Srbija se poslednjih meseci krece od afere do afere; poslednja od njih se tice mesta skrivanja haskog begunca generala Ratka Mladica

Piše: Zarko Korac/Nezavisne Novine

Srbija se poslednjih meseci krece od afere do afere; poslednja od njih se tice mesta skrivanja haskog begunca generala Ratka Mladica. Javnosti je predoceno dovoljno dokaza da su delovi Vojske Srbije i Crne Gore, tokom 2001-2002. godine, aktivno ucestvovali u njegovom skrivanju i da je veci broj javnih i politickih licnosti obmanjivao javnost prikrivajuci ovu cinjenicu.

Da stvar bude zanimljivija, neke od njih su Mladicevi politicki protivnici i pobornici saradnje sa Haskim sudom. Stoga je vazno razumeti ovu paradoksalnu cinjenicu, koja po prvi put jasno osvetljava odnos nove, demokratske vlasti u Srbiji, prema vojsci.

Zadrzavsi Nebojsu Pavkovica na mestu nacelnika Generalstaba posle 2000. godine, Vojislav Kostunica je obezbedio ne samo sustinski, vec i simbolicki kontinuitet sa politikom Vojske Jugoslavije u protekloj deceniji. Obicno je isticana “zahvalnost” sto Pavkovic nije naredio da se pobije vise od pola miliona ljudi na ulicama Beograda 5. oktobra 2000. godine. Ova besmislena teza, prikrivala je stvarne uzroke fatalnog kontinuiteta sa jednim od stubova Milosevicevog rezima, koji je bio olaksan Pavkovicevom beskrupuloznom servilnoscu. Strahopostovanje i potpuno nekriticki odnos prema instituciji vojske, koji je trajna istorijska karakteristika srpskog drustva, paralisao je veci broj lidera tadasnje vladajuce koalicije. To je, naravno, iskoristio Kostunica, koji je inace imao mnogo razumevanja za stvarne politicke ciljeve Milosevicevog rezima.

Zastitivsi vojsku od bilo kakvih promena, on je time zastitio i izvrsioce te politike u vojsci. Nasa javnost ni danas ne zna tacno kakav je stvarni status Mladica u vojsci. Tek pre sest meseci doznala je da neko u njegovo ime podize penziju, ali bez odgovora na pitanje – za koji period? Da li se u penziju racunaju i ratne godine zbog kojih ga trazi sud u Hagu? I kada, kako i narocito zasto je on sticao cinove, ako je u rat usao u zvanju pukovnika?

Neko bi ocekivao da nasi mediji postavljaju ova pitanja i da nasa javnost trazi precizne informacije o fenomenu Mladic. Umesto toga imamo nemuste odgovore tipa “ako je u zemlji, uhapsicemo ga i izruciti Hagu”. Problem je, naravno, u tome, sto je njegovo hapsenje moguce tek ako se prethodno odgovori na pitanja – ko ga je do danas stitio i zasto, po cijem nalogu je to bilo i kada je trazena odgovornost ljudi koji su naredili i vrsili to skrivanje? Zasto bi danas neko prestao da skriva Mladica, ako niko od onih koji su to ranije dozvoljavali nije odgovarao? I zasto bi neko mislio da je skrivanje Mladica nelegalno, ako je vojska u celini precutno amnestirana zbog ratova na prostoru bivse Jugoslavije?

Vojni sud u Beogradu je zapoceo sudjenje generalu Perisicu za navodnu spijunazu, da li je taj sud ikada optuzio generala Mladica za bilo sta? Kod nas izlaze brojni mediji koji krajnje pozitivno pisu o Mladicu. Neverovatno je, mozda, ali se on obicno prikazuje kao moralna licnost! Kada se govori o njemu koriste se reci: skroman, sposoban, patriota. Skoro nikada se ne govori o tome za sta je optuzen. I tako slucaj generala Mladica vise govori o danasnjoj Srbiji, nego o njemu.

Ali, ovakav odnos prema vojsci i Mladicu ima sve vise posledica po nase drustvo. Amnestirana i nereformisana vojska, postala je anahrona u Srbiji, koja se, ipak, menja brze nego sto bi neki zeleli. Ta vrsta protivurecnosti sve je izrazenija zbog mladosti onih koji treba u njoj da sluze vojni rok. Sve cesci tragicni incidenti u vojsci i izbor vecine mladih ljudi da odu na civilnu sluzbu, pokazuje da se priblizavamo ozbiljnoj krizi o odnosu drustva i vojske.

Nedavna pogibija dvojce mladih ljudi u kasarni u Topcideru u Beogradu, izazvala je veoma snazne reakcije javnosti. Arogancija vojnih istraznih organa, osecanje da se prikrivaju stvarni vinovnici ovog zlocina, doveli su do brojnih teorija o pociniocima ovog ubistva. Jedna od njih navela je obezbedjenje generala Mladica kao krivce. Nezavisno od toga sto cemo punu istinu o ovoj tragediji tek doznati, ova teorija je u jednom dubljem smislu tacna.

Oni koji su zastitili i amnestirali vojsku u postmilosevicevom periodu i oni koji su dozvolili da vojska stiti i cuva Mladica, odgovorni su za sve tragicne dogadjaje koji su usledili. Nemoguce je graditi moderno i demokratsko drustvo, a da se ni jedan jedini put ne kaze nista o odgovnosti onih koji su tu vojsku zloupotrebili na uzasan nacin u proteklom periodu. Dogadjaji pokazuju da je prikrivanje zlocina nesto sto ima tendenciju da se ponavlja – prezir prema ljudskom zivotu i amnestiranje zlocinaca osnova su svake nesrece u nasem drustvu, i u vojsci i izvan nje.