Nikola Vezmar, dete-heroj, koji je sa 13 godina vozio traktor kroz uzas “Oluje”, posle deset godina prvi put govori o strahotama kroz koje je prosao

Piše: Glas javnosti

Sa majkom je presao put od 540 kilometara. Sa pet godina naucio je da vozi traktor. “Kud kolona, tu i mi. Kretali smo se sporo, isli smo na Slunj, pa u Petrinju, Glinu i dalje u Dvor na Uni, pa u Republiku Srpsku. Secam se da sam cvrsto drzao volan i samo jednom prebacio iz prve u trecu. Ali, dobro me je slusao!”, priseca se Nikola, dok mu lagani osmeh prelazi preko prerano ogrubelog lica. “Nikola je bio kao u transu, malo je spavao, cesto se gubio, nije znao sta nam se desava, ali je vozio bez ijedne greske”, kaze njegova majka Milica

Nikola Vezmar iz sela Begovca, kod Ogulina, sa trinaest godina prosao je sa majkom pakao “Oluje” vozeci traktor citavih 540 kilometara punih sedam dana!

“Te kobne noci, u nasoj porodicnoj kuci bili smo samo ja i majka. Stariji brat je bio na odsluzenju vojnog roka u Benkovcu, a tata se zadesio na poslu u Vojnicu. Vec izjutra, cim je pocela ta krvava “Oluja”, selo je bilo u panici. Nismo znali sta da radimo.
Ocekivali smo da se tata vrati sa posla, onda bi nam lakse bilo, ali on nije mogao k nama. Negde predvece, videli smo da sve nase komsije pocinju da beze. Ni mi nismo imali izbora, morali smo za njima, u zbeg. U toj strasnoj panici, majka i ja nismo uspeli da iz kuce iznesemo ni jednu jedinu stvar ili fotografiju… Jedino smo seli na traktor i krenuli prema Slunju”, prica danas, prvi put posle deset godina, u ekskluzivnoj ispovesti za Glas javnosti, dvadesettrogodisnji Nikola Vezmar.

Za samo nekoliko minuta Nikolin zivot, ali i zivot njegove majke Milice (48), oca Milana (55) i brata Milosa (30), izmenio se iz korena. U jednom trenu izgubili su sve sto su godinama mukotrpno sticali – kucu i okucnicu, brojno pokucstvo i stoku, tri jutra bregovite kordunaske zemlje, sve uspomene…

“Bilo je strasno! Granate su non-stop padale oko sela, nismo imali struje, strah se uvukao u narod. U toj panici sam se potpuno pogubila. Da mi je samo covek bio u kuci… Ali, morali smo bez njega i Milosa da krenemo. Nikolin zivot bio je najvazniji”, ukljucuje se u razgovor majka Milica.

Mali Nikola je, kako tvrde roditelji, bio dobro i poslusno dete, a uz oca i brata je od malih nogu naucio da vozi traktor. Ta sposobnost spasla je zivot njemu i njegovoj majci.

“Vec sa pet-sest godina tata me je seo na traktor. Malo-pomalo vozio sam prvo oko kuce, a posle i na imanju. Vozio sam iz zadovoljstva, ni slutio nisam koliko ce mi to znanje koristiti. Ali, tog nesrecnog dana bio sam primoran da sednem za traktor, nisam imao pravo na gresku”, seca se Nikola.

“Traktor sam kupio u Novom Sadu, jos 1985. godine, i dan-danas imam papire za njega. Jos uvek je sa nama, eno ga u garazi. Ponosno ga cuvamo i samo ponekad s njim uradimo nesto za nase potrebe. Nikada ga necemo prodati!”, ponosno kaze domacin porodice Milan.

“Nisam ni slutila da zauvek napustamo kucu. Bilo nam je receno da ce selo biti granatirano i da cemo ici u Slunj, tamo prenociti i sutra se vratiti. Pitala sam Nikolu moze li vozi, kroz plac mi je rekao: “Mogu majko, ajmo!”, i danas, kao i tada, kroz suze prica Milica.

Seli su na traktor bez prikolice, a u koloni su autobusom posli i Milanovi roditelji, koji su ziveli blizu njih, u istom selu.

