Bivsi sef Miloseviceve tajne sluzbe je jos 2001. u istrazi priznao brojne detalje o zlocinima prethodnog rezima, dovoljno da brojne saradnike svog gazde smesti na dugogodisnju robiju

Piše: Dejan Anastasijevic/Vreme

Bivsi sef Miloseviceve tajne sluzbe je jos 2001. u istrazi priznao brojne detalje o zlocinima prethodnog rezima, dovoljno da brojne saradnike svog gazde smesti na dugogodisnju robiju. Zasto je Markovic ucutkan i kako je trinaest od petnaest njegovih potpisanih izjava nestalo bez traga

Medju stotinama stranica autobiografske proze kojom nas poslednjih dana zasipaju lideri bivseg DOS-a, nadje se i poneki biser. U Povlenskim maglama i vidicima, drugom tomu ispovesti eks-ministra policije i potpredsednika dve vlade Dusana Mihajlovica, bisera ima nekoliko, ali je za ovu pricu bitan samo jedan. Na stranicama 75–85. Magli, Mihajlovic pise o Radomiru Markovicu, nacelniku Resora drzavne bezbednosti, od 1998. do 2001, u najgore vreme Miloseviceve vlasti i tri meseca “prelazne” vlade. Za Markovica Mihajlovic tvrdi da je bio “kapitalan svedok, insajder. Kao covek iznutra, mogao je da nam detaljno objasni sve sto smo naslucivali i skicirali kao neku kriminalnu piramidu, sastavljenu od politike i podzemlja… Do mojih usiju dolazili su izvestaji da Markovic saradjuje, dajuci dragocene informacije koje su bacile novo svetlo na Milosevicev period vladavine.” Na sledecih osam stranica, Mihajlovic je na uvid citaocima stavio deo izjave koju je Radomir Markovic dobrovoljno dao i potpisao 17. maja 2001, koja mu je, kako kaze, “dosla do ruku”. U toj izjavi, cije delove prenosimo u dodatku ovog teksta, Markovic zaista otkriva mnogo toga sto se samo naslucivalo, od bliskih odnosa bracnog para Milosevic-Markovic sa Zeljkom i Cecom Raznatovic, do price o dva miliona maraka koje je Uros Suvakovic preko Dragana Karica poslao Marku Milosevicu u Moskvu… Da ne bi bilo dileme, kao ilustracija u Mihajlovicevoj knjizi prilozena je fotokopija Markoviceve izjave, na kojoj se jasno vide potpisi Markovica, islednika i daktilografkinje.

U uvodu drugog toma Magli i vidika Mihajlovic priznaje citaocima da im ne daje celu istinu (“To nije sve sto imam da vam kazem”), kao i to da je objavljivanje nekih dokumenata “na granici zloupotrebe”. Tu je sasvim u pravu, jer je prica o tome sta se stvarno desavalo sa Radomirom Markovicem tokom 2001. godine mnogo slozenija nego sto je u Mihajlovicevoj knjizi opisano, dok je zloupotreba otisla daleko preko zakonske granice. “Vreme” je u prilici da na osnovu obimnog istrazivanja i razgovora sa mnogobrojnim izvorima tu pricu isprica mnogo detaljnije.

ISPOVESTI IZ ZATVORA: Nakon sto je 23. februara 2001. uhapsen pod sumnjom da je ucestvovao u cetvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali, Markovic je sproveden u beogradski Okruzni zatvor (Ce Ze) do okoncanja istrage. Nedugo potom, novo rukovodstvo Resora drzavne bezbednosti – nacelnik Goran Petrovic i zamenik Zoran Mijatovic – pocelo je da istrazuje zloupotrebe Sluzbe u prethodnom rezimu. Mijatovic je, na Mihajlovicev zahtev, preuzeo na sebe najveci deo tog posla, a isledjivanje Radomira Markovica zapalo je Zoranu Stijovicu, operativcu koji je nakon dugogodisnjeg rada na Kosovu postavljen za pomocnika nacelnika beogradskog Centra DB-a. Stijovic je tokom ispitivanja Markovica bio odgovoran direktno Mijatovicu.

