Nebojša Popov, ugledni beogradski sociolog, govori o brutalnoj političkoj i društvenoj situaciji u Srbiji, te o populističkim revolucijama na Balkanu

Piše: Feral Tribune

Danas u Srbiji živimo u nekoj vrsti Papenovog lonca u kome ljudi nemaju ni vremena ni prostora da formulišu svoj interes. Događaju se sukobi sa nultom opcijom od trenutka do trenutka i to nas dovodi do bitnog uvida da je stvoren jedan ambijent golog preživljavanja za većinu građana nakon ratova i masovnog nasilja. U tom moru plivaju ajkule koje kidaju niti finije strukture društva, stvaraju moćne imperije špekulativnog kapitala i imaju svoje partije, novine, televiziju, univerzitete… Njima nije potrebna država i niti bilo kakva institucionalna struktura

Sociolog Nebojša Popov već četrdeset godina pripada grupi ozbiljnih analitičara socijalnih fenomena hirovitih balkanskih društava. Kao član grupe “Praxis” izbačen je sredinom sedamdesetih s beogradskog fakulteta jer se nije dopadao tadašnjoj partijskoj “ljevici”, a u devedesetima je kao urednik kritičkog časopisa Republika marginaliziran jer je predstavljao trn u oku zapaljivoj srpskoj desnici. U društvu koje se sporo mijenja i često svoje vrijedne umove osuđuje na šutnju, Popov se neprestano zalaže za dijalog kao elementarni preduvjet za bilo kakvu promjenu.

– U parlamentu Srbije zatraženo je smjenjivanje ministrice poljoprivrede Ivane Dulić-Marković zbog njenog hrvatskog porijekla, a predsjednik Boris Tadić nazvan je “ustašom”. Odakle tolika brutalnost na javnoj sceni u Srbiji danas?

– To su prostote koje se danas retko mogu čuti i u krčmi. Njih je upotrebljavao Šešelj u Haagu kada se obraćao sudijama, isto to radi njegov zamenik Toma Nikolić u parlamentu, to rade mnogi novinari u tabloidima i na televiziji i mnogi političari na okruglim stolovima. Takve verbalne kvalifikacije su jasan signal želje da se komunikacija niti ne uspostavi, što otvara prostor za golu silu jer u tom slučaju nema potrebe da se bilo šta obrazlaže. Postoji i jedan stari fenomen koji se u našoj tradiciji naziva sprdnja. To je izlaganje ruglu svih onih koji su drugačiji od moćnika, naročito ako su nešto obrazovaniji, vaspitaniji i ukoliko pokazuju neko normalnije ponašanje pa tada postaju predmet grohota koji prati tu sprdnju. Taj grohotan smeh slušali smo u parlamentu dosta često tokom svih ovih petnaest godina.

– Iz kojih dubina dolazi taj grohotan smijeh?

– Naravno, govorim o širem kontekstu kulture. To je s jedne strane otvaranje prostora za slobodno delovanje formacija koje primenjuju silu, a istovremeno to je i opravdavanje već primenjene sile i sprečavanje da se o posledicama te sile uopšte normalno razgovara, da ne govorimo o utvrđivanju odgovornosti i krivice. Iz realno razorene strukture komunikacije iscvetala je samo dominantna personalna komponenta komunikacije pa se o bitnim stvarima govori samo ocrnjivanjem političara i javnih osoba. To je kult ličnosti okrenut naopačke. Zato što su nam neprozirni dubinski tokovi u strukturi društva u privredi i kulturi, zato što su blokirani tokovi društvenih promena, zato smo preokupirani međusobicama; ko kome radi o glavi, a ne o čemu se radi.

“Fini” zločinci

– Kakvo je to stanje duha “ili mi ili oni”.

– Danas u Srbiji živimo u nekoj vrsti Papenovog lonca u kome ljudi nemaju ni vremena ni prostora da formulišu svoj interes i da se oblikuju kao grupacije koje se trajnije bore za stvaranje jedne kompleksnije strukture i institucionalne organizacije. Događaju se sukobi sa nultom opcijom od trenutka do trenutka i to nas dovodi do bitnog uvida da je stvoren jedan ambijent golog preživljavanja za većinu građana nakon ratova i masovnog nasilja. U tom moru plivaju ajkule koje kidaju niti finije strukture društva, stvaraju moćne imperije špekulativnog kapitala i imaju svoje partije, novine, televiziju, univerzitete… Njima nije potrebna država i niti bilo kakva institucionalna struktura.

– Politička javnost kao da je konstantno na pola puta između primordijalnog i civiliziranog s tendencijom da lako sklizne u primitivno.

– Ti miksevi se javljaju u raznim oblicima. Donedavno se govorilo kako su radikali u Srbiji stekli neke nove manire učtivijeg ponašanja, međutim baš onda kada su se trudili da izgledaju uglađeniji, iz njih je provaljivala autentična brutalnost pa bi, recimo, rekli da je njihov politički suparnik “drek” što malo otmenije zvuči nego kada bi rekli da je “govno”. Gestapovci i enkavedeovci su bili dobro obrazovani i lepo odeveni ljudi, ponekad sa pristojnim manirima, poneki od njih bili su kolekcionari umetničkih dela, ali to ne znači da svi oni nisu bili zločinci.

