Ma sta se dogodilo 21. maja, tesko da je odrziv ovaj originalni zajednicki drzavni opit. Sve se mora raditi iz pocetka, citava naprava, koja inace ne radi, morala bi na remont

Piše: Ljubodrag Stojadinovic/Politika

Na sve strane serdari i vojvode, ordeni na mrtvim strazama i generali izvuceni iz arhive. Vrhovni komandant raspada Srbije je pod lipom i njegovo vreme je okoncano pobedom nad celim svetom. Kao i uvek, trijumfi nasih proroka nemaju smisla ako su ostvareni nad malima. Ili planeta ili nista.

A ipak, posle beskonacnog parastosa, evo nas ponovo u svakodnevnom stresu pred zivotom. Karla del Ponte je jos jednom letela nad Beogradom i postavljala stare uslove. Ili Mladic ili nista! Za nju je Milosevic kapitalna proslost, covek koji je „nevin” doziveo svoju konacnu presudu.

Ovi nasi nisu skrivali zbunjenost, pa i sarmantnu dozu smetenosti pred tom dosadnom predstavom. Sta uopste da rade? Niti mogu da stignu Mladica, niti da se opravdaju zasto to ne mogu. Rasim Ljajic je molio za razumevanje. Situacija je takva, „politicki slozena”, aman, razumite ako Boga znate!

Kome govoriti! Predsednik Srbije se nije samo pravdao sto smo daleko od generala Ratka. On je na delikatan nacin zamerio zivahnoj gosci da je Tribunal kompromitovan u „slucaju Milosevic”. Ali i ta opaska, svedena na ocekivanje predaha za Srbiju, kao da nimalo nije dirnula energicnu gospodju. Ona je posavetovala, zacudila se, zapretila i napustila Beograd nezadovoljna. Pa, neka ovi nasi vide sta im je ciniti.

Jer, Mladic im nije jedina briga. Rok za njegovo hapsenje je do ovoga aprila probijan bezbroj puta. Mada se pre mesec dana cinilo da je i tome kraj. Svet je obisla globalna novinarska patka o konacnom hapsenju generala. Posle te ozbiljne posalice i nagle smrti Milosevica u Sheveningenu, najuporniji srpski hajduk je u ilegali dubljoj nego ikada.

Sve se to, dakle, odigrava pred nasim ocima: generali koji su nedostizni, generali koji su nad odrom Milosevica izveli pravi kostimirani bal. Odrzana je i neuverljiva generalna proba sednice Vrhovnog saveta odbrane. Sve to nas vodi u niz misterija, rebusa i nedoumica oko vojske. Moze li ona, posle svega, biti deo pouzdane srpske istorije i tradicije. Misli li uopste ova vlast o srpskoj vojsci posle crnogorskog referenduma?

Ma sta se dogodilo 21. maja, tesko da je odrziv ovaj originalni zajednicki drzavni opit. Sve se mora raditi iz pocetka, citava naprava, koja inace ne radi, morala bi na remont. Takav politicki „perpetum mobile”, koji bi bio aktiviran na nedostatku logike, ne pokazuje nikakvu volju, niti znakove buduceg zivota.

To je, uz mnoge druge naznake taktickog znacaja, pokazala vrhunska konfuzija na Vrhovnom savetu odbrane. Ni dve sednice kasnije, javnost jos ne zna kakvu je odluku donelo to nehomogeno troumno telo. Sto je jos veselije, to ne znaju ni oni koji su odluku doneli, ili bar pokusali da je donesu. A ipak, oni su uspeli ono sto referendum jos nije stigao: da podele vojsku. I sad, naravno, pripadnici oruzane sile ne znaju ciji su. Crna Gora je svoje vec uzela, Filip Vujanovic je prigrabio deo komande. U tome ga niko ne podrzava, osim Crnogoraca, ali i ne ometa, osim Zorana Stankovica.

Stankovic i ne bi smeo da galami prejako protiv vrhovne komande koja tako lagodno deli vojsku, jer on je samo ministar. Oni komanduju, njegovo je da slusa. Zato se i manuo corava posla da objasnjava sta se to uopste dogodilo. Kome da objasnjava? Od vojske zajednicke drzave (ili drzavne zajednice) vazniji je deobni plen. Ostavinska rasprava, u kojoj Srbija galantno ne ucestvuje. Da li ocekuje ocuvanje mitske uloge stozera „srpske nacije”? Da li neko ovde misli da se ta magija sacuvala „onamo namo, za brda ona”, ili su ljudi tamo zavrsili posao dok smo mi ovde dugo mastali o znojavim bratskim vojnickim zagrljajima.

Mislimo da je Crna Gora vec „zaokruzila” svoju vojnicku buducnost. To nece biti samo ostaci fizicke podele zajednicke vojske. Niti elitni delovi policije, koja je jos u doba Milosevica definisana kao nacionalna vojska. Niti simbolicka ideja generala Grahovca o „armiji Crne Gore od svega 1000 vojnika”. U tu hiljadarku, Grahovac je smelo smestio sva tri vida vojske (kopnenu vojsku, ratno vazduhoplovstvo i ratnu mornaricu).

Vojska Crne Gore je kreativna kombinacija sva tri navedena izvora njenog formiranja. General Radoslav Martinovic je godinama na celu tima koji se time bavi, pa izgleda da je posao gotov. Zato je Filip Vujanovic mogao da uzme dizgine. Ko da mu ih otme? Mozda Sveto Marovic, covek koji mu ih je dao. Bio je na takvom mestu, i mogao je.

Za to vreme u Srbiji se ne dogadja nista. Ni javne rasprave, ni seminara. Mi cemo uzeti ono sto nam ostave, uz veliki otpor politicke elite prema ideji o nacionalnoj srpskoj vojsci. Sta je to, jos ne znamo, dok nam se u maju, ovde ne pojavi vojnicki pastorak. Srpsku vojsku ne zeli niko na Balkanu, ali zasto i Srbija?