Istraga nad Radomirom Markovicem vodjena je od aprila do juna 2001, u strogoj tajnosti, u posebnoj prostoriji CZ-a, a osim Markovica i Stijovica, bila je prisutna samo zapisnicarka, Olivera Antonic-Simic; svi razgovori bili su tonski snimani. Markovic, koji se posle duge policijske karijere prvi put nasao u zatvoru, u pocetku je bio uplasen, nepoverljiv i veoma zabrinut za sudbinu svoje porodice: odbijao je svaku vezu sa atentatom na Draskovica, kao i sa bilo kojim drugim krivicnim delom. Ni Stijovicu nije bilo lako: kao relativno mlad sluzbenik, isledjivao je starijeg kolegu koji mu je, uz to, vise od dve godine bio glavni sef. Ipak, tokom vremena Markovic je poceo da se otvara, malo-pomalo, i poceo da otkriva detalje iz bliske proslosti Sluzbe, a narocito iz vremena dok je na njenom celu bio Jovica Stanisic, koga nije voleo i sa kojim se, dok je bio na celu Resora javne bezbednosti, cesto sudarao. Ipak, o tri teska zlocina iz svog mandata – Ibarskoj magistrali, ubistvu Stambolica i Curuvije, nije hteo da kaze ni rec, u strahu da ce mu, ako progovori, stradati porodica. S obzirom na ono sto smo u medjuvremenu doznali o ulozi Jedinice za specijalne operacije (JSO) u bar dva od ta tri zlocina, i o statusu koji je “heroj 5. oktobra” Milorad Ulemek Legija uzivao u to vreme, moze se reci da je taj strah bio opravdan.

O gotovo svemu drugom, medjutim, Markovic je iscrpno govorio, objasnjavajuci u detalje nacin na koji je Sluzba organizovala ubistva i sprecavala istrage; o Badzi, Arkanu i Marku; o hladnjacama, masovnim grobnicama i etnickom ciscenju Kosova; o masivnim proneverama u MUP-u putem laznih platnih spiskova i fiktivnih transfera fudbalera iz FK Milicionar. Objasnio je kako je Milosevic tokom sankcija organizovao drzavni sverc i kako je podelio sektore, kome je dao da “radi” naftu, a kome cigarete; koji su funkcioneri MUP-a i RDB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraceni; ko je i kako nosio dzakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Zika Petrovic, direktor JAT-a. Objasnio je onih 600 kilograma heroina iz sefa, ko ih je zaduzio i zasto, kao i ulogu Sluzbe u prometu opojnih droga. Rade je pricao, Stijovic snimao, a Olivera Antonic-Simic belezila: tokom nepuna tri meseca izjave Radomira Markovica – ukupno petnaest, na razlicite teme – narasle su nekoliko stotina stranica kucanog teksta, a svaku stranicu Markovic je svojerucno potpisao. Oni koji su imali uvid u taj materijal kazu da se jos tada, nakon sest meseci DOS-ove vlade, na osnovu njih mogla izvrsiti demontaza celokupnog Milosevicevog zlocinackog aparata, samo da su prosledjene pravosudnim organima. Istina, bilo bi to bolno za DOS, jer su neki od ljudi koje je Markovic pominjao kao svercere i teske kriminalce imali bliske poslovne i politicke veze sa vrhom nove vlasti, ali bi Srbija izvesno mnogo brze krenula napred bez balasta Milosevicevog nasledja.

