Ako Srbija ima broj noge 45, a Crna Gora 40, Brisel ce nam dati 43, pa da se snalazimo i jedni i drugi

Piše: Slobodan Cuparic /Nezavisna Svetlost

Opet, po ko zna koji put, zahladneli su odnosi Beograda i Podgorice. Ponovo je buknuo politicki rat. Predsednik SCG Svetozar Markovic optuzio je premijera Vojislava Kostunicu da je „podmetnuo nogu” zvanicnoj Podgorici „na balkanski nacin” odlaskom u Brisel i predajom imena 260.000 Crnogoraca u Srbiji koji traze pravo glasa na eventualnom referendumu o nezavisnosti u Crnoj Gori. I dok jedni tvrde da je Kostunicin potez mesanje u unutrasnje stvari Crne Gore, drugi smatraju da je politicki legitiman stav da se o drzavnom statusu Crne Gore izjasne i crnogorski drzavljani u Srbiji.

Kako to komentarisati?
– Ko ce ucestvovati na crnogorskom referendumu, koji ce cenzus biti potreban, kakva ce pravila biti priznata, utvrdice, sasvim je jasno, Evropska unija, a ne Kostunica i Milo Djukanovic, kaze za „Svetlost” Nebojsa Medojevic, direktor podgoricke Grupe za promene. – Prema tome, sami su sebe diskreditovali kao drzavnike i dopustili da im Solana uredjuje unutrasnje stvari. Otuda nije pitanje da li se Kostunica mijesa u unutasnje stvari Crne Gore i da li se Djukanovic mijesa u unutrasnje stvari Srbije, nego je, nazalost, pitanje sto su njih dvojica dozvolili da se Solana mijesa i odlucuje o tome. Dakle, zadnju rijec ce imati EU u dogovoru sa Vasingtonom, a formalno ce preporuke dati Venecijanska komisija. Da sacekamo i vidimo, ne sta je legitimno i sta nije, nego sta ce reci onaj koji je napravio ovu drzavu. Ne narod, gradjani, nasi politicari – nego Solana.

Zarko Obradovic, potpredsednik Glavnog odbora SPS-a, inace rodom iz Crne Gore, smatra da je Kostunicin korak u funkciji da pokaze koliko su neraskidive veze izmedju Srbije i Crne Gore, koliko je rec o jednoj isprepletanosti… U Srbiji zivi, veli, ogroman broj ljudi drzavljana Crne Gore koji su ovde nasli svoj dom, ali koji podsecaju da postoji potreba i interes da i oni odlucuju o sudbini zajednickih odnosa.

– Citava zavrzlama oko prava glasa na eventualnom crnogorskom referendumu posledica je nelogicnosti koje smo nasledili jos iz vremena Titove Jugoslavije, gde smo svi bili drzavljani svojih republika, a istovremeno i drzavljani Jugoslavije, tvrdi Djordje Vukadinovic, urednik Nove srpske politicke misli. – Formalno gledano, ako su oni drzavljani Crne Gore, morali bi da imaju pravo glasa. S druge, pak, strane to je nelogicno, jer mnogi od njih nisu ni rodjeni, niti su cak ziveli u Crnoj Gori. Otuda je to jedna pravno ambivalentna dilema koja se moze samo politicki razresiti.
Zoran Lutovac, clan Politickog aktiva DS, kako rece, razlikuje dve stvari: jedna je da je sasvim legitimno pokrenuti pitanje ucesca drzavljana Crne Gore koji su nastanjeni u Srbiji na eventualnom referendumu, a druga – pitanje da li je dobar nacin da se to resava tako sto ce to Beograd ciniti preko Brisela. Lutovac smatra da je to samo odraz prilicno hladnih odnosa izmedju Beograda i Podgorice i misli da je tu stvar trebalo svakako postaviti u direktnoj komunikaciji.
Provociranje Srbije

Kostunica je, kazu, taj spisak mogao da pokaze Djukanovicu i Vujanovicu, da ne ide u Brisel, vec da se dogovore, bez zaostravanja na relaciji Beograd – Podgorica. Da li je to objektivno bilo izvodljivo s obzirom na cinjenicu da su stavovi pomenutih crnogorskih funkcionera odranije poznati: oni su protiv ucesca 263.000 drzavljana Crne Gore na eventualnom referendumu?