– O Srbiji nakon Miloševića govorite kao o razorenoj strukturi institucija i o tome da “ima vlasti, ali nema države”.

– To je stanje koje je ostalo nakon ratova, s time da je srpska vrhuška započela ratove kao vlast bez institucionalne kontrole. Mi ne možemo ni dandanas znati ko je odlučivao o tome hoće li se ići u rat i na koji način jer institucionalni okvir u kojem su donesene sudbonosne i dalekosežne odluke nije poznat. Ono malo institucija koje su pretekle od bivše partijske države je razoreno. Danas postoje neke kvazidemokratske i kvazipluralističke institucije kao što je parlament, ali ne postoji ustav kao ključni konstitutivni instrument države.

– Formalno-pravno u Srbiji još uvijek postoji društvena svojina.

– Iza fasade društvene svojine koja je i za vreme Tita bila svačija i ničija stvarane su određene strukture i grupacije koje do današnjih dana kontrolišu društvenu imovinu i određuju glavne smerove privatizacije bez ustavne regulacije. Mi imamo tu nevolju da smo iz jednog dugog i dosta neodređenog prelaznog razdoblja od kapitalizma ka socijalizmu ušli u drugo prelazno razdoblje od onakvog socijalizma ka nekakvom kapitalizmu i jedino što je zajedničko tim prelaznim razdobljima jeste da su – prelazno razdoblje. Mi ne znamo pouzdano kuda ide to prelazno stanje jer se ono nalazi obavijeno mnogim skelama, a ne znamo tačno ni ko je te skele postavio. Tek kada saznamo što se iza tih skela stvarno događa, moći ćemo da razumemo koje su to interesne, ideološke i političke grupacije, u zemlji i izvan nje, koje u brojnim kombinacijama, spojevima i simbiozama odlučuju o dugoročnoj koncepciji našeg života.

Povratak u prošlost

– Sociolog Josip Županov još davno je tvrdio da nedostaju dubinska istraživanja o ovim procesima.

– Mnogo je lakše ustanoviti kako je razbijena država, mnogo je teže utvrditi kako je stvarno izmenjena struktura društva. Nakon ratova stvorene su nove države koje se trenutno nalaze u nekom ortopedskom tretmanu – u nekoj vrsti pravog ili delimičnog protektorata. To je nova vrsta skrivanja što se zaista u društvu događa, ali mi nemamo dovoljno saznanja o procesima naročito dužeg trajanja, o ishodima tih procesa i o tome kuda ti procesi vode.

– Postoji teza da su prevrati u ex-jugoslavenskim državama često samo konzervirali postojeće stanje.

– Nužno je vratiti se u prošlost. Ima ozbiljnih indicija da je partizanska nomenklatura, najmoćnija grupacija u tadašnjoj Jugoslaviji, u jednom trenutku shvatila da ima problema sa legitimnošću svoje vlasti koju je izvodila iz radničke klase. Kada je ta klasa od 1958. počela konstantno da štrajkuje oni su modifikovali tu legitimaciju i sve više su se pozivali na amorfni i manje određeni – radni narod. Kasnije ni ta neodređenost nije bila dovoljna pa se od radnog naroda prešlo na etnički narod jer su te grupacije u međuvremenu počele da stiču sve veću ekonomsku moć. Početkom 60-ih netko novi je počeo da kontroliše glavne tokove novca, naročito onog koji stiže iz sveta; međunarodnu pomoć, kredite, sredstva za investiranje…

Bili su to funkcioneri na nižim nivoima vlasti, menadžeri i direktori “političkih” tvornica koji su tražili nove ideološke i političke okvire u kojima će imati legitimnu vlast. Oni su se penjali ka vrhovima moći i u partiji i u državi da bi dospeli do ideje o stvaranju nacionalnih državnosti. Taj proces sa sve jasnijim nacionalnim programima nastavljen je u svim republikama da bi tek s pojavom Miloševića čitava ta struktura dobila razornu moć jednog nacionalizma. Kako danas još uvek nije dovoljno jasno uočena odgovornost ovih struktura i veza između socijalističke pljačke i ratnih zločina, nisu ni pronađeni načini da se taj problem rasplete i otvori put u promene te strukture koja je stvarana pre rata, koja je učvršćivana tokom rata i koja je u Srbiji još uvek toliko moćna da se opire stvaranju demokratskih institucija.

Jugoslavenska legitimacija

– Milošević je bio označen kao osoba žedna vlasti, koji se prema vlastitom priznanju zalagao “za očuvanje Jugoslavije i socijalizma” i koji je završio u nacionalizmu.

– Previđa se činjenica da su Milošević i njegova klika isplivali iz jednog ogromnog talasa surovog obračuna sa levicom. Ako je staljinizam levica, onda i Milošević pripada levici, ali taj se staljinizam obračunao sa onima koji su smatrali da socijalizam ne mora da bude permanentno nasilje i zločin. Ono što je važno za njega jeste da se on pojavio kao vođa jedne mlađe nepartizanske garniture funkcionera režima koja je krenula u ono što su nazivali antibirokratskom revolucijom i obračunom sa “foteljašima” koji nedovoljno upotrebljavaju silu u ostvarenju ciljeva.

