Prve znake meni nepoznatog mentalnog oboljenja – potrebu da s motornom testerom bludno a narocito protivbludno nasrnem na televizor svaki put kad se na ekranu pojavi neko iz mafijaske G17+ skupine, narocito njihov portparol, izvesni Miloljub Albijanic

Piše: Petar Lukovic/ Feral Tribune

Prve znake meni nepoznatog mentalnog oboljenja – potrebu da s motornom testerom bludno a narocito protivbludno nasrnem na televizor svaki put kad se na ekranu pojavi neko iz mafijaske G17+ skupine, narocito njihov portparol, izvesni Miloljub Albijanic, ciji unezvereni, opasno sizofreni pogled otkriva da bi on zubima zaklao svakog nevinog Bambija s krupnim, smedjim ocima samo ako bi to pozeleli njegovi sefovi: potpredsednik Vlade Miroljub Labus i ministar finansija Mladjan Dinkic – otkrio sam jos prosle godine, suocen s neizbeznom cinjenicom da je pomenuti Albijanic, crne zalizane kose, tankih, tupoidnih usana, svetosavski logorejican matematicar iz neke srpske zabiti, postao krvolocna medijska zvezda tipa Sharon Stone, fali mu samo da prekrsti noge u studiju i pokaze nam finansijsko G17+ spolovilo koje svakog gradjanina ove izdrkane drzave svakodnevno udara u lice.

Drhtavicu u mlohavim misicima, intenzivno znojenje i psihoticne slike u onim zlocinackim delovima mozga gde sam u slow-motion frejmovima zabadao igle u golog Albijanica, pre nego sto ga skalpiram na celavo – sasvim sam pogresno protumacio kao prolaznu histeriju zbog minusa na tekucem racunu, odbijajuci da poverujem da je u pitanju nesto ozbiljnije.

Onda mi se dogodio Kostunica, samozvani predsednik Vlade, kojeg sam na ekranu uhitio dok se, po obicaju, vracao iz nekog manastira, kilav u globalu i pojedinostima; onog trenutka kad se kamera ustremila na njegove sitne, tradicionalno vaskolike oci koje su zmirkale lazljivom pricom o potrebi da “taj posao zavrsimo”, iza cega se krije hapsenje Mladica, sto, by the way, dr. Kalasnjikov ne sme da izgovori vec se sluzi autisticnim frazama “da resimo problem”, “da stvar privedemo kraju”, “da otklonimo prepreke na putu ka EU”… tog sam trenutka u svoju mentalnu dvoranu za mucenje doveo nagog dr. Vojislava, vezao ga, uzeo bic i zapoceo seansu pitanjem: “A sad da cujemo koliko si se radovao ubistvu Zorana DJindjica?”

Brzo se vratim u stvarnost, vidim na drzavnoj televiziji da je Kostunica ziv i zdrav, sad prima Karlu del Ponte kad god zena pozeli, gde su oni slavni Vojini dani slave kad se kurcio izjavama da mu je Haski Tribunal “deveta rupa na svirali” i da mu je “muka u stomaku od Haga”, danas sedi i klima glavom, pristaje da otvori arhive, jebe ga samo Gotovina, jer onaj Albijanicev Labus kaze da je Gotovina “strasan udar” na Srbiju, sad vise nemamo Hrvatsku kao vecni alibi, sta cemo, nesrecnici, bez Hrvatske?

Pomislim, jebiga, mozda mi se samo ucinilo, zdrav sam, valja se izboriti sa srpskom stvarnoscu u kojoj se afere pojavljuju kao na fabrickoj traci: cujemo svi da je uhapsen viceguverner zbog mita od sto tisuca eura, ali nista u toj prici ne stima; otkud u stanu viceguvernera sef Socijalisticke partije Srbije (SPS: hrvatski Miloseviceva stranka) koji se, gle, tu “slucajno zatekao”? Sto se ja ne zateknem pored kofera od 100.000 evra, pitam se, i nesto mi nervozno prolazi venama, vidim na ekranu ministra policije kako izmislja, laze, folira, sto ne bi: ako je ministar policije svojevremeno obijao kioske i samousluge, sasvim je razumno da Narodnu banku pretvori u vlastiti kiosk, a mito u Pazar samousluge. Cujemo onda da se, u stvari, afera zahuktala: da je zet onog Labusa, inace zaposlen u Narodnoj banci, bio veza s guvernerom koji je, opet, sa svim elementima spanske tv serije – kupio vilu od dva miliona evra za neobicno povoljnih trista hiljada evra, ali je ministar/delinkvent naredio da se istraga zaustavi, nema vise, tacka.