ZA KILO JAGNJETINE: Izgleda da je u izvesnim krugovima zavladalo uverenje da se Markovic previse raspricao, i da bi to moglo da ima posledice, pa su preduzeti koraci. Krajem maja, Mijatovic saopstava Mihajlovicu da Markovic insistira da se vidi s njim jer, kao, ima nesto vazno da mu kaze. Ubrzo, pocetkom juna, dolazi do cuvene vecere u reprezentativnom objektu Vila pri Institutu za bezbednost. Jela se jagnjetina, a prisutni su bili Mihajlovic, Petrovic, Mijatovic i Markovic, koji je za tu priliku, protivno zakonu, izveden iz zatvora. Markoviceva odbrana je tokom sudjenja za Ibarsku magistralu i ubistvo Stambolica tvrdila da je tada Markovicu ucinjena necasna ponuda da za sve najteze zlocine lazno okrivi Milosevica i jos dvoje-troje ljudi, a da se ostali sacuvaju. Mihajlovic, Petrovic i Mijatovic, pak, svedocili su da se tokom vecere nije pricalo nista vazno, te da se samo nevezano caskalo na razne teme. Sta god bila istina (ima razloga da se veruje da je tonski snimak tog “lakog” razgovora sacuvan), bila je to najskuplje placena jagnjetina u istoriji srpskih tajnih sluzbi, jer je nakon nje Markovic prestao da se ispoveda, a ono sto je dotad rekao poceo je da porice.

Kada je Stijovic sledeceg jutra dosao kod Markovica, ovaj ga je lezerno obavestio da se video sa njegovim sefovima i da se situacija promenila. Zblanuti islednik je potom otisao kod Mijatovica da ga pita je li to istina i dobio odgovor da jeste, bez ikakvih daljih objasnjenja. Nakon toga, Stijovic odlazi na bolovanje, a zatim na novu duznost. Markovic je kasnije dao samo jos jednu izjavu, na relativno beznacajnu temu pljacke tehnike iz stranih ambasada nakon sto se diplomatski kor povukao iz Beograda pred bombardovanje 1999.
Svih petnaest Markovicevih potpisanih izjava, plus tri sluzbene beleske sacinjene na osnovu Markovicevih neformalnih ispovesti, sve potkrepljeno tonskim zapisima, uredno je predato Mijatovicu. Trinaest vise nije vidjeno, ali dve su se naknadno pojavile na neocekivanim mestima.

SECAS LI SE, RADE: Prva Markoviceva potpisana izjava, u kojoj se detaljno prica kako je Milosevic organizovao “asanaciju terena”, odnosno uklanjanje leseva albanskih civila sa Kosova, volsebno je dospela u ruke Karle del Ponte, odnosno njenog zastupnika Dzefrija Najsa, koji ju je u julu 2002. prilozio kao dokaz na sudjenju Milosevicu. Tamo Markovic opisuje kako je u martu 1999. u prizemlju Belog dvora Milosevic sazvao sastanak kome su pored ostalih prisustvovali Vlastimir DJordjevic Rodja i Vlajko Stojiljkovic. “Mimo glavne teme sastanka, Vlastimir DJordjevic je na samom njegovom kraju otvorio kao problem pitanje uklanjanja albanskih leseva kako bi se uklonile sve moguce civilne zrtve koje bi mogle postati predmet istrazivanja Haskog tribunala. Milosevic je u tom smislu nalozio Vlajku Stojiljkovicu da preduzme potrebne mere kako bi se uklonili lesevi vec sahranjenih albanskih civila… Nalog za sprovodjenje ovih mera Vlajko Stojiljkovic je direktno izdao Draganu Ilicu i Vlastimiru DJordjevicu, a za taj nalog pored njih znaju i Obrad Stevanovic, Dragan Ilic, Branko DJuric, Sreten Lukic, Dragisa Dinic, a verovatno i svi drugi clanovi tadasnjeg kolegijuma MUP-a… Poznato mi je da Dragan Ilic nije bio zadovoljan aktivnostima koje je MUP sprovodio na ovom podrucju zbog cega mi se u vise navrata zalio na tezinu posla koju obavlja, na njegovu nepripremljenost na takve strahote, kao i na otpor koji nalazi na terenu kod ljudi koji treba da pomognu u otkrivanju lokacija na kojima se nalaze lesevi albanskih civila. U tom kontekstu Ilic mi je rekao da mu je znacajnu pomoc u tom poslu pruzio pukovnik MUP-a Goran Radosavljevic sa svojim ljudima koji su mu neposredno pomagali u realizaciji dobijenog zadatka…”, pisalo je u izjavi, koju je Markovic potpisao 2. juna 2001. godine. Afera “hladnjaca”, kojom je pripremljen teren za Milosevicevo prebacivanje u Hag, lansirana je bas u to vreme, ali je indikativno da domaci istrazni organi do danas nisu poveli postupak ni protiv jednog lica koje je Markovic u izjavi pomenuo, iako je dobar deo njih (Lukic, Radosavljevic, DJuric, Ilic…) bio dostupan.

