Sahrana ratnog zlocinca Slobodana Milosevica koji je tu prestiznu titulu stekao marljivim negovanjem licnog ludila pretocenog u politiku s koje se jos danas cedi krv – posedovala je sve neophodne elemente holivudske F-produkcije

Piše: Petar Lukovic/Feral Tribune

Sahrana ratnog zlocinca Slobodana Milosevica koji je tu prestiznu titulu stekao marljivim negovanjem licnog ludila pretocenog u politiku s koje se jos danas cedi krv – posedovala je sve neophodne elemente holivudske F-produkcije. Suspens: hoce li Vodju sahraniti u Srbiji ili u Rusiji, oblikom tropske groznice danima je tresao Miloseviceve navijace, da bi se triler nastavio novim dilemama; hoce li biti sahranjen u Beogradu, uz drzavne pocasti, ili vec negde, u srpskom Pozarevcu ili crnogorskoj Lijevoj Rijeci; hoce li na sahranu doci supruga Mirjana, sin Marko ili kcer Marija; hoce li njegovo telo biti izlozeno u Centru “Sava” (sto je bila ingeniozna ideja dr. Voje Kostunice) ili ce se u centru grada razapeti sator (!) pred kojim ce “citava Srbija tugovati”, kako su tvrdili socijalisti; hoce li, konacno, drzava preziveti ovaj umetnicki Performance – imajuci u vidu da je veci deo Vlade dr. Kalasnjikova iskreno saucestvovao u ovom nacionalnom bolu, ali toliko oprezno kao da hodaju po socijalistickim jajima u obliku nagaznih mina.

Drzavna odluka da mrtav Milosevic bude The Eksponat u Muzeju Revolucije (odakle su preko noci sklonjene izlozbene postavke iz Kine i Irana, srecom ideoloski bliskih zemalja koje su pokazale razumevanje za ovakvu kulturolosku frku) imala je sve tipicne, kostunjave simptome; navodno, sahrana je bila privatna (kad bismo se zezali), ali uz precutno odobrenje Vlade da se pretvori u “narodni pogreb”, sto se primetilo onog casa kad su se haski optuzenici na privremenoj slobodi (Pavkovic, Ojdanic u vojnoj uniformi, okicen ordenima) obreli u Pozarevcu, uz upisavajuce objasnjenje iz Ministarstva pravde da im je dozvoljeno da “u toku jednog dana” budu van Beograda, sto je izjavom (“Ko ce jos njih da prati 24 casa”) plasticno pojasnio potpredsednik Miroljub Labus, klasicno se praveci blesav, mada je poenta bas u cinjenici da budu praceni 24 casa i da se zna gde su i sta rade!

Holivudski F-scenario nastavio se ne samo cinjenicom da je Miloseviceva sahrana, de facto, trajala svega 168 sati – vec i medijskim prodrzavnim terorom koji nam je preko Tijanicevog RTS-a, Smajlovickine “Politike” i Reljicevskog “KNina” porucivao ono sto Kostunica, u strahu od Socijalisticke Partije Srbije (koja ga u Parlamentu odrzava na vlasti) nije smeo da kaze javno: da je Milosevic podmuklo ubijen ili likvidiran ili otrovan; da je Milosevic, u stvari, sasvim nevin, prakticno zrtva; da je bio i ostao Najveci Srpski Srbin ili vec tako nesto; da su njegove ideje bile idealne ali realizacija losa, ukratko: Svi smo mi Slobodan!

Cinjenicu da se ispred Savezne Skupstine okupilo oko sto hiljada ljudi koji su mrtvog Milosevica ispratili u Pozarevac (gde mu niko od familije nije dosao na pogreb), uz prisutno politicko osecanje da se sad nikako nije mudro odricati Milosevicevog nasledja – Srpska Vlast dr. Kalasnjikova pretvorila je u Usluzni Servis za SPS u kojem se, ovog casa, za vlast bore hard-core i soft-core frakcije milosevicevskih celija. Ono sto jeste izvesno ogleda se u cinjenici da cak i podeljeni SPS moze da odluci hoce li Kostunica na vanredne izbore (sto nikako ne bi voleo) ili ce on, serijom ustupaka, amortizovati SPS-ofanzivu koja u sadejstvu s radikalima, preti da mu oduzme ono sto najvise voli: premijersku fotelju.

Emocionalni prizori iz Beograda i Pozarevca – klasicni za populisticku dijagnozu u kojoj se ljubi vozilo s mrtvim Vodjom, liju suze, dozivljavaju srcani udari (dvoje mrtvih pre i posle sahrane), setaju deca u maskirnim uniformama – okoncali su se tipicnim rezultatom one politike za koju je Slobodan Milosevic verovao da je medicinski ispravna: njegovom je pogrebu prisustvovalo nekoliko beznacajnih Rusa (ukljucujuci i Zjuganova, sefa Komunisticke partije), nekoliko jos beznacajnih Kineza za koje se nije moglo utvrditi jesu li trgovci majicama ili diplomate, dvojica Iranaca, jedan Kubanac, trojica iz Severne Koreje, Ramsey Clarke – Amerikanac vec godinama aktivan u obozavanju Slobodana Milosevica… i nema vise. Nije bilo ni supruge, sina ili kcerke; cak se naljutio vladika Filaret (onaj koji se u nekad miroljubivoj SPC-tradiciji slikao s mitraljezom na tenku) jer pogrebni obred nije mogao da obavi usred mrklog mraka koji je obavio Pozarevac kasno uvece, kad se cak ni kanarinci ne sahranjuju po lokalnim dvoristima.

Ova paganska predstava bila je samo uvod u novi potez Srpske Vlade koja je odmah apelovala na razumevanje glede smrti njenog omiljenog Vodje; korak dalje otisao je nervozni Vuk Draskovic koji je zahtevao od Evropske Unije da nam bas sad, u ovom strasnom casu, pomogne tako sto ce nas obasuti finansijskim poklonima i odustati od potrage za Mladicem – jer ce u protivnom, kaze Vuk, retrogradne snage “uzeti zamah” i Srbiju vratiti u vreme Milosevica! Prevedeno na hrvatski: ako nam besplatno date pare, dignete ruke od navodnih zlocinaca, odmah nas primite u NATO, oprosticemo vam; ako nastavite da nas mucite, najebali ste… sto jeste klasicni srpski scenario pretnje: mi jesmo grozni, ali oni koji posle nas stizu su uzasni. Pa, vi birajte!

Kako se priblizava 5. april kad je (navodno) stroga EU postavila rok Srbiji: ili Mladic ili pregovori o pridruzivanju – za ocekivati je da se nista nece desiti. Niti cemo mi izruciti Mladica, niti ce oni insistirati na pregovorima: the show must go on, rekli bi oni u Pozarevcu! I bili su u pravu! Sem ako Kapetan Dragan – pravoslavni Kep – ne ubedi hrvatsko pravosudje golf-palicom da je sasvim nevin; pa zar se on nije u tzv. Srpskoj Krajini nije bavio samo sportom? Tko nabije, taj dobije! Ako Kapetan uspe, historija Srbija imace novu golf-strategiju: tamo gde je pozarevacka rupa – tamo je Srbija!