Zivio Prvi maj, Praznik rada! Uzvikivali su ovo radnici nekada, cini se u davnoj proslosti

Piše: Maja Rener/Nezavisne Novine

Zivio Prvi maj, Praznik rada! Uzvikivali su ovo radnici nekada, cini se u davnoj proslosti. A pocelo je prije sto godina kada su se izborili za famozne tri osmice, od kojih je za ovu populaciju najvaznija osam sati rada.

Prvi maj danas je za vecinu sve samo ne praznik. Dan rada, rada, rada, ponavlja vise od pola miliona nezaposlenih ljudi u BiH, pokusavajuci shvatiti znacenje ove rijeci.

S druge strane, oni koji svako jutro odlaze na posao pitaju se da li se prije stotinu godina izborilo i za placanje tog rada, ne samo za smanjenje broja sati na poslu. Pitaju se sta ono bi sa pravom na lijecenje, na zasluzenu penziju.

Gdje nestase ova osnovna ljudska prava?

Ovo pitanje postavice, bas za Praznik rada, clanovi Udruzenja nezaposlenih u BiH na protestu ispred zgrade zajednickih institucija nase zemlje. Postavice ga onima koji su odgovorni, koji puna stomaka, debela novcanika i sa vlastitim krovom nad glavom govore o pravima, kreiraju sudbine gradjana, dok statistika pokazuje visoku stopu nezaposlenosti sa tendencijom rasta, a sindikati upozoravaju na povecanje broja onih koji su na liniji, ili cak ispod linije siromastva.

Na prvomajskim protestima ucestvovace gradjani, medju njima i zaposleni i penzioneri i mladi jer im je DOSTA placanja tudjih troskova, tudjeg nerada, neispunjenih obecanja, neimastine, besperspektivnosti. Dakle, svega onoga sto “odlikuje” nasu zemlju, a sto je rezultat rada nasih politicara rukovodjenih zadovoljavanjem svojih i uskostranackih interesa.

Pet dana prije Praznika rada stotini radnika firme “Azot” iz Vitkovica kod Gorazda doslo je do guse. Nezadovoljstvo su poceli izrazavati na najradikalniji nacin, poceli su strajk gladju. To su oni koji su radili, proizvodili, doprinosili, a opet nemaju od cega da zive. Njima duguju milione za posteno zaradjen hljeb.

Mogli bismo se sjetiti i izjava rudara iz Breze, koji su ne tako davno strajkovali gladju. Na rubu egzistencije rekli su da, kad je vec doslo do umiranja, bolje je umrijeti u jami.

Strajkovi radnika postali su svakodnevica. Neki traju mjesecima, sto je samo na sramotu poslodavcima i vlasnicima kapitala, jer niko od strajkaca ne trazi tudje. A strajkova ce biti i vise. Iz sindikata su najavili vruce proljece, ne zbog Prvog maja kao dana koji je postao ironicna simbolika za dan nerada, vec iz prostog razloga sto u ovo godisnje doba isticu tri godine od kada su kupci brojnih firmi preuzeli obaveze ulaganja i pokretanja proizvodnje, a zapravo nisu ucinili nista od ovoga.

Tako je Prvi maj postao isto sto i drugi i treci i… samo jos jedan dan kada treba izmisliti kako naci koru hljeba.