Markovic, koji je pozvan u Hag da potvrdi autenticnost svoje izjave, pokusao je da je ospori, tvrdeci da nije ni gledao sta potpisuje i da je rec o “slobodnoj interpretaciji islednika”. Zato su u septembru iste godine dovedeni Stijovic (sa maskiranim likom, ali pod punim imenom i prezimenom) i Olivera Antonic-Simic, koji su na sudu potvrdili da su od Markovica uzeli izjavu u skladu sa tadasnjim zakonom o krivicnom postupku, kao i da je Markovic dobrovoljno i aktivno ucestvovao u njenom sastavljanju. Stijovic je u Hagu prvi put obznanio da je ta izjava jedna od petnaest postojecih, ali je na taj detalj malo ko obratio paznju. Rekao je jos jednu zanimljivu stvar: da je uoci odlaska u Hag na njega iz Sluzbe vrsen pritisak. “Bilo je vrlo ozbiljnih pretnji i pritisaka licno na mene da na ovaj ili onaj nacin promenim iskaz pred ovim Sudom, od vrste pritisaka da dodatno optuzim gospodina Radomira Markovica, pa dotle da negiram verodostojnost ove izjave. I o tome sam i upoznao ljude u Ministarstvu unutrasnjih poslova Srbije koji su me zvali, znaci toj operativnoj grupi, o tome sam upoznao gospodu istrazitelje, i ja sâm nisam dosao ovde svojom zeljom i svojom voljom, nego odlukom svoje vlade, a ujedno kao cinovnik koji postuje svoju drzavu, dosao sam tu da kazem sta je istina i sta je sve receno i sta je sve u toj izjavi kazano”, rekao je Stijovic u Hagu. Nazalost, imena lica koja su mu pretila saopstena su na zatvorenoj sednici Tribunala, tako da nisu dostupna javnosti. Nejasno je i ko je Markoviceve izjave dostavio haskom tuzilastvu, ali to je mogao da ucini samo neko iz vrha MUP-a.
U medjuvremenu, Markovicu je u Okruznom sudu u Beogradu sudjeno za odavanje sluzbene tajne, zbog diskova sa licnim dosijeima lidera DOS-a koji su posle 5. oktobra izneseni iz DB-a (ponovljen postupak, zatvoren za javnost, jos uvek je u toku), dobio je deset godina zbog Ibarske magistrale, a sledece nedelje ocekuje se presuda za ubistvo Ivana Stambolica. Stijovicu su, pak, posle svedocenja u Hagu stvari krenule nizbrdo: po nalogu Milorada Bracanovica, koji je posle pobune JSO-a nasledio Mijatovica na mestu zamenika sefa Sluzbe, stavljen je na raspolaganje MUP-u, a tamo je postavljen na mesto – saobracajnog referenta u gradskom SUP-u. Odgovor na molbu redakcije “Vremena” Ministarstvu unutrasnjih poslova da se nasem novinaru dozvoli direktan razgovor sa Stijovicem do zakljucenja ovog broja nije stigao.

POSAO ZA TUZIOCA: Ono sto u ovoj prici najvise bode oci jeste da se nijedna od petnaest izjava koje je Markovic dao Stijovicu (plus tri sluzbene beleske) nije pojavila ni na jednom procesu koji se trenutno vodi u zemlji, niti ima saznanja da je na osnovu neke od njih protiv bilo koga pokrenut krivicni postupak, uprkos brojnim dragocenim informacijama cije smo uzorke videli. Na pitanje novinara “Vremena” kako mu je druga Markoviceva izjava – pomenuta na pocetku ovog teksta – “dosla do ruku” Mihajlovic odgovara da “to nije bitno”, kao sto nije bitno ni gde su preostalih trinaest. “Hteo sam samo da pokazem da je Markovic bio raspolozen da prica i da je on trazio razgovor sa mnom, a ne ja sa njim, kao sto neki tvrde”, kaze on. Sa Zoranom Mijatovicem, kroz cije je ruke proslo svih petnaest izvestaja, i koji je bio inicijator cuvene vecere u Vili nismo uspeli da stupimo u kontakt, dok je Goran Petrovic glatko odbio razgovor za nas list.

