Otac razmisljanja o razmisljanju, kreativni mislilac, filozof kaza da je kreativnost povezana sa svim – sa zakonima, regulativom, nacinom na koji se stvari organizuju, pojednostavljuju

Piše: Danas

Sta bi trebalo da radi neko da bi bio prozvan jednim od najkreativnijih ljudi na svetu, da bi ga ubrajali medju najvece mislioce danasnjice i da bi se nasao na listi 100 najvecih mislilaca u prethodnom milenijumu? Pa, na primer… kada se gradonacelnik jednog grada Edvardu de Bonu pozalio da ima problema sa vozacima koji predugo ostavljaju parkirane automobile i da razmislja o uvodjenju parking satova, predlozio mu je sledece: parking satovi traze investiciju, a osim toga, ljudi su spremni da plate. Umesto toga, treba uvesti propis da svako moze da se parkira bilo gde, koliko dugo hoce pod uslovom da su mu upaljena prednja svetla. Propis je uveden, a gradjani su obavljali poslove najbrze sto su mogli strahujuci da ce im se isprazniti akumulatori.

Naravno, ovo mozda i nije izum veka, ali takvih vise hiljada, za svaku situaciju, cini – sto bi se decjim jezikom reklo – jednog od najveceg izmisljatora danasnjice. Prosle nedelje, Edvard de Bono, autor vise desetina knjiga iz oblasti kreativnog misljenja, je zahvaljujuci Nju Momentu bio gost Beograda i odrzao predavanje u Ateljeu 212, predstavljajuci svoje najpoznatije teorije o lateralnom razmisljanju i o “sest sesira”.

Sest sesira je sistem paralelnog razmisljanja, sto je razlicito od situacija u kojima se dvoje medjusobno ubedjuju. Svadja nije dobar nacin da se odredjena tema ispita. Na primer, tuzilac pred sudom nastoji da dobije proces, a ne da utvrdi cinjenice i kada bi imao cinjenice koje oslobadjaju optuzenog to ne bi izneo. U tom slucaju nema mnogo mogucnosti – nesto je ili A, ili nije A. Osim toga, polazite s odredjene pozicije, a ne dolazite do nje na kraju. Stoga to nije dobar nacin da se istrazi pojedina tema. Istrazivanje je kada svi zajednicki gledaju u istom pravcu i govore o tome sta vide. Beli sesir je sta imamo kao infomaciju, sta nam je potrebno i kako cemo do toga doci; crveni je dozvola da izrazite svoje osecaje, intuiciju bez potrebe da to objasnjavate; crni je kriticarski – sta je pogresno, lose, koji su problemi, mane; zuti sesir su dobre strane, koristi, vrednosti; zeleni sesir je kreativnost, razne mogucnosti, nove ideje; plavi sesir je vas sesir, sesir organizacije. Buduci da svi razmisljaju zajednicki, rezultat je da svaka osoba mnogo vise koristi mozak, mnogo brze – ponekad je potrebna jedna desetina vremena za dolazenja do odredjenog resenja. I svi daju sve od sebe da bi se doslo do resenja. Metoda je veoma siroko koriscena – koriste je biznismeni, ljudi na Papui Novoj Gvineji… – ukratko predstavlja Edvard de Bono svoju teoriju za citaoce Danasa.

Da li je taj nacin primenjen i za resavanje konflikata?

– Da. I to uspesno.

Na predavanju ste izneli ideju o stvaranju saveta nezavisnih mislilaca u Srbiji kojim biste mogli predsedavati.

– To bi bila grupa ljudi koja bi nezavisno trebalo da razmislja, izvan politickih okvira. Njihova uloga ne bi bila da kritikuju, jer vladu je izabrao narod, a ta grupa ne bi imala podrsku biraca i nisu u poziciji da kritikuju. Njihova uloga bi bila da konstruktivno razmisljaju, predlazu nove ideje, razlicite mogucnosti. To bi bilo novo telo – savet mislilaca koji bi o situaciji trebalo da razmislja na pozitivan i konstruktivan nacin.

Ko bi, osim vas, mogao biti u toj grupi?

– Ocigleno, bili bi ljudi poput Dragana (Sakana, op. N. B.) koji poznaju kreativne i mislece ljude u zemlji, a potom bi se postepeno prikljucivali i drugi i to bi na neki nacin bio test za konstruktivnost pojedinaca.

Kakav bi to, po vama, mogao biti aranzman? Volonterski?

– Nadgledao bih pocetne sastanke, bio bih na raspolaganju za pojedine sastanke i, dakako, ne bih ocekivao da budem placen. Naravno, ukoliko bi se pokazao napredak, ocekivao bih izvesnu nadoknadu.

Spremni ste da radite za Vladu?

– Pa, savet mislilaca bi bio deo vlade, ali bi bio odvojen od nje. Morao bi da dobija naloge od vlade.

Koliko ste, zapravo upoznati sa situcijom u Srbiji?

– Ponesto su mi rekli…

Buduci da ste poznati i po izradi strategija i da ste u tome uspesni, kakva bi bila vasa strategija, na primer, za Milosevica?

