\”Vojislav Kostunica, sto je poznato, ima obicaj da klima glavom i povremeno govori “da”, sto sagovornici protumace kao slaganje, a potom se ispostavi da to nije bilo bas tako\”

Piše: Petar Lukovic/Feral Tribune

“Vojislav Kostunica, sto je poznato, ima obicaj da klima glavom i povremeno govori “da”, sto sagovornici protumace kao slaganje, a potom se ispostavi da to nije bilo bas tako”

(Iz analize Slobodana Antonica, jednog od Kostunicinih sledbenika)

Sedam dana nakon odluke Europske Unije da definitivno sa Srbijom prekine sve razgovore o prikljucenju – jer se ispostavilo da je srpski premijer neopevani lazov, licno obecavajuci evropskom komesaru Oliju Renu i Karli Del Ponte da ce njegov politicki istomisljenik Ratko Mladic do kraja aprila biti uhicen i isporucen Hagu – doziveli smo reprizu milosevicevske propagande koja nas je, da podsetimo, juna 1992. uveravala da sankcije “nece trajati vise od nekoliko nedelja” i da u pitanju nije “nista ozbiljno”. Ispravno smatrajuci da ovaj EU-hir ne zasluzuje da se, recimo, nekakvim govorom obrati gradjanima, dr. Kalasnjikov se odlucio za pisano priopcenje gde je mrsomudio o nadcovecanskim naporima Vlade da se pronadje Mladic, prigovarajuci generalu sto se vec nije predao jer ovo sto on radi, skriva se, ne dolikuje “srpskom oficiru”.

Ispostavilo se, dakle, da je serijski ubica kriv jer se krije, a nisu odgovorne Sluzbe koje, toboz, tragaju za Mladicem i koje su “ucetvorostrucile” napore da se on, kao, pronadje. Vrhunac ove mentalne operacije odigrao se na konferenciji za stampu u Vladi Srbije gde se u ime opravdano odsutnog Kostunice (krenuo na vikend u neki od manastira) pojavio ministar privrede koji je objasnio da kilavi dr. Voja “nikad nije dao tvrdo obecanje” glede datuma i da su nesrecni Oli Ren a posebice nesrecnija Karla Del Ponte “stekli pogresan utisak iz razgovora” koji se, slutim, nije uopce obavio.

Kad covek, makar on bio i Hrvat – pokusa da sabere sto se, vaistinu, desilo u ovih sedam dana, dosao bi do sledeca dva postulata: Evropa odjebala Srbiju. Srbiju boli kurac. S naglaskom na drugi postulat, semanticki je zanimljiva rasprava o “tvrdom” i “mekom” obecanju dr. Kostunice koji odsutno klima glavom i govori “da”, bez obzira da li ga pitaju “Da ubijemo DJindjica?” ili “Da cuvamo Mladica?”. Nasuprot “tvrdom obecanju” tipa “uhapsicemo Mladica” ocigledno da u Kostunicinoj glavi oblika pravoslavnog manastira s mnogo supljeg prostora postoji meko obecanje “uhapsicemo Mladica ako budemo mogli” sto jeste teza koja je validna u praksi: prvo, necemo da ga hapsimo, a drugo – i da hocemo, ne mozemo, sto je sasvim gramaticki ispravno u ovakvim delikatnim politickim trenucima.

Ipak, sampion tjedna – sto nikako nije beznacajno spram Kostunicinih verbalnih zajebancija i klimanja glavom – jeste predsednik Skupstine Srbije Predrag Markovic, covek koji sa svojom dinosauruskom, primalnom chetniks-bradom izgleda kao folk-inkarnacija Nikole Pasica; u trenucima kad se od njega ocekivao odgovor na reakciju EU o suspenziji pregovora, Markovic – nekadasnji knjizevni kriticar – otkacio je obe mentalne trole iz mozgovnog trolejbusa i dramaticno porucio javnosti:

“U Srbiji ljudi cesto menjaju misljenje, je l” da? Sto su vise na funkciji, to cesce menjaju misljenja, to je predrasuda koja se najcesce pokazuje tacnom. Molim one koji menjaju misljenje da nauce kako se menjaju padezi, u jednini je talac-taoca, u mnozini taoci-talaca. Znam da ih to zbunjuje, ali to pravilo zove se “prelazak l u o””, rekao je Markovic.

Ispravno osecanje svakog citaoca ovog teksta da je Srbija samo sifra za kolektivnu mentalnu bolnicu – pojacava se otkricem da je potpresednik Vlade Srbije, Miroljub Labus, dao neopozivu ostavku zbog prekida pregovora sa EU. Ali, kako je Labusov potpredsednik Mladjan Dinkic – ne samo ministar finansija vec akutno poremeceni ambiciozni politicar da mu nadimak “Bolesnik” sluzi kao kompliment kojim se rado hvali – docekali smo onaj dugo sanjani trenutak da mafijaska organizacija G17+ popuca po savovima u medjustranackoj borbi; najava buduceg pobednika Mladjana Dinkica da ce Vladu Srbije podrzavati do oktobra (nije rekao koje godine) znaci, prevedeno na hrvatski, da se jos nije dovoljno pokralo, uzelo, reketiralo i zaradilo – pa se razumno pretpostavlja da cemo jos mesecima ziveti po Dinkicevim finansijskim standardima, sve u slavu Vlade koja se koprca da opstane po svaku cenu, ne bi li jos, kad se vec moze, nesto pokrala za sebe, pa zar Dinkic ima nekih drugih ambicija sem da bude Lopov nad Lopovima?

Lepota citave price jeste da ce Miroljub Labus na svojoj kozi osetiti ono sto je radio posle ubistva DJindjica, bestidno ruseci Vladu Zorana Zivkovica i udvarajuci se Kostunici koji ga je danas eliminisao kao da nikad nije postojao; umesan u niz nevidjenih afera, zajedno sa svojim nekadasnjim prijateljom Dinkicem, Labus je dobio ono sto je zasluzio – sut kartu iz srpske politike u kojoj je doziveo da ce ga iz sopstvene partije izbaciti nekad njegov najbolji prijatelj Dinkic, Frankestajn kojeg je licno stvorio.

Ali, kako je ovo tipicni srpski obracun – potpuno lokalna prica – ostaje mala hrvatska dilema: hoce li se Srbija ikad pridruziti evropskim integracijama? Sve dok je dr. Kalasnjikov na vlasti – nece.

A i zasto bi? Srbija, odavno alergicna na Haski Tribunal, uverena da je zrtva u svim ratovima koji su se ikad vodili, ne samo da nema nikakvog razloga da se suocava s prosloscu – vec nema razloga ni da se suocava s buducnoscu. Zato je prekid razgovora sa EU prosao gotovo neprimeceno, jer – obavestili su nas sa drzavne RTS televizije – ovo “nista nije ozbiljno”, mirno mozemo da se zajebavamo kao sto smo dosad cinili, objasnjavajuci svetu kako je sve u redu i kako cinimo sve da udjemo u Evropu za koju nas zabole ona stvar, mi Jesmo Evropa i odatle nas niko nece pomeriti, tek da se zna.

S Kostunicom i Dinkicem na celu!