– I da je Kostunica pokazao spisak vladajucoj garnituri u Crnoj Gori, ubedjen sam da se nista ne bi promenilo, kategorican je Zarko Obradovic. – Jer, ne treba zaboraviti da ta politicka opcija od “96, “97. godine promovise ideju nezavisne Crne Gore. I nijedan dokaz, ma koliko bio jak, a bilo ih je ranije obilje, nije od te politicke garniture prihvatan kao relevantan. Naravno, uvek je stav drugih, koliko god bio kvalitetan i tacan, anatemisan i prikazivan kao anticrnogorski ili antidrzavni.

Djordje Vukadinovic tvrdi ne da su samo poznati stavovi crnogorskog vrha prema mogucnosti glasanja drzavljana Crne Gore koji zive u Srbiji na eventualnom referendumu, nego su oni i svesni cinjenice da bi vecina njih bila protiv nezavisnosti, odnosno da bi glasala protiv odvajanja Crne Gore od Srbije. S druge strane, primecuje Vukadinovic, licemerno je, a pomalo i smesno, insistiranje bilo koga ovde, a pogotovo crnogorskog rukovodstva, na tome da ne treba svoje probleme i prljav ves iznositi pred medjunarodnu zajednicu – kada su oni godinama, za vreme Milosevica, DOS-a i sada Kostunice, insistirali da se svi problemi unutar drzave dizu na medjunarodni nivo.

– Svaki problem u Srbiji i Crnoj Gori, kao i na citavom Balkanu, uvek je internacionalizovan, ukoliko su njegove posledice pretile da se potencijalno preliju izvan granica i da uticu na stabilnost u regionu, kaze Djordje Vukadinovic. – Otuda ne treba imati nikakve iluzije da je, sa ili bez spiska koji je Kostunica nosio u Brisel, srpsko-crnogorski problem vec odavno internacionalizovan.

Nebojsa Medojevic upozorava da citav korpus odnosa Srbije i Crne Gore pokazuje da politicke elite u Beogradu i Podgorici nisu spremne da razgovaraju o otvorenim pitanjima, niti da se dogovaraju, vec je politika Crne Gore da stalnim vredjanjima i ucenama isprovocira Srbiju da kaze: dobro, u redu, necemo da vas vidimo, idite, otcepite se…Znaci, da se izbegne referendum. Djukanovic po svaku cenu, tvrdi Medojevic, zeli da izbegne referendum, da do osamostaljenja dodje nekakvim dogovorom ili sporazumom.
– S druge strane, i u Srbiji takodje ne postoji minimalna politicka volja da se pregovara s Crnom Gorom, pa onda svi imaju svoju politicku logiku: sacekajmo u svojim partijskim busijama, koristimo pitanje odnosa Srbije i Crne Gore za unutrasnje partijske svrhe, a odnos izmedju ove dve clanice ionako ce urediti onaj kome je Kostunica odneo spiskove. Dakle, s aspekta politickog pragmatizma, to je bio sasvim ocekivan potez. Jer, ocigledno je da Kostunica ocekuje od Solane da on Djukanovicu nametne stroze uslove za referendum , kako ne bi uspeo, tvrdi Nebojsa Medojevic.

Po recima Zorana Lutovca, bez obzira sto je politicki stav rukovodstva u Podgorici drugaciji, trebalo je prvobitno inicijativu uputiti upravo njima, jer da su isti stavovi ne bi bilo ni potrebe za razgovorom. Dakle, trebalo je pokrenuti inicijativu ka Podgorici, upravo kao sto su oni, podseca Lutovac, znajuci da Beograd nije za savez suverenih drzava, tu inicijativu pokrenuli i prema srpskoj prestonici.

