Aferaski stil vodjenja javnih poslova, kakav se vec uveliko odomacio kod nas, sve vise ugrozava i licne egzistencije i drzavnu celinu

Piše: Dragos Ivanovic/Republika

Sudeci po sve dramaticnijim odnosima Srbije i Crne Gore, proces prekompozicija drzava na Balkanu, koji je poceo pre 15 godina, jos nije zavrsen. Srecna okolnost u ovom trenutku je u tome sto je ovaj prostor pod budnom paznjom medjunarodne zajednice, pa to bitno smanjuje izglede onima koji se lako lacaju oruzja da ratom rese svoj drzavni status. Ali, to ne znaci da u nasim medjusobnim odnosima, pre svega Srbije i Crne Gore, nema drasticnih bezakonja i brutalnosti, sto nas stalno dovodi do ivice opasnog haosa, za koji niko ne zna gde i kako moze da se zavrsi.

Sada smo umesto oruzanih sukoba dobili afere kao sredstvo i licnog i medjudrzavnog obracuna. Jedna od poslednjih afera – ona koju je pokrenuo ministar finansija Dinkic – zapocela je sa pojedincima iz vrha drzavne i vojne vlasti, a ubrzo se prometnula u definitivno zarusavanje ionako labilne Drzavne zajednice SCG. Kod nas je vojska dugo bila tetosena, u njene racune niko, sem posvecenih s vrha, nije smeo ozbiljno da zaviri a kamoli da nesto lose pronadje. Dinkic je to, medjutim, uradio na najlosiji moguci nacin. On je, pored nekolicine oficira, glavnu ostricu napada usmerio na sefa drzavne zajednice Marovica i ministra odbrane Davinica, optuzujuci ih na manje-vise otvoren nacin da su korumpirani i lopovi.

I sve je to uradio pre svakog pravosudnog organa, da samovoljno i neprikosnoveno odredjuje i pravdu i pravne kvalifikacije. Pokazalo se ubrzo da, sto se ove dvojice tice, optuzbe nisu zasnovane, a onda je u javnosti, zastrasenoj ovolikim razmerama afere, pocelo da se pokrece pitanje sta se i zasto sve to kod nas desava. Naravno, fenomen nije nov, on se vuce kroz ceo prethodni vek sve do nasih dana. Javna medjusobna opanjkavanja i blacenja najvisih funkcionera procvetala su i posle 5. oktobra 2000. kada su stranke, nekontrolisano i neograniceno, prigrabile svu moc za sebe primoravajuci razocarane gradjane da se sve vise povlace iz javnih poslova. To se sve lepo vidi i po sve vecem procentu biraca koji apstiniraju na izborima. Dosli smo dotle da pored one legalne imamo i poseban vid podivljale vlasti koja bezobzirno natura sopstvene zakone aferaskog progona kada svako, bez obzira na zakon i gradjansku pristojnost, moze da uradi sve i kaze sve. Kao da nam se ponovo vraca vreme u kojem je na najbrutalniji nacin trijumfovalo pravo jaceg.

Prema ovim niskim strastima, koje preovladavaju u javnom zivotu, formira se i poseban tip politicara. Mnogi su se od nas u poslednje vreme skandalizovali Seseljevim ponasanjem pred Haskim tribunalom, koji u jednom primitivnom maniru ignorise i zakon, i red, i pravdu. Ali sta reci o onim nasim razjarenim i gramzivim na vlast politicarima, cak i ministrima i sefovima stranaka, koji skoro svakodnevno bacaju pod noge i zakonske obzire i pravila civilizovanog ponasanja. Replike Seselja su svuda oko nas. Nikada ne moze dovoljno da se naglasi koliko su afere, koje na svoju ruku otvaraju ovi ljudi, opake po svojim neposrednim i krajnjim ciljevima. Ovde ionako nema normalne drzave, niti novog ustava, sada se unistavaju i preostale sanse da najzad krenemo sa puta bezdrzavlja. Sta vredi sto ponekad i dobijemo kompliment iz sveta za neke uspehe u reformi ili izrucenju optuzenih za ratne zlocine, kada je ovde i dalje sve u pitanju – pocev od opstanka drzave do licne egzistencije. Solana je upravo ovih dana rekao da oni iz Evropske unije ne znaju s
kim ovde da razgovaraju kada su nam institucije blokirane ili polublokirane.

Sto je najgore, popustaju i sve legalne brane pred ovakvom najezdom licne i grupne agresije. U drugoj polovini septembra, u Centru “Sava”, odrzano je medjunarodno savetovanje o koru pciji, na kojem je premijer Kostunica govorio o pravnoj drzavi i jacanju institucija, kao najboljem sredstvu protiv ovog zla. Cak je izricito trazio i da se politicari uzdrze od medjusobnog prepucavanja, ali mu nije bilo ni na kraj pameti da bar opomene Dinkica koji je prvi i zaigrao u ovom strasnom kolu. Zato se s razlogom moze ukazati na jedno pitanje: koliko uopste vredi borba protiv korupcije ako se vodi nepravnim, aferaskim sredstvima. Tu se onda brise granica izmedju zrtve i pocinioca. Pa, cak, ako u nekoj aferi ima i ponesto istinito, to i posle sudske presude moze trajno da ostane pod sumnjom s obzirom na prethodne okolnosti raspleta.

Jedna od prvih posledica aferaskog vodjenja javnih poslova je i prekid medjudrzavnih komunikacija. Mi danas u izvesnom smislu imamo goru situaciju nego devedesetih godina proslog veka kada se raspadala socijalisticka Jugoslavija. Tada su se bar sastajali celnici republika, istina neuspesno, a sada, u trenutku kada se drzavna zajednica ljulja iz temelja, nema ni pokusaja zvanicnih komunikacija izmedju Srbije i Crne Gore. Sa srpske strane stalne optuzbe da je Crna Gora nezakonito prigrabila budzetska sredstva, sa crnogorske pretnje prekidom i ono malo administrativnih odnosa. I tako u beskraj.

U mutnim prilikama mogucni su i svaki drugi nejasni potezi. Takva je i ova najnovija prica sa postavljanjem za ministra odbrane penzionisanog generala Zorana Stankovica, coveka koji ocigledno nema dovoljno ni vojnog ni politickog autoriteta za posao koji mu se nudi. To sada otvara novu seriju pitanja. Zasto se uopste krsi vec usvojeno nacelo da civil treba da bude na celu ovog ministarstva. Da li to znaci da preko slabe licnosti sam Kostunica zeli da manipulise vojskom pred crnogorski referendum? Ili da pred mogucnu deobu vojne imovine hoce da osigura premocniju poziciju? Po nekima, mogucno je i to da vojsku, nezadovoljnu stalnim neizvesnostima i manipulacijama, Kostunica sada zeli da odobrovolji postavljanjem njihovog coveka.

Na kraju, da li je uputno da jedna tako slaba i nestabilna vlada, kao sto je ova DS-ova, pred skorasnje izbore, preduzima tako dalekosezne mere u vojsci i sa vojskom, i sa kakvim namerama?

Afere su uvek radjale nove nevolje i sve nova sumnjicava pitanja, a samo su strahovanja gradjana ostala nepromenjena.