Duh osvete se ponovo oglasava i glas je njegov sve prisutniji sto nekim politicarima treba, ali sto Crkvi moze mnogo stete doneti

Piše: Mirko Djordjevic

Proglasenje blazenih – “ugodnika bozjih” – svetaca i svetitelja u hriscanskoj Crkvi je drevna praksa – oduvek je bilo ljudi koji su svojim zivotom i delima nadisli okvire profanog zivota, koji su se zrtvovali za druge.

Odolevali su, recimo, korupciji i s pravom su nasli mesto u katalogu svetitelja kao “besrebrenici”. Cin beatifikacije ima taj smisao, kao i cin santifikacije. Nisu svi sveti i svetitelji isti po zaslugama i vekovima se cuje dobra formulacija – Prema svecu i tropar. U katolickoj crkvi to je sluzbeni cin precizno definisan – sa svim detaljima postupka – u Codex iuris canonici. Kod nas pravoslavnih nema oficijelne santifikacije ali su kriterijumi jasni i veoma strogi – toga se covek udostojiti moze samo nakon fizicke smrti i nevinog postradanja uz posvedocenu cinjenicu da se na njegovom grobu zbivaju cuda. Svi ikonografski obrasci, odnosno nacin prikazivanja govore o tome i opomena su vernicima kao najuzviseniji ideal.

Iz istorije Crkve vidi se i ono drugo – rastojanje izmedju ideala i stvarnosti. Ideal u tom smislu opstaje uz dobro poznatu losu tradiciju. Svi su vladari iz doba Nemanjica sveti i figuriraju u ikonostasu, iako u njihovom zivotu – barem vecine njih – niceg svetog i uzvisenog nema. Jedni su drugima “vadili oci”. Rano se ustalilo i jedno shvatanje svetosti koje je u sustini antihriscansko, ali ono opstaje do dana danasnjega i najbolje ga izrazava rec koja se cesto cuje – nju je navodio i poglavnik NDH Pavelic – Ko se ne osveti taj se ne posveti. U novije vreme je u SPC obnovljena praksa koja sledi iz lose tradicije.

Kanonizovan je sluzbeno – cega do sada nije bilo – episkop Nikolaj Velimirovic koji “ne ispunjava uslove” ni na koji nacin. Nasa mu je Crkva “jednodusno jednoglasnom saborskom odlukom” dodelila cak dva zapovedna dana – toliko nema ni sveti Sava – i to 18. mart kada se upokojio 1956. i 13. maj 1991. kada su njegove mosti prenete u zemlju. Tada se u rodnom selu Lelicu okupio bio “cvet” srpske inteligencije koja je i time dala podrsku politici rata koji se vec rasplamsavao. Cin je prenosen preko nacionalne mreze televizijskih i radio-stanica; prenos je delovao skandalozno i neuobicajeno za praksu pravoslavne crkve. Time je otvorena stranica politickih kanonizacija, koja – sudeci po svemu – nece skoro biti zatvorena.

Odluka ovogodisnjeg majskog Sabora da grupu svestenika milesevske eparhije proglasi za svece “koji su prosijali na zemlji srpskoj” samo je dolila ulje na vatru i u javnosti izazvala sok. Ubrzo je postalo jasno da su neki od tih “svetaca” – Slobodan Siljak i Milorad Vukojicic Maca – bili borci cetnickih odreda koji su pocinili zlocine.

Pitanja koja su se otvorila pokazala su da je ovaj nepromisljeni cin u funkciji namirivanja politickih racuna jos iz vremena poslednjeg svetskog rata. Neki u svemu vide namerno izazivanje i laicke i crkvene javnosti – oglasio se recimo poznati umetnik M. Janketic – ciju su majku “sveci” zaklali – i taj je cin nazvao “amoralnim”.

Oni pak svestenici koji su se svojevremeno bili svrstali uz NOP i stradali nisu se nasli na spisku Srba svetitelja iako to – mnogi medju njima – zasluzuju kao istinski “novomucenici”. Objasnjenje koje je ponudjeno bilo je jasno – kriterijum je bio ideolosko-politicki. Tako je “crveno slovo” u kalendaru stavljeno ocigledno na pogresno mesto. Bilo kako bilo, cin kanonizacije je zaista obesmisljen.

Kanonizacija ove vrste je ne samo namirivanje politickih racuna iz vremena svetskog rata vec je i danas u funkciji dnevne politike. Duh osvete se ponovo oglasava i glas je njegov sve prisutniji sto nekim politicarima treba, ali sto Crkvi moze mnogo stete doneti – no o tome za sada malo ko i razmislja.

Mirko Djordjevic
Republika, oktobar 2005.
Beograd