I Boris Tadic, kao i gotovo svi drugi iz multistrancanog Establismenta, drzi da smo svi mi rodjeni juce, i to slepi, kao macici

Piše: Teofil Pancic/Vreme

Koliko sam to puta vec rekao, i koliko cu puta morati jos da ponovim: sve je u jeziku. Samo slusaj/citaj sta neko prica/pise, i kako to radi, i sve ce ti se kas”ti samo od sebe, jasno i bistro do nepodnosljivosti na prazan stomak. Hajde onda, kada je vec tako, da vidimo kakvih nam to novih i lepih jezickih avantura spremise nasi vladari i gospodari…

Evo, na primer, Tadic Boris, predsednik Srbije, covek kojem je Pun Kufer Marketinga vaistinu zivotna parola – ama ipak nikako da kufer malko isprazni ili makar provetri, iako se sadrzaj ubudjao do bazduljivosti. Priupitalo tako iz jednog tabloida (“Press”, 19. 12. 2005) g. Predsednika sta bi radio da kojim zlim slucajem naidje na odbeglog Ratka Mladica, a na to ce njima Boris… Ne, hajde da prvo vizualizujemo tu akcionu scenu. Elem, ide tako Boris, ide, jal” sumom, jal” drumom, kad najedared naleti na generala Mladic Ratka, srebrenickog bombondziju u penziji. Dobardan – dobardan. BT: Kako junacko zdravlje, Generale (podgurkiv, namigiv)? RM: Dobro, djecace, dobro, kah-kah, samo me malo nesto uhvatilo oko uveta, to valjda od silne brige za Otadzinu… Nego, ciji si ti, mali, nesto si mi poznat? BT: Ma gde uhvatilo, taman posla, Generale, ko bi i sta bi vas uhvatilo, he-he… A ja sam Dobr… pardon, Ljubomirov mali, prepoznacete me kad se namrstim…

Nego, dosta sege, da predjemo na stvar, to jest na ono sto bi Tadic – svojim recima, izrazajno – rekao Generalu cim bi se ispozdravljali: “Predajte se, Generale! Odmah se predajte i dokazite da ste castan covek i oficir, pokusajte da na sudu odbranite svoju nevinost, ukoliko ste nevini”.

Uf, sta li bi Mladic Ratko rekao na ovo? Pretpostavljam da bi u nedoumici skinuo svoju grotesknu stepsku kapu i pocesao se po preostalim sedinama, sve se pitajuci ko je ova zamlata… Salu na stranu (to sam vec ranije obecao), sta nam govori ovaj iskaz? Pre svega to da Boris Tadic nikako ne bi voleo da sretne Mladic Ratka, narocito ako s njim ne bi bio niko od likova iz Kufera, da mu cuva strah. Okej, to nije tesko razumeti. Samo, zasto onda naprosto ne zazmuri ili ne predje na drugu stranu ulice/sume kada nepaznjom natrci na Odbeglo Lice, to bi svakako bilo mnogo cestitije od ovog beslovesnog govora koji mu je pripremio?! Jer, sta nam taj govor zapravo kazuje: da general treba da se preda – ne da bude uhapsen, puj, puj, puj, taman posla – i da je Tadic u tom smislu sasvim rad da apeluje na njegovu savest. A zasto da se Mladic “preda”, molicemo lepo? Zato da “dokaze” da je “castan covek i oficir”. Njegova cast, dakle, nije sporna – radi se samo o tome da i zli Tribunal u to poveruje, a poverovace kad se Mladic licno suoci s njim. Krajnje zanimljiva spoznaja, darivana nam s demokratskog (a ne, recimo, radikalskog ili milosevicevskog) drzavnog Vrha. Obaska sto se pred sudom ne dokazuje ni cast ni bescasce, nego da li je neko, ili pak nije, pocinio stanoviti zakonski prekrsaj, makar i minoran. Recimo, pustao glasno Idole posle 22h. Ili dao pobiti vise hiljada ljudi. U ostatku recenice, Tadic ce ponuditi Mladicu da na narecenom mestu “odbrani svoju nevinost”, naravno, samo “ukoliko je nevin”. Ukoliko nije – e, onda, zao nam je, vise srece drugi put… Iz ovoga je razvidno da bi dobrohotni Tadic nekako bio sklon da poveruje u Generalovu nevinost, mada je, kao fleksibilan covek, otvoren i za drugaciji ishod. Sta nam, pak, ovaj iskaz (is)kazuje? On nam govori da i Tadic, kao i gotovo svi drugi iz multistrancanog Establismenta, i dalje cvrsto stoji na poziciji da smo svi mi rodjeni juce, i to slepi kao macici. Otuda mi bas i ne znamo sta se, recimo, dogodilo u Srebrenici, a ako i znamo, jos nemamo pojma ko je komandovao podrucjem na kojem se desilo-to-sto-se-desilo-ako-se-desilo. Neka bedna, placena piskarala kazu da je to bio Mladic Ratko, ali Mi, Predsednik, nista ne znamo dok Sud ne donese pravomocni verdict. A sa nama, bogami, to ne znaju ni svi ostali gradjani. Do daljeg, za nas je isto tako moguce da je Mladic u leto 1995. provodio penzionerske dane u Gostivaru ljusteci mastiku od ceteres” gradi sas piperke i sirenje te cepajuci tablanet sa penzionisanim zastavnicima prve klase sa drugih spratova, ili se skijao u Juznoj Americi ili mozda sa zapazenim uspehom ucestvovao na Drugom, tradicionalnom prvenstvu Srednje Dalmacije u bocanju, u selu Nerezisca, otok Brac. Kako bismo Mi to mogli znati?! Ta nijesmo li se juce rodili?

I onda neka te neko pita zasto je Ratko M. na slobodi?! A nego gde da bude, jadan ne bio? Evo, i covek za koga smo onomad, jelte, glasali – sve bojeci se Radikalskog Zla – nije bas sasvim siguran da nije prespavao devedesete (doduse, da je bio uocljivo dremljiv i upadljivo neupadljiv – bio je), i nije bas spreman da se zakune da se seca da se Nesto Dogodilo. A kamoli da bi jos i nazreo ko je u svemu tome bezbeli ucestvovao. Neka se time, uostalom, bavi ona vesticara Karla del Ponte, a mi cemo je zato rutinski mrzeti; zapravo ne, to rade oni radikalsko-slobisticki prostaci – mi cemo je samo potuljeno mrzuckati, ne zaboravljajuci Meru i gradjanski red…
Na svu srecu, Tadic Boris nece sresti Mladic Ratka u dubokoj i mracnoj sumi, i tako ce sve biti u najboljem redu, a i spilhoznama mu nista faliti nece. Sto ce reci da ce se sve zavrsiti na najbolji moguci nacin, s minimalnom dozom b(r)uke, i tek ce se poneko dokono zakeralo setiti one univerzalne mudrosti koja bi u Tadicevoj gorstackoj postojbini bila formulisana otprilike ovako: “ako nemas sto ljudski prozboriti, onda bolje muci!”. Dodao bih i ono “avetinjo”, ali necu, ne bi bilo lepo prema Instituciji Predsednika.