Profesionalizacija obavestajnih sluzbi, njihova kontrola i distanciranje od dnevne politike i politickih partija jedini je put da se izbegnu pogubne greske proslosti

Piše: Nebojsa Katic

Roman “1984” Dzordza Orvela je svakako najpoznatije knjizevno delo napisano protiv totalitarizma. Totalitarizam u formi komunizma Orvelu je bio tako mrzak da je u borbi protiv recenog zla sva sredstva smatrao dopustivim, pa i ona iz totalitarnog arsenala. Tako kovanicama tipa “orvelovski svet” ili “orvelovski paradoks” mozemo pridodati i “orvelovsku listu”.

Orvel se 1949. ponudio da za potrebe jednog propagandnog odeljenja Britanskog ministarstva inostranih poslova sacini spisak sumnjivih poznatih licnosti koje su prikriveni komunisti, ili simpatizeri komunista. Tako je nastala lista od 38 imena – uglavnom novinara i pisaca. Radi se o “preciscenoj” verziji jednog sireg spiska (135 imena) koji je Orvel, onako iz entuzijazma, pravio za sebe. Orvel se ovim poslom nije bavio ni pod prinudom, ni za novac. Ostace tajna da li je dojavljivao samo iz osecanja duznosti, ili moze biti zbog same radosti dojavljivanja. Ostace tajna i koliko cesto je to radio. Balkanski spijuni ne zive nuzno samo na Balkanu.

Podsetio sam se Orvela u vezi sa otvaranjem arhiva tajnih sluzbi diljem Istocne Evrope, kao i slicnim najavama u Srbiji. Zasto se ovakvi arhivi i na ovakav nacin otvaraju u Istocnoj Evropi?

Prvi i najvazniji razlog vezan je za objektivna nepocinstva i uzase koje su istocne tajne sluzbe cinile svojim gradjanima. Proizvodnja straha je bila metod vladanja. Sahisti bi rekli da je pretnja bila strasnija od izvrsenja. Naravno, nije se prezalo ni od izvrsenja, cesto masovnih. U svom radu, tajne sluzbe su volele da budu vidljive. One su stitile licnu vlast pojedinaca ili grupa, verujuci, ili izgovarajuci se da stite drzavu i sistem. Koliko su u tome bile uspesne, videli smo. Sistemi su se urusili, a strah i animozitet odredili su trajni odnos gradjana prema tajnim sluzbama.

Otvaranje arhiva tajnih sluzbi u novim i mladim demokratijama trebalo je da bude simbol raskida sa ruznom prosloscu. U buducnosti, svetloj dakako, nove reformisane sluzbe nece primenjivati stare metode, pa nece biti dousnika, neovlascenog prisluskivanja i unistavanja reputacija i zivota. U tom smislu otvaranje arhiva je trebalo da oznaci novi pocetak. Da li?

Iskustvo Istocne Evrope nas uci da je u procesu lustracije i otvaranja arhiva nastavljen stari metod manipulacija, blacenja i insinuacija. Proces najavljene katarze se tako pretvorio u instrument politicke borbe, a otvaranje dosijea postalo je oblik mesanja u politicki zivot, ili nastavak iste politike, istim sredstvima.

Zanimljivo je, uzgred, da se osuda saradnje i dousnistva odnosila samo na one koji su radili za domace sluzbe. Nekako je po strani ostao problem saradnika inostranih sluzbi. Takvih ili nije bilo, ili je percepcija te saradnje drugacija. Ona se, sva je prilika, nije smatrala ni dousnistvom ni izdajom, pa tako nije ni bila predmet radoznalosti. Nova vremena, novi obicaji.

Za razliku od istocnih sluzbi, zapadne sluzbe stite, ili bar stvaraju utisak da stite interese sopstvenih drzava. Stepen mesanja u unutrasnji politicki zivot je minimalan. Primenjuje se samo kada mora i kada se problemi ne mogu resiti kroz demokratske institucije. Kod kuce se radi pazljivo, odmereno, a represija se koristi samo izuzetno. Kada se bas i prekoracio prag moranja, javnost i mediji, koji uglavnom veruju svojim sluzbama, ne cepidlace.

Na primer, malo ko je plakao nad, nazovimo to tako, neobicnom zatvorskom sudbinom teroristicke grupe Bader-Majnhof u Nemackoj. Sve troje kljucnih lidera grupe su u zatvoru izvrsili samoubistva, pa su skeptici rec samoubistvo ponekad stavljali pod navodnike.

Potoci suza nece teci ni danas kada se ogranicavaju ili suspenduju ljudska prava osumnjicenih, ili optuzenih za terorizam. I u tome, medjutim, ima pravnog sistema. Osumnjiceni se prevoze u druge zemlje, kako bi se izbeglo krsenje zakona na sopstvenoj teritoriji. Mlade demokratije, sledeci svoj atavisticki instinkt, rado pomazu ovom procesu, ne drzeci se bas svojih zakona “kao pijani plota”.

Zapadne sluzbe se uvek trude da budu nevidljive. Delanja ovih sluzbi, upotrebicu eufemizam, tako su ponajvise vidljiva daleko od sopstvene kuce – u Latinskoj Americi, na Bliskom istoku, ili na Balkanu.

Ipak, razlike u radu i metodama istocnih i zapadnih sluzbi su drasticne. Bitno je drugaciji i odnos prema arhivama. Na zapadu, one nisu za dnevnu upotrebu i zadovoljavanje znatizelje zrtava, ili siroke publike. Otkrivanje imena agenta moze vas, na primer, dovesti u ozbiljnu nepriliku, a mozda i u zatvor, sve i da ste najblizi savetnik potpredsednika SAD licno i da se zovete Luis “Skuter” Libi.

Otvaranje i pristup arhivama se tako vrsi na uredjen nacin i sa velikom vremenskom distancom, kako se ne bi ugrozio rad sluzbi. Na kraju, ali mozda najvaznije – samo naivni mogu poverovati da ce se najinteresantnija i najpikantnija dokumenta ikada naci. To je na zalost, ili na srecu, u logici obavestajnog posla.

Kada Srbija bude otvorila arhive, a la carte naravno, delimicno ce biti zadovoljena radoznalost znatizeljnih. Politicki prvaci ce ponosno navoditi kako su bili predmet obrade sluzbi, dakle vazni.

Saznacemo i ono sto znamo – u Srbiji je verovatno bilo vise dobrovoljnih dousnika nego dobrovoljnih davalaca krvi. Turci bi rekli “pusto srpsko”. Za trenutak ce izgledati i da su dousnici i saradnici kljucni problem proslosti, a ne samo deo sistema i mehanizma vladanja.

Profesionalizacija sluzbi, njihova kontrola i distanciranje od dnevne politike i politickih partija jedini je put da se izbegnu pogubne greske proslosti. Srbija bi mogla, bar jednom za promenu, da odoli istocnoevropskoj modi i ovu oblast uredi onako, kako to rade zapadne zemlje. Pri tome, prepisivanje resenja trebalo bi da bude nekreativno. Od viska invencije uvek na kraju zaboli glava.

Nebojsa Katic
Ekonomski konsultant,
London

Politika