Osetim da drhtim pred ovim ciframa, ono malo sopstvene kose se povlaci u ilegalu, obuzima me potreba da opet zatvorim oci i zamislim kako vezujem Labusa i njegovog zeta, drzeci sataru u rukama, pitajuci kratko: “Cije su pare?” Ruke mi ne miruju, prsti tipkaju nevidljivu osvetu, dok gledam u drzavnom “Dnevniku” Labusa koji se, tamnog tena, vratio iz Brisela gde je opet, naravno, sarmirao dementne Evropljane, uverene da je Srbija jedna fina, demokratijom tkana zemlja, samo nam treba vasih para, vaseg vremena i vasa podrska da pokazemo kako cemo vas spektakularno zajebati, cim se za to ukaze prilika!

Situacija je, kazem najblizima, opasna: ako citam Politiku, javlja mi se glavna urednica Ljiljana Smajlovic, nekadasnja velika prijateljica Radovana dr. Karadzica, danas psihoticno-ideoloska ljubavnica dr. Kalasnjikova koji u njenoj koscatoj, nezenstvenoj, muskobanjasto-maljavoj siseless-figuri, nalazi onu vrste erotske podrske koju je nekad Slobodan Milosevic imao od bivseg sefa Politike Dragana Antica; kad u citavu paranoid-pricu ubacimo Aleksandra Tijanica koji je direktor DSS-preduzeca u mutantnom obliku RTS-sefa, onda je moja osvetoljubiva bolest pocela da puca po medijskim savovima, cuvaj se, Lukovicu, kazem sebi, nemoj da gledas tv-duele, sedi, covece, prati pornice, gledaj kako se narod zabavlja, koji te kurac interesuju Labus, Kostunica ili onaj Albijanic, jesi li normalan?

Ponedeljak vece, hladno napolju, nemam vode vec 48 sati, telefon mi ne radi, juce nisam imao grejanje, prethodno ni struju, super sam – tvrdim sebi, nije ovo 1999. kad su me zajebavali vodom i elektricnom energijom – ali iz onog dela mozga koji jos nesto pamti stize poruka – “U pravu si, majstore, isti kurac – drugo pakovanje”, bicu valjda ok, tesim se – ali onda okrenem Prvi RTS Program i …

Ne umem da objasnim zbog cega tako reagujem na akademika Kostu Cavoskog: bilo je zescih fasista od njega, cak i simpaticnijih nacista, ali njegovo okruglasto SS lice koje lici na nedopecenu pizu koja govori budalastine – bilo je previse za moju neotkrivenu bolest; pokusaj da se verbalno obracunam s akademskom budalom koja je pricala o “subverzivnosti NGO” dotakla se gostovanja Zarka Puhovskog koji je u istoj emisiji, stvarno nemajuci pametnija posla, krenuo da esenciju hrvatskih ljudskih prava objasnjava na primeru srpske akcije “Sablja”, lamentirajuci nad ugrozenoscu “human rights” Legijinih zlocinaca, sto je – naravno – odusevilo srpskog firera Cavoskog koji je u istoj emisiji na streljackom nisanu imao Sonju Biserko, predsednicu Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji.

Sloziti se sa Cavoskim, usred Beograda, u prisustvu Sonje Biserko – po bilo cemu, narocito glede DSS vidjenja “Sablje” jer fasisoidni Kosta iskreno veruje da likvidacija DJindjica nije bila dovoljan/nikakav razlog da se u Srbiji uvede vanredno stanje, vec je valjalo da se zivot nastavi kao da se nista nije desilo, jer, kaze on: u stvari, se nista nije dogodilo, big deal, ubijen premijer, zasluzeno, pa sta – Puhovskog je u mojoj glavi pretvorilo u neopevanu NGO budalu koja po Srbiji hoda da govori ono sto Cavoski zeli da cuje!

Licni pokusaj da napadnem televizor i odbranim se od liberalnog Hrvata koji brani Kostunicine Srbe – zavrsio se klasicnim nervnim slomom. Negde sam video Cavoskog u SS uniformi koja mu je, onako punackom, lepo stajala, narocito mrtvacke glave koje ga cine ponosnim. Video nekog lika iz DSS (Kojicic se klice) koji je logisticku podrsku akademiku davao izjavom, da je Seseljeva radikalna stranka deo “demokratskog korpusa” i da je desnica, da izvinite, jedino resenje za SrBski Narod, vecito mucen i zlostavljan.

Uz prisutnog Puhovskog koji se nista nije bunio – ja sam vec mrtav! Zar ovo nije pismo iz srpske mentalne bolnice u kojoj sam, izgleda, jedini pacijent?