Kažu da se zove Srbija i da je sada nezavisna. Čestitam!

Piše: Goran Petrović/Nezavisne Novine

Mislim da se jedna Balaševićeva pesma zvala baš tako. Ali, izgleda da cirkus odlazi samo u toj njegovoj pesmi, dok se ovaj naš davno utaborio na ovim prostorima i ni makac. Nema nameru uopšte da ode, bar ne u dogledno vreme.

A i zašto bi kad je ovde publika zahvalna, a program se svakodnevno menja i obogaćuje novim aktuelnim društveno-političkim zbivanjima. Ta zbivanja su kao što znamo baš dinamična.

Kada su nam se naši dedovi hvalili kako su učestvovali u dva balkanska i dva svetska rata i živeli u raznim carevinama, kraljevinama i republikama mi nismo mogli ni da sanjamo, da će i nas u drugoj polovini XX veka zadesiti ista sudbina. Priznavali mi ili ne, ta tri-četiri rata i naše učešće u njima, činjenica je da su oni postojali i da ni mi baš nismo prošli pored njih.

Države u kojima smo živeli nismo brojali, a i zašto bismo kad su sve bile republike. Doduše, prestolonaslednik čuči u prikrajku i vreba svoju šansu, pa se i mi moramo ponašati u duhu one Bondove ”Nikad ne reci nikad”.

U tom vrtlogu belosvetskih i balkanskih zbivanja, baš nas je ovih dana, ničim izazvana, ponovo zadesila neka nova država.

KAŽU DA SE ZOVE SRBIJA I DA JE SADA NEZAVISNA. Čestitam!

U duhu one simpatične jezičke bravure, koja se koristi u BiH, po kojoj se ne kaže ”Bio sam u vojsci ili oženio sam se”, nego ”Poslalo me u vojsku i oženilo me” i mi bismo mogli da kažemo ”Dalo nam državu”. Ko, kako, zašto nije ni važno, ali kada se već rodilo valja ga ljuljati kažu babe. I kao s neželjenim detetom, koje se najpre ignoriše, a onda počne da se hrani i voli (jer dete je dete i ništa nije krivo), tako je bilo i s našom novom državom. Posle negodovanja, optuživanja, neprihvatanja, a još uvek i nepriznavanja prešlo se ipak na svečarski deo. Proradio cirkus.

Krenule i ”komemoracije” i proslave, razne sednice poslednje i prve, pa je i protokol dao svoj doprinos. Spuštanjem i dizanjem. Zastave, naravno. Iako je prethodna država imala malo šta svoje, imala je barem neku zastavu. Znate ono plavo u jednoj nijansi koja se preliva u drugu i tako simbolizuje našu bliskost i zajedništvo. Prihvatanje takve budalaštine sada se pokazalo kao mudar i dalekosežan državnički potez. Jer, šta bismo mi danas spuštali?

Da je protokol ozbiljna i preko potrebna naučna disciplina, pokazao je među prvima ministar odbrane, koji je u trenucima opšte zatečenosti i nesnalaženja većine odgovornih, hrabro izjavio da se ozbiljno planira da vojska baš tih dana u svim kasarnama odsvira himnu “Hej, Sloveni” i spusti jednu, a onda podigne drugu zastavu uz himnu Kraljevine Srbije “Bože, pravde”. Planirano učinjeno. Šta planirano, naređeno brale, vojska je to. Bilo je tu svega, osim svečanih plotuna. Lažnih emocija i ljubljenja zastave. I jako se dopalo publici.

Ali, drugi se nisu snašli kao vojska. Pa su potpuno zabatalivši protokol na zgražanje publike, dozvolili da te zastave skidaju domari u pauzama skupštinskih zasedanja ili izgubljeni administrativci već nepostojeće države. Kakva nekultura, govorila je publika, te to nije samo krpa, u pitanju je odnos prema državi i to ne prema bilo kojoj, nego našoj, te ako ne poštujemo sami sebe i svoje svetinje, kako da to očekujemo od drugih i sve u tom stilu. A vojsci sve pohvale.

I kad ih je već krenulo, rešili drugovi vojnici da zablistaju do kraja.