– To se moze tumaciti kao politicka propaganda usmerena ka sopstvenim biracima, ali svejedno, zadovoljeno je nesto sto se zove red u politickoj komunikaciji, kaze Zoran Lutovac. – I mislim da je to bio bolji nacin – bez obzira sto ce neko reci da tu mozda nije bilo iskrenosti. No, svakako je bolje pokusati da se iskoriste sve mogucnosti u direktnoj komunikaciji, pa, ako ne ide, zamoliti Brisel da pomogne u komunikaciji Beograda i Podgorice.

Klizav teren

Pojedini analiticari upozoravaju da je pravljenje spiska za osudu i uzbunu, da podseca na neka neprijatna minula vremena… Nije li prebrojavanje, pregrupisavanje i svrstavanje na ovim prostorima uvek imalo tragicne posledice?

– Prebrojavanja i svrstavanja, naravno, cesto mogu imati rdjave posledice, veli Djordje Vukadinovic. – Ali, licemerno bi bilo sada pricati o tome, a pogotovo je neumesno to porediti, kao sto je uradio crnogorski vrh, ili Draskovic – koga pravljenje spiska asocira na nekadasnje prebrojavanje Hrvata u Hrtkovcima. Sustinska razlika je upravo u tome sto ovaj spisak treba da izvrsi pritisak na crnogorsko rukovodstvo, sto je rec o spisku gradjana koji su zainteresovani za zajednicku drzavu Srbije i Crne Gore, a ne o nekom protestnom spisku drzavnih neprijatelja i sumnjivih lica. Inace, spiskovi se, nazalost, uvek prave, uvek se licitira tim brojevima – i to je nasa realnost. Na kraju krajeva, upravo zbog toga sto znaju brojke, znaju odnos snaga, Djukanovic i crnogorski vrh energicno se i protive toj mogucnosti da drzavljani Crne Gore koji zive u Srbiji glasaju.

Zarko Obradovic ne razume analiticare koji hoce da govore o referendumu, a ne zele da se utvrdi broj ljudi koji na njemu treba da glasaju. Referendumsko izjasnjavanje je, veli, takvog karaktera da se uvek mora znati koliko ljudi ucestvuje. I prebrojavanje je jedna od demokratskih tekovina, gde treba da vidimo koliko ljudi se izjasnilo o jednom vaznom pitanju – o statusu drzavne zajednice Srbije i Crne Gore. – Nece prebrojavanje, odnosno taj spisak, dovesti do tragicnih posledica, kategorican je Zarko Obradovic. – Do njih moze dovesti politika koju vodi separatisticko rukovodstvo – ne uvazavajuci sve cinjenice.

Zoran Lutovac veruje da se malo i predimenzioniralo u osudi toga, jer priroda tog spiska je takva da nije rec o prebrojavanju ljudi po nacionalnoj osnovi, niti je dostavljen njihov spisak. – Koliko znam, dostavljen je spisak opstina i broj , samo broj, bez imena onih koji imaju crnogorsko drzavljanstvo. Ono sto u svemu tome smeta je, pre svega, nacin komunikacije Beograda i Podgorice i cinjenica da i jedni i drugi komuniciraju preko posrednika – bilo u Briselu, bilo u Vasingtonu, sto nije dobro, apostrofira Zoran Lutovac.

Nebojsa Medojevic smatra da sam termin, sam naziv tog dokumenta, spisak, asocira na neka vremena koja su stvarno iza nas, ne samo deset, nego, mozda, i pedeset, sezdeset godina. Cim pravite neki spisak, to izaziva frustraciju kod gradjana, koji se plase gubitka nekih svojih prava.

