U roku od svega nekoliko nedelja, Srbija je pokvarila odnose sa svim svojim eks-jugoslovenskim susedima

Piše: Teofil Pancic/RSE

U roku od svega nekoliko nedelja, Srbija je pokvarila odnose sa svim svojim eks-jugoslovenskim susedima. To u startu podseca na stanje iz vremena zakuvavanja milosevicevskih ratnih pohoda, ali ce steta ovaj put biti samo na jednoj strani, to jest, samo ce Srbija ispastati zbog epohalne neodgovornosti i nezrelosti svoje politicke elite.

Iz nekih razloga, poznatih valjda samo vlastima u Beogradu, izgleda da je bas Srbija resila da u praksi isproba onu znamenitu izreku kako se istorija odigrava premijerno kao tragedija, a reprizno kao farsa. Ovde se, doduse, vise radi o zanru nekakve “patriotske operete”, sa svim pratecim zvucnim i scenskim efektima. U roku od svega nekoliko nedelja, Srbija je, ponekad i sasvim bizarnim povodima, sistematski pokvarila odnose sa svim svojim eks-jugoslovenskim susedima. To u startu podseca na stanje iz vremena zakuvavanja milosevicevskih ratnih pohoda, ali sa jednom krupnom “zanrovskom” razlikom: i vec nastala i potencijalna steta ovaj je put samo na jednoj strani, to jest, samo ce Srbija ispastati zbog epohalne neodgovornosti i nezrelosti svoje politicke elite. Ostali mogu samo da sede i da se cude, ako im je jos preostalo strpljenja za to.

Predsednik Srbije Boris Tadic svojim je, pa makar i nemim, odlaskom u Srebrenicu povukao jedino ispravan potez, dakle nesto sto bi se moglo u najgorem slucaju nazvati “drzavnistvom u iznudici”. No, kao sto smo se i bojali, pokazalo se da se Tadic odmah uplasio sopstvene odvaznosti, tako da je pokusao da je brze-bolje kompenzuje preko nadolazece godisnjice “Oluje”, zadajuci domaci zadatak svom hrvatskom kolegi Stjepanu Mesicu i tamosnjoj Vladi da mu se revansiraju, kao da je u pitanju ispitni rok u skoli lepih manira, a ne sva slozenost novije balkanske istorije, u kojoj nema mesta za trivijalne analogije. Posto ovima takav revans, naravno, nije padao ni blizu pameti, nastala je jedna duboko besmislena polemika – u koju se posredno ukljucila i ovdasnja Vlada, medijski forsirajuci jezik kakvog se ne bi postideo ni RTS iz devedesetih – a koja nije otkrila nista novo ni o kome i ni o cemu, nego je samo potvrdila dobro znan Tadicev opsesivni strah da neko nedajboze slucajno ne pomisli kako je predsednik Srbije odustao od omiljene ovdasnje drustvene igre retusiranja i stilizovanja novije istorije. Sve dok na kraju ne ispadne da se nikako ne zna ko je koga, kako i zasto, pa ce onda u tom nerazmrsivom kolopletu biti, jelte, mnogo lakse da se svi svima izizvinjavamo, pa da idemo dalje.

Kako god, Tadicev naizgled ziheraski, a sustinski luzerski manevar, decija je igra u poredjenju sa onim sto su Vlada i neki njeni ministri imali, umeli i hteli da doprinesu novom talasu samozadovoljne samoizolacije Srbije, u regionalnom i sirem kontekstu. Jos se nije slegla prasina ni oko one pateticne blamaze u vezi sa toboze zatajenim sporazumom o prolasku NATO trupa, a sluzbeni Beograd je – uz glasno terciranje zivopisnog ministra Velimira Ilica, koji kao da se na poslu spremao za Gucu – obasuo drvlje i kamenje na susednu Republiku Makedoniju, zbog (inace spornog) hapsenja jednog stanovnika i drzavljanina Makedonije, koji je odnedavno velikodostojnik Srpske pravoslavne crkve. E sad, kakve to institucionalne veze ima SPC sa sekularnom Republikom Srbijom da zbog jednog njenog pripadnika, a tudjeg drzavljanina, treba povesti gotovo pa hladni rat sa jednom susednom i suverenom zemljom, to znaju – a mozda i ne znaju – samo oni koji su celu stvar pokrenuli. Isto se, uostalom, odnosi i na postavljanje one nadrealne crkvolike kiosk-gradjevine na vrh Rumije u Crnoj Gori, u reziji mitropolita Amfilohija i izvedbi beogradskog Generalstaba, uz punu politicko-medijsku podrsku zvanicnog Beograda, a sto je sasvim ocekivano povecalo tenzije u Crnoj Gori. Vazno je, dakle, samo Podgorici zaprziti corbu, a za smisao i konsekvence takvog poduhvata odavno se i ne pita.

Ipak, makar u jednoj vaznoj regionalnoj stvari, zvanicni se Beograd drzi upadljivo diskretno, kao da nije odavde: potrudio se da precuti koliko god se moze poziv supruge Radovana Karadzica najcuvenijem haskom odmetniku da se preda. Dakle, kada treba vaditi kestenje iz one strasne vatre devedesetih, mi odjednom nemamo nista s tim. Radije cemo se baviti tudjim brigama i drcno podvikivati na okolinu, a o nasem jadu neka se zabavi ko nema druga posla.