Rade Bulatovic, direktor BIA, rekao je u kratkom razgovoru za “Vreme” da u arhivi nije nasao bilo kakve izjave Radeta Markovica, niti mu je, kako tvrdi, poznato koliko bi trebalo da ih bude. Slicno stoji i sa ministrom unutrasnjih poslova Vladimirom Jocicem, koji za Markoviceve izjave nije ni znao, dok generalni inspektor MUP-a Vladimir Bozovic kaze da nista ne moze da preduzme dok ne dobije nalog od tuzioca.

Ocigledno je da postoji osnovana sumnja da je neko – Mihajlovic, Mijatovic, Petrovic, ili sva trojica – sklonio dragocene izjave Radeta Markovica, umesto da ih ustupe tuzilastvu, sto su po zakonu bili duzni da ucine. Istina, te izjave ne bi mogle da se direktno koriste na sudu, buduci da je po novom ZKP-u obavezno prisustvo advokata, ali bi, s obzirom da su zakonito uzete i potpisane u pretkrivicnom postupku, mogle biti veoma interesantne za tuzioce i za istrazni sud. Na kraju krajeva, rec je o sluzbenim dokumentima sa oznakom tajnosti.
Takodje je ocigledno da su bar dve od petnaest izjava neovlasceno dospele u javnost, sto navodi na pomisao da su ostalih trinaest predmet necije kalkulacije ili trgovine. “Ovde je rec o bar tri krivicna dela: zloupotrebi sluzbenog polozaja, pomaganju uciniocima krivicnog dela i, konacno, odavanju sluzbene tajne”, kaze za “Vreme” Dragoljub Todorovic, pravni zastupnik ostecenih u slucaju Ibarske magistrale, atentata u Budvi i ubistva Ivana Stambolica. Drzavni tuzilac (a mozda i specijalni tuzioci za organizovani kriminal i ratne zlocine) morali bi od MUP-a i od BIA da zatraze zvanicnu informaciju da li se pomenutih petnaest izjava nalaze u njihovom posedu, kao i sta se sa njima desavalo u protekle cetiri godine. S obzirom na tezinu krivicnih dela koje je Markovic rasvetlio u svojim ispovestima, kazna za onog koji je iz licnog ili politickog interesa uklonio dokaze i omogucio kriminalcima da nesmetano uzivaju u plodovima svog rada ne bi smela da bude mala.

Delovi izjave Radomira Markovica od 17. maja 2001.

Nakon ubistva Arkana, pozvao me je Slobodan Milosevic i nalozio mi da pozovem Borislava Pelevica i da mu pruzim sve informacije koje RDB ima vezano za to ubistvo. Ja mislim da je Milosevic bio uplasen za svog sina Marka, zato sto je postojala neka prica da je Arkan, svojevremeno, govorio da ce, ukoliko se njemu nesto desi ili bude otisao u Hag, osvetu podneti Marko Milosevic. Iz materijala kojima raspolaze RDB, moze se zakljuciti da su veze Milosevica i Arkana bile zavisne i uzajamno optuzujuce. S obzirom da je to bio nalog Milosevica, ja sam to i uradio, a Pelevic je dosao sa Arkanovim sinom Mihajlom. Osim toga, 15–20 dana nakon Arkanovog ubistva, pozvala me je Mirjana Markovic i trazila da dodjem kod nje u Uzicku ulicu. Tamo sam zatekao Arkanovu suprugu Svetlanu Cecu Raznatovic, a razlog poziva je bila molba da pomognem Ceci u eventualnim problemima sa kojima se mogla suociti u narednom periodu.