“Kud kolona, tu i mi. Kretali smo se jako sporo. Isli smo na Slunj, pa u Petrinju, Glinu i dalje u Dvor na Uni, pa u Republiku Srpsku. Secam se da sam cvrsto drzao volan i samo jednom prebacio iz prve u trecu. Ali, dobro me je slusao!”, priseca se Nikola, dok mu lagani osmeh prelazi preko prerano ogrubelog lica. “Nikola je bio kao u transu, malo je spavao, cesto je dremao za volanom i gubio se. Nije znao sta nam se desava, ali je vozio bez ijedne greske.

Bdila sam nad njim, plasila sam se da ga san ne prevari pa da se prevrnemo. Sreca u nasoj nesreci bila je sto nas je i traktor odlicno sluzio. Mnogi nisu bili te srece nego, kad se vozilo pokvari, samo ga sklone s puta, pa peske nastavljaju. Cesto su nas nadletali hrvatski avioni, negde oko Dvora na Uni, zaculi smo eksplozije. Brzo se proculo da je kolona pogodjena i da medju nasima ima mnogo mrtvih i ranjenih. Nekako smo nastavili put, gde smo zaticali jezive prizore – mrtve bebe, decu, stare… koji su stradali od iznemoglosti i gladi, vrucine, bombi i granata. Zalost i tuga!”, prica Milica Vezmar.
Kroz pakao “Oluje” Nikola i Milica, sa stotine hiljada srpskih prognanika, putovali su citavu nedelju dana! Nikola je neumorno vozio punih 540 kilometara i tek 11. avgusta stigli su u selo Putinci, kod Rume, gde i danas zive.

“Za to vreme malo smo spavali, onako, kraj puta, na travi. Vrucine su bile uzasne, nismo se kupali citavu sedmicu i retko smo jeli. Ali, uspeli smo! Ziva glava!”, prica Milica.

Dok je trajao egzodus, Nikola i Milica nisu imali nikakve vesti od Milana i Milosa. “Mi smo vec bili zbrinuti, ali me je izludjivalo sto nema njih dvojice. Trazili smo ih na sve strane i tek posle cetiri dana, 15. avgusta, stigao je Milos, sa jos jednom kolonom nasih nevoljnika, a dva dana kasnije i moj Milan. Nasoj sreci nije bilo kraja! Ponovo smo svi bili na okupu”, prica Milica. Kada su najzad stigli u Putince, gde je Milica imala tetku, smestili su se kod Milana i Ljubice Savic, gde su bili 15 dana. “Rekli su nam: Osecajte se kao kod svoje kuce. Lepo su nas prihvatili, nikada im to necemo zaboraviti”, kaze Milan.

Ubrzo je novi, posleratni vihor bacio ovu porodicu daleko od Putinaca, u Prizren, na Kosovo i Metohiju. Tamo su u izbeglickom smestaju proveli tri meseca, pa su presli u selo Mali Popovic kod Jagodine, gde su ziveli Milanovi roditelji. Posle cetiri godine ponovo su se vratili u Putince.

U medjuvremenu, promenili su dva postanarska stana, a novac obezbedjuju radeci izuzetno teske poslove.

“Ja i Nikola kopamo kanale za struju. Prvo bager nacne do dubine od pola metra, a posle mi nastavljamo rucno da se kablovi ne bi pokidali. Radimo sest dana nedeljno, od sedam do pet, kod Milana Bjelasa Kike u Indjiji i zadovoljni smo”, kaze stariji Milos. Milan Vezmar, koji je u rodnom mestu bio putar, danas je nocni cuvar u pilani, ciji je vlasnik Milan Bozic. Porodica Vezmar pokusala je u nekoliko navrata da dobije vize za Australiju ili neku drugu, bogatiju i srecniju zemlju, ali nisu u tome uspeli. Kazu da ce opet probati jer od povratka na rodno ognjiste nema nista.

“Ja i burazer smo mladi i jaki. Mozemo i hocemo da radimo i zaradimo. Bog nam je dao snage da sve ovo izdrzimo, dace Bog da se opet skucimo”, kaze na kraju Nikola, istinski junak koji je prosao kroz pravi pakao velikog egzodusa srpskog naroda.

Petar Pasic
Glas javnosti