Zastupnik, zamenik ili neki VD, ali uglavnom taj glavni za vojsku ponosno je izjavio “da vojska još nije promenila ime, jer nije nadležna da sama sebi menja ime (znaju kurve kako se to radi i kako se barem formalno izražava pokornost političkim faktorima), ali da je njihov predlog da se ”nova vojska” nazove SRPSKA VOJSKA”. Džaba što je taj glavni, omiljeni general i favorit predsednika Srbije lično, idealan komandant za tu ”novu” vojsku, što je završio i Kraljevski koledž za odbrambene studije u Londonu, kad je rođen u Kninu, pa ga izgleda vuče na tu stranu.

E, tek tad nastade pravi cirkus. Skočiše i zagrajaše sa svih strana i oni koji oduševljeno prihvatiše ovu ideju (jer su, bože moj, u srpskoj vojsci služili i slavu stekli i Živojin Mišić i Stepa Stepanović i ostale srpske vojvode, ne računajući ove novokomponovane radikalske), ali i oni drugi.

Tek dilema SRPSKA VOJSKA ili VOJSKA SRBIJE postade naša stvarnost.

Ponovo se iskopaše zakopane ”ratne sekire” nacionalističke i mundijalističke Srbije, građanske i narodne, evropske i balkanske, patriotske i izdajničke. Uključiše se svi shvatajući valjda da se ovde ne radi o pukoj igri reči i lakom lingvističkom pitanju. I što je najlepše, oslobodi se onaj poznati srpski duh, da ne kažem duhovitost, čije pojedine pojavne oblike vredi zabeležiti i ovom prilikom.

”Sve što je u Srbiji je srpsko i svi koji žive u Srbiji su Srbi i tačka” – govore otprilike jedni – ”I dosta nam je više da se u državi Srbiji decenijama izbegava taj logični pridev srpski, sve zarad nekog lažnog bratstva i jedinstva i poštovanja nekakvih ljudskih prava. Zato je najnormalnije da se vojska zove Srpska vojska!” Ali, ni ovi drugi ne ostaju dužni. “Ako je vojska srpska, neka je služe samo Srbi i mirna Bačka ili Bosna ili Srbija, a manjine neka budu oslobođene služenja vojske.” Na ovo odmah sledi kontraargument tipa ”Kada ste tako osetljivi, što se niste bunili protiv himne ‘Hej, Sloveni’ kada u toj državi nisu živeli samo Sloveni, već i Muslimani, Romi, Mađari, a o Egipćanima, koji su nastali nešto kasnije, da i ne govorimo!”

Navode se i primeri iz sveta, pa mundijalisti kažu da se vojske u Engleskoj, Francuskoj i mnogim drugim državama u svetu, pa čak i Rusiji (ovo je naravno najjači argument) ne zovu engleska, francuska ili ruska vojska, već obrnuto ili čak imaju nazive tipa oružane snage te i te zemlje i slično. ”Pa šta onda” – kažu nacionalisti – ”zar se ne kaže ruska salata ili grčka salata, pa to nikome ne smeta, ali im smeta srpska salata. Da nećete možda da se zove salata Srbije ili da srpski jezik nazovete jezikom Srbije, a SPC prekrstite u pravoslavnu crkvu Srbije…?” I tako u nedogled.

Zar ne znaju i jedni i drugi da će kako god da se nazove ta nesrećna vojska biti degenerisana JNA, koja skriva ratne zločince i čija se tri načelnika Generalštaba nalaze u Hagu, vojska s komandnim kadrom koji više brine o sopstvenim stanovima nego o svojim vojnicima, s generalima koji bi i dalje da ratuju s NATO paktom i celim svetom, samo da majčica Rusija još malo ojača, sa zarđalim tenkovima i topovima, s avionima koji ne lete, s podmornicama koje ne zaranjaju, s vojnicima koji vikendom odlaze kući da ih tamo majke nahrane i operu, pod uslovom da ih u međuvremenu neko ne ubije ili se samoubiju…

Pa ti posle donesi ustav. Kada ne možemo da se dogovorimo ni kako ćemo nazvati razvaline te nekada četvrte vojne sile u Evropi, a kamoli da se složimo u vezi s tim da li je Srbija država srpskog naroda ili svih građana koji u njoj žive.

Šta ćemo sa cirkusom? Pa, ništa, neka ostane tu i dalje. A i gde bi mu bilo bolje?