– To je klizav teren koji uvijek pogoduje ekstremistima, propagandistima i manipulatorima – i treba ga izbjegavati. Ali, to je dio opste klime odnosa Srbije i Crne Gore koja sve vise poprima razmere jednog dugog razvoda, gdje se iznosi prljavi ves, gdje se supruznici svadjaju oko dece i imovine. Naprosto, to je jedna atmosfera koja se pod hitno mora zamjeniti duhom tolerancije i dogovora, kaze Nebojsa Medojevic.

Prst politike

Crnogorski zakon o referendumu zadovoljava, porucuju iz Podgorice, evropske standarde. Ostaje, medjutim, pitanje postoje li medjunarodni standardi koji zahtevaju kvalifikovanu vecinu na toj specificnoj vrsti referenduma – o nezavisnosti?

– Da bi referendum bio demokratski i po evropskim standardima, mora, pre svega, da zadovolji demokratsku proceduru, kaze Zoran Lutovac. – I to je ono sto nedostaje i sto je, cini se, glavni minus u Crnoj Gori. Konkretnije, sto vi nemate proceduru koja ima opstu saglasnost i koja je doneta tako sto su se vlast i opozicija dogovorili o njoj. Dakle, referendum o drzavnom statusu ne moze se porediti s referendumom o uvodjenju neke nove valute. On je od posebnog znacaja i za njega je potrebna sira saglasnost od proste parlamentarne vecine.

Zarko Obradovic sa zanimanjem ceka stav Venecijanske komisije o tom pitanju, jer iskustva pokazuju da su zapadne zemlje uvek komotnije kada se propisuju neki uslovi vezani za zemlje van EU. Kad bi njih pitali koji je uslov da Baskijci ili, recimo, Katalonci steknu nezavisnost, bili bi, tvrdi Obradovic, veoma strogi. Ocigledno je da ce i tu umesanost politike dodji do izrazaja – kroz ovu pricu sta je to ona vecina potrebna da se donese neka odluka o nezavisnosti.

– Oko toga zakona ce se i dalje lomiti koplja, jer ne postoji univerzalno pravilo kakva je i kolika vecina potrebna, kaze Djordje Vukadinovic. – I u tom smislu ce i jedna i druga strana uvek naci argumenata i primera koji im idu u korist. Ali, mislim da je sustina ipak u tome, a to porucuju iz EU, da bi bilo smesno, nelogicno, na kraju krajeva i potencijalno opasno da se o drzavnom statusu zemlje odlucuje na referendumu sa vecinom od jednog glasa.

Nebojsa Medojevic upozorava da u ovoj situaciji, kada su u zajednickoj drzavi Srbije i Crne Gore medjusobne veze toliko isprepletane i kad je vecina za nezavisnost u Crnoj Gori toliko tesna, politicki mentori ove drzave, pre svega Brisel uz dogovore s Vasingtonom, mogu da propisu ono sto oni smatraju da je medjunarodni standard – imajuci u vidu svoje interese.

– Otuda je moj apel da se mi dogovorimo sta su nasi interesi, da ne zovemo velike, jer ce oni definisati Balkan, kao uvijek u istoriji, iz ugla svojih interesa. E, sad, ako Srbija ima broj noge 45, a Crna Gora 40, Brisel ce nam dati 43, pa da se snalazimo i jedni i drugi, slikovit je Nebojsa Medojevic.

Ostaje, zaista, opravdana upitanost kako stici do dogovora, kako zaobici (ne)pozeljnu arbitrazu Brisela i Vasingtona, kad na jednoj strani imate „zapaljive” ljude iz beogradskog Pokreta za ocuvanje drzavne zajednice, koji otvoreno osporavaju postojanje crnogorske nacije i nastoje da svojim akcijama izazovu polarizaciju u crnogorskoj javnosti? Za njima, doduse, ne zaostaju mnogo ni „busajuci se u prsa Crnogorci”, koji „ne vare” terazijske zemljake i stalno ponavljaju u stilu: Nigde u svijetu ne postoji pravo dvostrukog glasa.