Nakon što je \'otisla\’ i “bratska Crna Gora”, bilo bi očekivano da neko postavi odavno logično pitanje: a da, možda, nešto sa Srbijom, nije u redu kad svi tako “beže od nas”?

Piše: Dinko Gruhonjić/Dojce Vele

Nakon što se, pod navodnicima, “seperatističkim” republikama Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji i BiH nedavno pridružila i “bratska Crna Gora”, bilo bi očekivano da neko konačno postavi odavno logično pitanje: a da, možda, nešto sa Srbijom, nije u redu kad svi tako “beže od nas”?

To se pitanje, međutim, ne postavlja, već se i dalje insistira na tezi da smo jedino mi ti koji su u pravu, dok su svi ostali zabludeli, kaže u razgovoru za DW kolumnista nedeljnika “Vreme” Teofil Pančić:

“To je narcizam i mazohizam u jednom, što je redak spoj, ali eto nama uspeva. A zapravo sama teza da se neko otcepljuje od Srbije od početka nije tačna. Niko se od Srbije ne otcepljuje, nego se raspada Jugoslavija. Ona se raspala 1991. godine, za šta je najviše kriva Srbija, to jest Miloševićeva politika, ali činjenica je da se naprosto raspala jedna dotadašnja zajednica. A potom je Srbija sama preuzela taj idiotski teret nekog lažnog kontinuiteta Jugoslavije. I odatle taj dojam da se stalno neko otcepljuje od Srbije. Kao kad se raspada brak, dvoje ljudi se razvodi, a ne otcepljuje se žena od muža. I to je taj narcizam. A sa druge strane se onda mazohistički pitamo a zašto odlaze, zašto nas ne vole, šta smo im skrivili, zar smo mi najgori… I to zaista izgleda potpuno apsurdno.”

Pančić smatra da je u Srbiji nakon razlaza sa Crnom Gorom ispoljen isti sindrom koji smo već imali priliku da vidimo početkom prošle decenije:

“Srbija sada sa Crnom Gorom ima isti onaj sindrom koji je imala 1990. i 1991. godine sa Slovencima i Hrvatima. Dakle: ko su oni, oni nisu državotvorni narod, oni nisu sposobni da imaju državu, poješće ih… Setite se kako su devedesetih godina sa jedne strane svi bili strašno ljuti na Slovence, a sa druge strane bili su tobože zabrinuti za njih: poješće ih Austrijanci, germanizovaće se, italijanizovaće se, obaška što će da propadnu ekonomski, što će da budu beda bez nas, bez naše hrane, bez naše pogače… Sada se isti taj sindrom ponavlja sa lažnom zabrinutošću za Crnogorce: njih će da pojedu ‘zli Šiptari’, ‘ustaše’, desiće im se strašne stvari, Crnu Goru će naseliti Marsovci… Dakle, potpuno ista matrica se ponavlja i sada”.

Teofil Pančić kaže da ga živo zanima da li će se i ubuduće, u nezavisnoj Srbiji, pokušati izvesti teza da je Srbija zapravo jedina prava naslednica bivše Jugoslavije:

“Mi smo se stalno pozvali da smo mi naslednik SFRJ, što je besmisleno u startu jer nas nikada nisu drugi partneri u toj zajednici – Slovenci, Hrvati, Bosanci, Makedonci – nisu ovlastili da budemo njihovi naslednici, pa da mi kažemo da smo mi, ne znam, dobili tu i tu medalju 1972. na Olimpijadi. Pa dobili smo je, ali smo je dobili onoliko koliko su je dobili Hrvati, Slovenci i svi ostali. I sad me zanima da li će i sada, kad je Srbija samostalna, neki genije da nađe načina da uspostavi kontinuitet samostalne Srbije, ne samo sa SCG nego čak sa SFRJ. Živo me zanima i neću se čuditi ako se čak i ta bizarnost dogodi.”