E pa sad, onoliko koliko je on bio levičar onoliko je bio i Jugosloven. Jugoslavija je tu bila samo jedno od pomagala da se prihvati njegovo nasilničko nastupanje i širenje tog populističkog pokreta koji je tražio svoje pristalice i da bi se pridobila Jugoslavenska narodna armija za jugoslovensku legitimaciju. I ništa više od toga. Sve ostalo proizlazi iz konfiguracije interesne grupacije čija je on bio maska. Šta je on konkretno, kakva je njegova ličnost i odnosi sa suprugom Mirom Marković, sledi kao predmet analize tek kada se istraže ovi bazični odnosi.

– Slovenski sociolog Tomaž Mastnak kada govori o procesima u tranzicijskim zemljama upotrebljava termin “demokratski fašizam”?

– Skloniji sam da razmišljam kako se kod nas obnavljaju neke pretkapitalističke strukture: ta hijerarhija moći koja nikada nije bila dovoljno postojana i ta mutna društvena svojina liče na svojinske odnose u feudalizmu gde se udeo u vlasništvu regulisao kroz permanentne sukobe i obračune. To me inspiriše da razmišljam o mogućim tumačenjima ovoga što se zbiva u raspadanje starog sistema realnog socijalizma koji nije završen i u stvaranje novih struktura koje idući prema divljem kapitalizmu obnavljaju pretkapitalističke odnose.

– Intelektualce okupljene oko Liberalno-demokratske stranke Čede Jovanovića povezujete sa sindromom “naknadnog ostvarenja iznevjerenih očekivanja”.

– Ljude okupljene oko Liberalno-demokratske partije Čede Jovanovića posmatram u okviru jednog analitičkog modela koji je kod nas jasno definisao profesor sociologije Aleksandar Molnar koji razlikuje ustavotvorne i rotacione revolucije. Ustavotvorne revolucije se završavaju konstitucionalnim sistemom parlamentarne demokratije, a zastupnici rotacione revolucije uvek iznova imaju težnju – kroz neku vrstu beskonačnosti ustanaka, buna i prevrata – da iz jedne revolucije idu u drugu i da se nikada ne vidi kraj konstitucije društva i države kao rezultat takvog procesa.

U konkretnom slučaju to je pokušaj da se pridobiju pristalice za jednu partijsku formaciju iz krugova onih koji su razočarani neuspehom prevrata od petog oktobra kada je srušen Milošević i koji veruju da nastavljaju misao i delo Zorana Đinđića. To deluje vrlo privlačno, ali problem je u tome da ta nova generacija koja je doživela mnoge prevrate danas ne vidi jasniju viziju konstitucije kojom bi se završio taj novi talas revolucije.

Interesne koalicije

– U vašim radovima govorite o serijama populističkih revolucija na Balkanu?

– U čitavoj bivšoj Jugoslaviji dogodio se vrtlog populističkih revolucija prema onoj teoriji evolucije legitimnosti sistema od radničke klase do nacije i taj proces je još uvek na delu. Tako sadašnja vlast u Srbiji pod sloganom da ne sme da budu “dve sukobljene Srbije” i da ona “mora da diše na oba plućna krila” pokušava stvoriti novu kompoziciju populističkog sistema izvesnom sintezom Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice i radikala Vojislava Šešelja. Tu počinje tema kako se socijalna demagogija prepliće sa nacionalnom, no zbog toga su potrebni brutalni nastupi da bi se sakrili problemi, odgovornost i razlike. Iste one razlike koje su pre četrdeset godina postojale između partizana i menadžera, no sada se kao i nekad stvaraju interesne koalicije između jednih i drugih koje se danas od buke o srpstvu, Kosovu, Haagu i Crnoj Gori ne vide.

– Časopis Republika koji uređujete i vas osobno napadaju često u javnosti za “ruženje naroda”.

– Nedavno se u listu Pravoslavlje pojavio napad na Republiku koja je objavila prikaz kritičke knjige Jovana Bajforda o vladici Nikolaju Velimiroviću – da mi napadamo sveca. U tom smislu proglašeni smo jereticima koji zaslužuju ništa drugo nego samo prokletstvo. Taj napad je utoliko opasan jer se nalazimo u procesu snažne klerikalizacije crkve i njenog približavanja vrhovima vlasti. Časopis Republika opstao je osamnaest godina na poziciji koja nije bila samo utemeljena na kritici loše ideologije i važećeg političkog mišljenja već i na promišljanjima društvenih promena. Još od Korčulanske škole pokušavamo u toj borbi erosa i tanatosa, za razliku od rigidnog determinizma i trijumfalističke ideologije nacionalnog identiteta, razmišljati o mogućnosti da ljudi “brigom o sebi”, kako kaže Michel Foucaoult, preoblikuju svoja shvatanja i vizije o zajednici u kojoj žive.

Bojan Munjin