To je država u kojoj svi misle da su svi bolji nego što jesu. Ljudi u toj državi smatraju da su dobri sportisti, vrhunski naučnici, talentovani umetnici

Piše: Dragana Matović/Politika

To je država u kojoj svi misle da su svi bolji nego što jesu. Iako se u svetu smatra, pa i naučno dokazuje, da je reč o glupoj naciji, oni misle da su uzrok najvećih izuma i boljitka civilizacije. Ljudi u toj državi smatraju da su dobri sportisti, vrhunski naučnici, talentovani umetnici. Smatraju da je pravda na njihovoj strani, da su njihovi ratovi pravedni, da su njihove žrtve najveće i da su njihovi neprijatelji, neprijatelji istine. Oni smatraju da je sve počelo od njih. Liči?

Mnogi misle da taj narod ne ume da se prilagodi i da neće druge da pusti da žive na miru. Važe za narod koji se petlja u tuđe poslove, ratove, teritorije, za narod koji ne priznaje da greši i koji zarad tuđe štete radi i na svoju. U toj zemlji „para vrti gde burgija neće”, a na pravdu se poziva kad je najmanje ima. Tamo mogu da vas prebiju na ulici jer ste drugačiji, tamo se dosta laže, puno krade, tamo se i ubija. Tamo je Amerika? Srbija?

Lako bi se čovek prevario.

Ako je za utehu, nekome, eto, ličimo. Još kada bi nas neko pitao.

Srbija je mlada država. Ima je nešto manje od mesec dana i više od deset vekova. Srpske su crkve, naravno, starije od cele Amerike, na srpskom se dvoru jelo viljuškom i kašikom dok su se na engleskom mastili prsti, Srbin je „dao” Teslu i Pupina, započeo i dobio dva svetska rata, Srbi imaju savršeno pismo i jednog nobelovca. Niko drugi do Srbin klonira ljude. Srbi, zna se, iako se krije, imaju lek za sidu, recept za dugovečnost, kajmak, ajvar i gibanicu. Imaju prvake sveta u košarci koji su se nešto posvađali, fudbalsku reprezentaciju snova koja je u malom košmaru, najbolje vaterpoliste, odbojkaše, tenisere. Srbi, bre, imaju najbolje navijače. I posle se pitate što nas mrze. Svi odreda. Jasno je kao dan. Turci još ne mogu da nam oproste Kosovsku bitku, iako smo izgubili. Ne mogu ni Amerikanci ona tri meseca bombardovanja, iako smo se predali. Rusi nas vole iako nam nikada ne pomažu, cela bivša Jugoslavija nas mrzi iako su svi posle rata sa nama dobili svoju državu. Mrze nas Albanci što im ne poklonimo Kosovo, Nemci nas, naravno, mrze što smo ih dva puta pobeđivali u ratovima, Francuzi bi da im budemo dužni ni zbog čega, a Englezi nas mrze zato što bi da budu u Evropi što je Amerika u svetu, a mi treba da budemo Irak, na primer. Jasno kao dan onome ko hoće da vidi. A ko neće, teško mu je objasniti. Kako sada objasniti najvećoj sili sveta da srpska policija ne može da pronađe i uhapsi jednog generala u penziji. Ili da u EU želi da uđe čak i onaj deo Srbije koji je ubeđen da će se ona raspasti dok mi stignemo tamo. Da Srbi ne misle ozbiljno kada kažu „Srbija do Tokija”. Oni mora da misle da mi nećemo da se preporodimo, prilagodimo, skinemo breme sa leđa, prodišemo i naputujemo. Sve zato što ne šaljemo Mladića, ne damo Albancima Kosovo i ne priznamo da smo najgenocidniji narod na svetu. Misle, verovatno, da mi ne shvatamo da nismo u situaciji da nešto nećemo. Ili žele da nas ubede da smo baš u toj situaciji. Zato nas šalju u prošlost, ne shvatajući da se Srbi tamo najbolje snalaze. Tamo uvek mogu da nađu argumente za zaveru, za nepravdu i za ono što neki nazivaju svojom sudbinom. U toj prošlosti Srbi su mnogo veći u svojim očima od onih koji ih danas tamo teraju. Tamo susret velikih sila sa Srbijom ne liči na ovo što je realnost. Ni budućnost iz te perspektive ni izgleda isto.