– Mislim da je zapravo, ono sto se desava, idealno resenje. Na ovaj nacin slucaj nikada nece dobiti epilog.

Sta vam je trenutno najveci izazov?

– Mislim da je to obrazovanje. Znam da se moje metode primenjuju u mnogim skolama i izazov mi je na neki nacin da ubedim druge obrazovne sisteme da se radi o necemu sto je dobro za decu. Deca to vole. Odabiraju razmisljanje kao omiljeni predmet.

Skolstvo u Srbiji je bazirano na ucenju cinjenica. Mislite li da vas predmet ima sanse?

– Jos u vreme SSR u toj zemlji su koristili moje metode. Jednom sam predavao u vrhunskoj skoli u Moskvi. U Bugarskoj je s mojim radom bio upoznat Todor Zivkov i bio je prezentiran ucenicima u mnogim skolama. Uglavnom, razmisljanje se kao predmet ne predaje ne stoga sto ljudi to ne zele, vec ne znaju kako se to radi ili ne znaju da se to uopste radi.

Da li ste imali neke kontakte s zvanicnicima u Beogradu ili planirate da ih imate tokom posete?

– U Beogradu sam kratko i necu se sretati sa zvanicnicima.

Govorili smo o skolskom sistemu. Da li je moguce da na neki nacin pomognete u eventualnom uvodjenju predmeta “razmisljanje”?

– Ako postoji interes i ukoliko se sakupi grupa ucitelja i nastavnika – mozda njih 300 iil 500 – ja ili neko od mojih pomocnika bismo mogli doci i obuciti ih, kako bi probali. Tada samo valja pratiti sta se dalje dogadja.

Kako se prema primeni vasih metoda odnose predstavnici religije?

– Razgovarao sam s predstavnicima mnogih religioznih grupa i oni su prihvatili ideju, dopala im se. Jednom u SAD, sam predavao u Juznoj Karolini i organizator je bio zabrinut zbog Boba Dzoa koji je vrlo rigidan baptista. Ali i oni su se slozili s time da su im potrebne nove ideje. Razmisljanje nije nametanje stavova o tome sta je ispravno, a sta ne, tako da nisam imao problema ni sa kim – s muslimanima, katolicima, a predavao sam i u Jerusalimu, Tel Avivu…

Dragan Sakan je, predstavljajuci vas pre predavanja, rekao da ste po dolasku u Beograd prvo otisli u prodavnicu igracaka.

– Volim prodavnice igracaka.

Da li tu nalazite neku inspiraciju?

– Sada se te prodavnice menjaju i nisu toliko dobre kao nekada, pune su stvari koje predstavljaju akciju. Sada se menjau i postaju pune onoga sto se vidi u filmovima, na televiziji.

Greske, kako ste rekli, su u devedeset odsto slucajeva posledica pogresne percepcije, a ne pogresnog razmisljanja.

– Sve je percepcija. Kako vidimo svet. Kada stave hranu pred vas vi znate cemu ona sluzi. Ponekad, kada nekoga upoznate, on moze po vasoj percepciji izgledati agresivno. Ali pitanje je je li agresivan ili nesiguran. Stvar je u tome kako vidite stvari.

A kako vi dozivljavate Srbiju?

– Nemam dovoljno vremena da vidim mnogo toga. Mogu samo da slusam sta mi drugi kazu. Ali cak i u istoriji, radi se o vrlo turbulentnoj zemlji. To je idealna osnova za kreativnost, konstruktivnost. Kada je situacija takva da je svima sve savrseno, tesko je proizvesti nove ideje. Tako da je ovo dobro mesto za nove ideje.

Mislite li da se ta, nazovimo je prednost, dovoljno koristi?

– Ocigledno, niko se nije potrudio da to bude iskorisceno. Problem je i kada ljudi veruju da je kreativnost povezana iskljucivo s umetnoscu. Kreativnost je povezana sa svim – sa zakonima, regulativom, nacinom na koji se stvari organizuju, pojednostavljuju… To je kreativnost, a ne samo slikanje slike.

Mnoga od vasih resenja kada govorite o njima, izgledaju jednostavna.

– To je zato sto na mnoge stvari ne obracamo paznju. Navikuti smo da analiziramo i analiziramo. Analiziranje je u redu, ali ne proizvodi nove vrednosti.

Vasa teorija o sest sesira je nastala tokom jednog popodneva.

– Ali je takodje bazirana na mojim iskustvima za koja su mi bila potrebna mnoga popodneva.

Koliko vam u svemu pomaze vase medicinsko obrazovanje?

– Dosta – u razumevanju ponasanja sistema, organizovanja sistema… U suprotnom, sve sto se radi je samo opisivanje recima. Filozofija je samo koriscenje reci i mnogo reci, ali to ne govori o tome sta se iza toga desava.

A sta je s matematikom? Navikli smo da mnogo toga proracunavamo i matematicki objasnjavamo.

– Izmislio sam matematiku koja se bavi sistemima i omogcava nam da stvari vidimo vrlo jasno.

Da li je inteligencija preduslov za kreativnost?

