U ovom trenutku srpska vlada ima dva glavobolna problema: Karica za koga zna gde se nalazi, ali ne zna kada ce da se vrati, i Ratka Mladica, za koga ne zna gde se on nalazi, ali zna kada ce da se vrati

Piše: Ljubodrag Stojadinovic/Politika

U ovom trenutku srpska vlada ima dva glavobolna problema: Karica za koga zna gde se nalazi, ali ne zna kada ce da se vrati. I Ratka Mladica. Vlast ne zna gde se on nalazi, ali zna kada ce da se vrati: valjda u junu, to je poslednji cas. Posle toga dolazi leto, i ova drzava slobodno moze da se podeli na hajduke i jatake

Ministar odbrane je obukao pilotsku jaknu, seo u kopilotsku kabinu “super galeba” i provozao se nad Batajnicom. Jasno je da srpski avioni ipak imaju nesto snage i kerozina da se odlepe od piste. Da je ziv Aleksandar Deroko, mozda bi napisao: “ Ondak je ministar u jeroplanu letio nad Beogradom.”

Ministar Stankovic je leteo i sleteo, gledao malo odozgo na siroko polje svoje odbrambene delatnosti. A dole, na zemlji, tamo gde nebeska romantika ustupa mesto ubogoj zbilji, sacekala su ga neprijatna tabloidna pitanja: kruze li oko Srbije i oni skupi izraelski sateliti. Ko je duzan da sve to plati? Samo dan pre, jedan samonikli analiticar je “zamenio” vestacko nebesko telo za puske iz Jerusalima, odvalivsi zamasnu glupost. Navodno, za te nebeske pare, mogla bi da se naoruza i Kina. Precizna analiza je cudo nad cudima, isto kao i drzava od milijardu i frtalj naroda.

Ali, ministarski savet je nekako zakljucio kako ugovor o zakupu satelita nije pravno valjan, tako da drzavna zajednica (to jest:Srbija) nece placati Davinicevu kosmicku avanturu. To je Stankovic saopstio javnosti, sa simbolicnom porukom da se narod ne sekira. Pare ostaju kod nas, ne treba nam slika Kosmeta odozgo. Vec odavno znamo sta je unutra, dugo slutimo a nemamo snage da priznamo sta smo izgubili. Ili sta cemo jos izgubiti, u cvrstom uverenju da to niposto necemo dozvoliti.

Taman dok je Stankovic uveravao pilote da ce im platiti popravku letelica koje jos daju nekakve znake da mogu da se zatrce po pisti, Srbiji su stigle pretnje iz Brisela. San o EU je sasvim na kraju, ako do juna Ratko Mladic ne bude u Hagu. Tacno tako je svoju muku ili opsesiju definisala gospodja Ponte:

“Do juna zelim Mladica u Hagu!”

Oli Ren je bas zapretio. Ton na koji je ova drzava navikla. Ponasanje koje je odlikuje: ne pristaje ni na sta dok ne mora. Kad vec mora, onda pristaje na sve.

Takva podatnost je manir naucen pod surovom dresurom jacih. U ovom trenutku srpska vlada ima dva glavobolna problema: Karica za koga zna gde se nalazi, ali ne zna kada ce da se vrati. I Ratka Mladica. Vlast ne zna gde se on nalazi, ali zna kada ce da se vrati: valjda u junu, to je poslednji cas. Posle toga dolazi leto i ova drzava slobodno moze da se podeli na hajduke i jatake. Gore ce biti zelene, a mozda tada ostajemo sami i vise niko nece da nas trazi.

Srbija je srecno izbegla desetak “poslednjih rokova”. Vlada se uredno drzala savrsene srpske krizne strategije: “Nece valjda!” I oni nas nisu preterano stiskali. Ali, to nije bilo dovoljno da izvrsna vlast dobro odmeri svoje izglede na spasonosni kompromis: hoce li ignorisanjem kretanja hajduka Mladica cuvati spokoj podgojenog parlamenta i svoju rovitu stabilnost. Ili ce se smelo okrenuti centru kontinenta, pa sta ispadne.