Naime, Milosevic je, tokom 5. oktobra, nakon paljenja zgrade Televizije i svih zbivanja na ulicama, zahtevao da bude uhapsen Zoran DJindjic. Ja sam mu rekao da smatram da to nije logicno i nije normalno, te da smatram da je predlog i nalog za mene neprihvatljiv, nakon cega mi je on prekinuo vezu. Posle izvesnog vremena ponovo me je pozvao i pitao za Legiju, a nakon mog odgovora da je on sa svojom Jedinicom, Milosevic mi je rekao da je Legija izdajnik, da nas je sve izdao i nalozio da ga odmah likvidiram. Odgovorio sam mu da Legija nikog nije izdao, a ako je nesto radio, radio je u dogovoru sa mnom ili je to situacija nalagala i da mi ne pada na pamet da ubijam bilo koga, a ponajmanje Legiju, nakon cega je Milosevic opet prekinuo vezu. Prilikom novog telefonskog poziva, Milosevic je od mene zatrazio da, kako je rekao, kad vec necu nista da uradim, makar srusim antenu Studija B na zgradi Beogradjanke, tako sto bih podigao helikopter i ispalio raketu. Uz otvoreno iznenadjenje ovakvim nalogom, rekao sam mu da bi takva akcija ugrozila zivote ljudi i odbio da je izvrsim, a potom sam o tome obavestio Legiju, koji je potpuno podrzao moj stav. U ponovnom pozivu, Milosevic mi je izdao novi nalog, ovog puta zauzimanje studija RTS-a u Kosutnjaku, pri cemu je naveo da ce mi u toj akciji pomoci Nebojsa Pavkovic. Posto sam odbio i taj nalog neposredno posle tog razgovora, pozvao me je Pavkovic i obavestio da i on ima takav nalog, te da je neodlucan u pogledu njegovog izvrsenja. Posto sam mu jasno rekao da nemam nameru da ucinim tako nesto i Pavkovic je rekao da ni on nece u tome ucestvovati. I o ovome sam obavestio Legiju, koji je ovaj nalog nazvao obicnom budalastinom. Te noci smo, po pozivu Pavkovica, ja i Legija bili u CS VJ i, u dosta konfuznoj situaciji i napetoj atmosferi, uz prisustvo veceg broja clanova CS VJ i pripadnika mog i Legijinog obezbedjenja, postigli svojevrstan dogovor da bi prihvatanje takvih naloga moglo dodatno da oteza situaciju i sire ugrozi bezbednost civila i drzave u celini. Pored pomenutog naloga za hapsenje Zorana DJindjica, RDB je, primenom mera i radnji, dosao do podatka o pripremi ubistva Zorana DJindjica, upotrebom noza, od strane N. N. lica iz njegovog licnog obezbedjenja. U ovom trenutku ne mogu tacno da se setim detalja o ovome, ali sigurno znam da sam zaduzio Legiju da, preko pripadnika obezbedjenja Zorana DJindjica, poruci planerima ove akcije da se nalaze pod kontrolom Sluzbe, te da takvo delo nece biti dozvoljeno niti moguce, sto je Legija i ucinio. Takodje, indikativno je bilo i ponasanje Borislava Mikelica, koji je, preko svojih kanala, omogucio obezbedjenje oruzja delu DOS-a, preko lica iz kriminogene strukture.

Pored toga, nakon 5. oktobra 2000. godine, na poziv i molbu Milosevica, omogucio sam redovnim i legalnim putem, bezbedan izlazak iz zemlje Marka Milosevica, njegove supruge i deteta. Nisam, iako sam bio u situaciji, omogucio da se, uz pomoc RDB-a, iz zemlje iznese novac za Moskvu, nekoliko dana posle toga, a poznato mi je da je to za Marka Milosevica uradio Dragan Karic, koji je licno odneo novac u Moskvu, redovnim letom kompanije Aeroflot iz Beograda. Po mom misljenju, a o cemu me je upoznao Mihalj Kertes, rec je o iznosu od 2 miliona DEM, koji je Kertes, kao direktor SUC-a, dao Urosu Suvakovicu, a sto Suvakovic nije priznao u istraznom postupku koji se vodi protiv njega.