Od ministra pa do pozornika, jos samo siledzijski biznis nije u opadanju, naprotiv

Piše: Teofil Pancic/Vreme

Neprijatelj nikada ne spava, kako spoljni, tako ni unutrasnji: dok se Velimir Velja Ilic (bolji bi stilisti od mene ovde neizostavno dometnuli: kapitalni ministar) povazdan akao sa onim raskolnickim Makedoncima oko onog naseg a njihovog vladike kojeg smo im ustupili besplatno na neogranicenu upotrebu – i to djuture s dva JAT-ova jeroplana – a ovi to nisu umeli da cene, mucki mu je udarac na ponos i na cast stigao sa domaceg bunjista. Doduse, valja dometnuti da nam Makedonci nikakvog vladiku nisu bili ni trazili na zajam, skromni kakvi jesu zadovoljili bi se i avionima, ali ne kaze li se od starine da se poklonjenom ko… uh, izvinite, ovo nije bas najprimerenija stilska figura za jedno svesteno lice. Enivej, sta je ono podmukli unutrasnji neprijatelj priredio Velji dok je ovaj izgarao u borbi protiv spoljnog? Odnarodjeno rukovodstvo ovdasnjeg ZTP-a, naime, ukinulo je famozni Beovoz do Valjeva, uveden inace dekretom, jos onomad u sklopu predizborne kampanje Nove Srbije. Koja nije da nije urodila plodom, posto Valjevom upravljaju novosrbijanci, uz vrlo zivopisno drustvo politickih jarana s koca i konopca. Voz je ukinut “zbog nerentabilnosti”, sto strogo gledano mora biti tacno jerbo su cene bile daleko ispod redovnih za istu relaciju, a Valjevo je inace sve samo ne predgradje Beograda (a Beovoz je gradsko i prigradsko prometalo po definiciji, inace bi se mirno mogao zvati i Srbovoz, ili kako god vec…). Uostalom, da je ovo proslo na duzi rok, koliko za sledece izbore Velja bi, u karakteristicnom nastupu nadahnuca, trasu Beovoza garant produzio do obliznjeg Uzica, a za jos koju godinu pride istim biste se klackali i sve do Bara (ne biste li na kolenih dopuzili do kiosk-crkve na Rumiji, svojevrsne postmodernisticke sakralno-arhitekturne replike na konzerve sardina, s tom razlikom sto se u njoj eksperimentalno radi na konzerviranju Duha Svetog, i to u jako egzoticnoj marinadi).

E, sad ovde nastupa dramski preokret: nije proslo ni 48 sahata od ukidanja, a Beovoz je – suptilnim kao-lepa-tetka stilom – ipak vracen u Valjevo, navodno “licnim zalaganjem predsednika opstine”. A posto su svi predsednici opstina ravnopravni pred Bogom, narodom, Ustavom i zakonima, to znaci da Beovoz jos ne saobraca do, recimo, Vlasotinca (a to vam je tamo duboko dole, odakle je cak i Leskovac Zapad) samo zato sto predsednik te opstine nije bas jak na “licnom zalaganju”, a inace bi saobracao, why not, a sto ne bi moglo. Naravski, kad bismo se zezali. U stvarnosti, vazna je samo Vlast, Moc i Sila: ko to ima, siroko mu polje, lako ce zarad nekog svog partikularnog interescica ili cak obicnog hira obezvrediti sve ekonomske, politicke, moralne, pa ako treba i fizikalne zakone (recimo, to sto do Vlasotinca ne vozi nikakva upotrebljiva zeleznicka pruga za Velju ne bi bilo nikakva prepreka, samo da mu je beovozanje ove juznjacke palanke odnekud korisno i potrebno).

Kad smo vec u Vlasotincu, red je da upoznamo i drugog veselog junaka nase danasnje etno-bajke za tesku noc. Radi se o Gospodinu Velicku, siguran sam da znate za njega ako se niste krajnje zapustili po pitanju opste kulture. Sluzbeno, nareceni se gradjanin zove Goran Velickovic, i pozornik je u OUP Vlasotince. On je bez sumnje najslavniji pozornik u celoj Srbiji: ako nastavi s podvizima, zasenice i (golemu) slavu samog policaj-ministra, nepodnosljivo elokventnog i produhovljenog Dragana Jocica Od Trafike. Nareceni je pozornik vec izvestan broj godina poznat po opetovanom siledzijskom ponasanju kako na, tako i izvan Sluzbene Duznosti, a ovih je dana iznova skrenuo paznju na sebe, najvise fizickim obracunom s nekim zaludnim advokatom koji je, zamislite, od svih stvari na svetu nasao za shodno da brani bas ljudska prava zrtava policijske torture, ali bogme i ekscentricnim performansom uprilicenim u centru Vlasotinca, kada je parkirao svoja kola popreko po drumu i time na neodredjeno vreme suspendovao vaskoliki saobracaj na regionalnom putu, ne bi li na miru popio pivce sa drugarima. A i da se vidi da mu se moze, bre… I svi su – saobracajna policija included – znali da to radi Gospodin Velicko, ama niko nije smeo da preduzme nista: sta ces, nezgodan co”ek, bolje ga pusti da se istutnji… Pa sta? I nervozni Velja takve traumaticne situacije resava galamdzijsko-siledzijski, socnim psovanjem i sutiranjem fascikli, pa mu to nista ne smeta da bude jedan od najvaznijih ljudi u zemlji. Mr. Velicko je, doduse, na kraju suspendovan, valjda zato sto se ovoga puta oko svega digla prevelika dzeva, pa ce se saceka da to malo prodje, docim Mr. Velju ionako nema ko da suspenduje do dragog Boga licno – a to njegovi drugari vladike nikada ne bi dozvolili…

Okej, probajte sada da zamislite da Gospodin Velja i Gospodin Velicko naprosto zamene mesta, da se socijalna hijerarhija okrene tumbe. Sta bi se dogodilo? Bas nista. Nemoguce je uociti neku bitnu sociopsiholosku, kulturalnu, mentalitetsku – ili kako god to vec zelite zvati – razliku izmedju ovih nasih vrlih Stubova Poretka. Nema racionalnog razloga da mislimo da bi g. Velicko bio gori i blamantniji ministar od Ilica, a jos je manje razloga za verovanje da bi gradjani Vlasotinca i okoline odahnuli postavljanjem g. Velje za nadzornika kvarta. I to je ta zackoljica koja nam govori tako mnogo o Srbiji A. D. 2005. Radi se, naime, o tome da je to i dalje besudna zemlja, stavise, epicentar jedne endemske kulture ritualizovanog nasilja koje se prvo rogusilo na ceo svet, pa dobivsi po nosu zakevtalo na balkanski komsiluk, ali posto ga se ni tamo vise niko ne boji, preostalo mu je samo da se izivljava na neposrednom okruzenju. Otuda jos jedino ovaj biznis, siledzijski, nije u opadanju – ima na pretek i zanata i alata. Jedino onaj smotani Mali Marko od Pozarevca, siroma”, izgubio testericu, moli se posteni nalazac da mu je vrne!