Mozda je najvise dobre energije otislo na trazenje kompromisa. Na pokusaj da se tromim oklevanjem vlast provuce kroz uski prolaz, koji postaje sve neprohodniji. Ostaje nam da zivimo u atmosferi strepnje pred nemogucim balansom: izmedju neprirodnih koalicionih partnera, Tribunala i Unije.

Svakog casa nesto bi moglo da se urusi, zato sto cigle i rasklacene skele spasa podmece ko stigne. Iznenada je problem okupljanja porodice Milosevic u Moskvi postao vazniji od strajka EPS-a. Naglo i nasuprot cvrstim argumentima uspostavljena je atmosfera oprosta familiji za zlocine, i cak blazeni zaborav za one najgore.

Zbog toga je i Mladic u ovom casu mozda nedostizniji nego inace. Godinama niko nije dirao u tajne sluzbe, niti je mogao, niti zeleo da razgradi vrednosni sistem na kome je uzgajana politicka policija. Vlast nije uspela da se oslobodi svoje opcinjenosti svetim i mracnim tajnama. Njihova moc se vise ne zasniva na ideji o cuvanju drzave ili vojske. To sto su valjda cuvali, to je nestalo ili se raspalo. Sluzbe paze samo sebe, a preko volje postuju one simbole vlasti koji ih ne diraju.

Ako Jociceva policija ne zna gde je Mladic, onda je kontrola rada tajne policije samo naivna fikcija. Ako ne zna BIA, da li zna vojna bezbednost? Mladica niko ne moze da sakrije bez Sluzbi. Ali, bez njih ga je tesko i pronaci. Mozda je zbog toga Zoran Stankovic prilagodio celnike nove verzije KOS-a svojoj ideji: da sazna sto vise. Ako moze, naravno. To je inace vrlo slaba nada, ali bar vredi probati.

Ministar je zakljucio da mu stari kadrovi saopstavaju samo ono sto mu ne treba. Vise bi mogao da sazna citajuci tabloide nego slusajuci oficire bezbednosti.

Ako zeli da ne pogresi, morao bi da radi suprotno od njihovih predloga. I on je tako poceo da radi.

No, ipak, Sluzbe nisu toliko mocne koliko je vlast nejaka pred njima. Zato je i sakrivanje Mladica poslednji dokaz jedne sterilne verzije svemoci. I vrlo snazan prilog ideoloskoj restauraciji i vrednosnoj renesansi najgoreg dela Miloseviceve epohe. Heroji najtezih poraza i stradanja Srbije postali su stubovi sudbine: sa njima se neizbezno vracamo tamo odakle nismo valjano ni krenuli. Oni svakako izazivaju nostalgiju i ceznju u nekim mozgovima. I to nije nikakvo cudo, svako ima prava na svoje uspomene.

Ali, Mladic jos nije uspomena, nego stvarnost koje nigde nema. To, da je nestao pored nas, i da postoji samo kao duh koji se krece metafizickim stazama, vise nije moguce dokazivati. Moguce je pokusati, ali moze nam se dogoditi nesto gore od prokletstva: bicemo ismejani.

Bicemo ismejani i sami pred sobom kad pravimo bilanse. Koga to jos cuvamo i od koga? Iza nas, a i okolo su mitovi i legende, zablude da je nekada u proslosti bilo bolje. Mladic je nesrecnik, koji je na svojim plecima poneo ono sto nije mogao: novu srpsku ratnicku istoriju. I onda je srpsko ratno vitestvo palo u blato. Ono sto je poneo, begunac mora sam, do kraja da iznese, i zato je njegov let ka severu neizbezan.

Ali, kako to izvesti, kad ga pola Srbije trazi a druga polovina krije. I to tako da prva polovina ne zna gde ga trazi a druga gde ga krije. Vlast od toga nista ne moze da vidi, a i ne mora. Ona samo zna da Mladic nije u Srbiji, i da je umorna od neverice koja joj se uvek vraca. Ona se uvek vraca kao neprijatni odjek, na onu verziju istine od koje nama nema leka.