u redu. Ko zna više, jasno mu je da naspram naprasno ojačalog dinara ne stoji obnoć oslabljeni evro. Da je evropska valuta zaista pukla, čulo bi se nadaleko. Po sredi je domaće umeće, uvežbavano onih godina kada se od petka do ponedeljka moglo steći više no što se u normalnim okolnostima stiče za čitav radni vek.

Ovde dobija frekvenciju neko ko uopšte nema televiziju. Onde neko obara zvanični kurs. Tamo ministar šapuće da ga prisluškuju. A zašivena usta ćute. Današnja vlast može biti sigurna da će je, nagazi li na žulj bilo kome moćnijem, najogavnije kleti oni koji se najudvoričkije pozivaju na njeno poštenje. Smena tužioca koji se odvažio da kaže više od uobičajenog svedoči da je u ovoj zemlji uputnije vući konce iz senke i mrmljati besmislice nego reći to što jeste, onako kako jeste. Ko prekrši zaveru ćutanja, odmah mu sa dna kace istresu nešto za ućutkivanje. Neki nestašluk iz mladosti, neku neopreznu reč uz piće, u krajnjoj liniji neki nedolični postupak njegovog oca ili dede. Uputstvo glasi: pošto bezgrešnih, nema, ajde da budemo ljudi prema grešnicima. To jest, da se ne traži dlaka u svakom jajetu i da se mućkovi nazivaju nekim mirisnijim imenima.
Novine pišu da se iza scene, između ostalog, punom parom trguje ambasadorskim mestima. Srbija nakon osamdeset godina obnavlja sopstvenu diplomatiju. Neće valjati ako svaka stranka koalicije iscenjka tri-četiri mesta. Stručni poslovi su za stručnjake. Ako se prepuste ljudima sa partijskim zaslugama, ishod je znan. Sedam po sedam – eto pedesetak propuštenih prilika. Rusija i Amerika sebi mogu dozvoliti pedesetak ambasada prepuštenih zaslužnicima koji veze nemaju ni sa svojim poslom ni sa zemljama u koje su poslati. Srbija ima samo pedesetak ambasada. Dovoljno ako one budu služile oživljavanju pokidanih veza. Premalo ako budu korišćene za nagrađivanje starih drugova i namirivanje davnih dugova.

Priča o šengenskim vizama na mesec dana za 200 najboljih studenata iz Srbije trajala je dan-dva. Žvaka o zahtevima trista okrivljenih za kršenje zakona razvlači se danima. Pri tom svi šapuću jedno ime. Niko ne bi da ga izgovori naglas.