– Inteligencija je kao snaga za automobil. Ukoliko imate jak motor i dobro umece voznje, rezultat moze biti mocan. Ukoliko imate dobar motor, ali ne umete da vozite, to i nije nesto. Najbolje je kada se te dve stvari sretnu na istom mestu.

Cesto naglasavate da je humor vrlo vazna stvar. Ipak, posmatraci primecuju da je s beogradskih ulica nestao osmeh.

– Ako pogledate ulice bilo kojeg velikog grada necete primetiti osmehe. Ljudi su zabrinuti, uzurbani, zamisljeni… U Beogradu je mozda gore, ali generalno je tako. Niko ne izgleda srecno. Prezauzeti su. Meni je vrlo zanimljiva zabrinutost nad prilikama koje se ljudima pruzaju. Ako nemate prilike da nesto uradite, imate manje stresa jer ne morate nista da preduzimate, ali ukoliko imate mnogo prilika, puno ste preokupiraniji.

Koga smatrate vodecim misliocem danasnjice?

– Ne znam nikoga za koga bih to mogao reci.

A u istoriji?

– Pa, mislim da su to neki ljudi koji se mogu procenjivati po svom delovanju – Aleksandar Veliki, na primer. Ali tesko je to reci. Kada upoznate nekoga kao sto je Bil Gejts i razgovarate s njim, tesko da vas moze impresionirati. Ali, ocigledno, on je vrlo uspesan. Ponekad ljudi imaju karakteristike koje ne pokazuju kada razgovarate s njima. Mozda se radi samo o sposobnosti da izaberete dobre ljude i motivisete ih. Tako da je tesko reci ko bi se mogao nazvati dobrim misliocem. Isto je i sa biznismenima. Njihovi rezultati mogu biti dobri, ali susreti ne moraju biti impresivni. Jer ne razmisljaju. Imaju navike i stil ponasanja koji donose uspehe. A primecujete samo uspesne. Tako da ponekad okolnosti odredjuju ljude i njihovo ponasanje.

Dakle, moguce je biti kreativan i dobar, ali ne i uspesan?

– Da. Ako ste kreativni, morate da stvarate ideje koje ce u datom trenutku biti prihvacene. Ako stvarate ideje koje niko nece prepoznati u narednih 20 godina, necete biti uspesni.

Koliko je tu vazna vlastita promocija?

– Da, ali ako ljudi ne razumeju vase ideje ili im one ne odgovaraju – nece ih koristiti.

NAJVECI USPESI

Sta biste, dosad, nazvali svojim najvecim uspehom?

– Zavisi sta smatrate uspehom. Mnogo je pojedinaca ciji je zivot promenjen. Mnoge skole i kompanije koriste dosta toga iz moga rada. Covek koji vodi jednu tekstilnu kompaniju poceo je da svoje radnike obucava mojim metodama. I video sam ga ponovo pre, otprilike, dva meseca. Rekao mi je da je pre obuke bio tek upola jak u odnosu na njegovog najveceg konkurenta, a da je u vreme kada smo se ponovo sreli, njegova kompanija bila deset puta veca od konkurentske. To je velika promena. Postojala je jedna mala kompanija u Svedskoj, Farmaceum, s njima sam radio oko dve godine. Kompanija je porasla deset puta, a vrednost deonica 20 puta, a pre godinu dana bili su jedna od pet najvecih farmaceutskih kompanija na svetu. A poceli su od male kompanije. Ali morate se tome posvetiti. To se dogodilo u Venecueli. Tamo je jedan profesor filozofije procitao moje knjige i vrlo se zainteresovao. Prikljucio se jednoj politickoj partiji i kada su ga pitali koje ministarstvo zeli, rekao je ministarstvo za razvoj inteligencije. Odmah me je pozvao u Venecuelu i tamo sam obucio u prvom navratu stotinu, u drugom 250 nastavnika koji su potom obucili 1.500 nastavnika i sada se predmet poducava u svim skolama. To je nacin na koji jedan covek moze pokrenuti stvari. U suprotnom, morao bih sam da kucam na sva vrata, a za to nemam vremena.

JEDNOSTAVNOST

– Mislim da ne shvatamo dovoljno kakve sve mogucnosti pruza poducavanje razmisljanju kao vestini. Ne shvatamo moc te poduke. Ne shvatamo da to moze biti uradjeno. Verujemo da ako smo inetligentni i raspravljamo o necemu mozemo odgovoriti na neka pitanja. Jos jedna stvar koja je vazna kada je kreativnost u pitanju je pojednostaviti stvari. Stvari postaju sve kompleksnije. Dacu vam primer za to. Pre mnogo godina napisao sam knjigu “Jednostavnost”. U njoj postavljam pitanje zasto je neophodno proci pasosku kontrolu pri izlasku iz Velike Britanije – ako vlasti uhvate nekoga koji je ostao duze nego sto je trebalo, vrate ga, izvedu ga na sud, potrose mnogo novca i onda ga deportuju. Ukoliko je neko na izlasku iz zemlje, dovoljno je pozdraviti se s njim. Tri meseca kasnije, ukinuli su pasosku kontrolu.

Natasa Bogovic
Danas