Konrad Kolsek, autor knjige Prvi pucnji u SFRJ: Jednoj strani je bilo potrebno da se medjunarodnoj javnosti dokaze da smo se “borili za slobodu”, a drugoj strani da saopsti kako “necete lako da izadjete iz Jugoslavije”

Piše: Danas

Jednoj strani je bilo potrebno da se medjunarodnoj javnosti dokaze da smo se “borili za slobodu”, a drugoj strani da saopsti kako “necete lako da izadjete iz Jugoslavije” l Vojni vrh je procenio da je najprikladnija politika Slobodana Milosevica i da ce se na taj nacin ocuvati

Kljucno je vreme u kojoj se nalazila Peta vojna oblast kojoj sam ja bio komandant, koja se nalazila u Zagrebu; mi smo se 1990. i 1991. godine nalazili u “asimetricnoj federaciji”. Dve najrazvijenije severozapadne republike, Hrvatska i Slovenija, opredelile su se za proces demokratizacije, vece samostalnosti, bez obzira na nacin kako je to sprovodjeno. Stizali su novi zakoni i propisi, a za nas su i dalje vazili stari, savezni Ustav i propisi koji podrazumevaju jugoslovensku subordinaciju. Nasli smo se izmedju cekica i nakovnja. Nova rukovodstva to nisu priznavala, a federacija je od nas trazila da to postujemo – kaze za Danas Konrad Kolsek, autor knjige Prvi pucnji u SFRJ koja je od juce u prodaji u izdanju nase kuce.
Kolsek istice da su drugi problemi sa kojima se suocava Peta armijska oblast bili propaganda i porast sovinizma u celoj Jugoslaviji.
– A mi smo se nalazili na trecini toga prostora. To je opterecivalo nase jedinice, staresine, komandovanje i, uopste, zivot i rad. Vazno je i to da su te republike pocele i organizaciju odbrane, sto je bilo suprotno Koncepciji opstenarodne odbrane. Mi smo intervenisali po nekim pitanjima, nesto je prihvaceno, mnogo toga nije. Na nas, Komandu Pete vojne oblasti, gledali su Hrvatska, Slovenija, posebno srpski narod u Krajini, a posmatrale su nas Srbija i Bosna i Hercegovina. A bili smo po subordinaciji vezani za Beograd, Stab Vrhovne komande i Predsednistvo Jugoslavije, tako da ni slucajno nismo mogli da zadovoljimo svacije interese.

Sta je bio Vas najvazniji motiv za objavljivanje knjige “Prvi pucnji u SFRJ” i u kojoj meri ste vodili racuna da ne budete “general posle bitke”?

– Od svih tih nesrecnih dogadjaja propaganda je aktivno delovala, govorilo se i pogresno o nekim detaljima, a ja sam bio svedok dogadjaja u delu nase zemlje gde je prvo pocela demokratizacija. Slusao sam i gledao razlicite komentare, poluistine, to me podstaklo da govorim o istini koju sam doziveo. Te materijale koje sam dobijao sve vreme sluzbe sam uvrstio u svoje beleske; vodio sam dnevnik po sluzbenoj duznosti, ali sam bio svestan da ce to imati istorijski znacaj. Kasnije sam dodao samo onaj deo svedocanstava koja su bila vazna za moj rukopis.

Sta je trebalo da ucini politicki vrh tada jos zajednicke drzave da spreci oruzani sukob u Sloveniji i da li je za to uopste bilo nekih mogucnosti?

– Trebalo je godinama drugacije da deluje i da bude efikasniji. Ne bih da pametujem posle toliko vremena, jer sad su svi pametni, ne samo generali, ali je cinjenica da smo tada imali samo dve opcije. Jedna je bila unitaristicka, druga separatisticka. I ranije i sada, a to sam i napisao, zastupam tezu da se procesi demokratizacije ne mogu resavati silom. Posebno ne vojnom silom i oruzjem. Time se mogu samo naneti steta, veliki gubici, ali procesi demokratije idu svojim tokom, to nam istorija ponavlja.

Obe strane u ovom slucaju, politicka vodjstva Zagreba i Ljubljane i vodjstvo drzave Jugoslavije morali su da nadju vise kompromisa, tolerancije, razumevanja i volje da se nadju zajednicka resenja. Moralo se ici u decentralizaciju, trebalo je da drzave nastupaju samostalno, sve je trebalo da se resi bez prolivanja krvi. Danas bismo svi bili u Evropi, ziveli bismo bolje, sa vecim standardom. Ne bi bilo rusenja i ubijanja, ne bi se dogodila ni NATO intervencija, da je bilo vise pameti.

Vasa pozicija je bila teska jer je bilo izvesno da je Slobodan Milosevic preuzeo vecinu u vojnom i politickom vrhu SFRJ

– Radi istorije i, sto kaze Vuk Karadzic, buducih pokoljenja, treba reci da je vojni vrh napravio vise strategijskih gresaka. Jedna od najvecih bila je to sto se priklonio politici Slobodana Milosevica. Politicari je trebalo da rade svoj posao, a Vojska svoj. I trebalo je da razmislja o tome kako da se ponasa u jednoj federativnoj drzavi, sa toliko razlicitih naroda, sa toliko republika i pokrajna. Ne, dogodilo se da se vojni vrh nametnuo politici i silom oruzja krenuo da resava probleme. Procenio je da je najprikladnija politika Slobodana Milosevica i da ce se na taj nacin ocuvati Jugoslavija.

Ali, Jugoslovenska narodna armija je bila srasla sa politickim sistemom drzave, nije to bilo nista novo.

– Jeste, moramo priznati, JNA je bila partijsko-politicka vojska, to je istina. Ali, ona je je izrasla u Koncepciji opstenarodne odbrane, politike mira i neangazovanja Jugoslavije u svetskim agresivnim procesima – i to je bilo normalno. Jer, mi smo se opredelili da vaspitavamo mlade ljude da se zalazu za zajednicku drzavu, demokratsku socijalisticku zemlju. I ona je imala buducnost. Normalno je da je vojni vrh obavestavao Predsednistvo, kao vrhovnu komandu, o svom vidjenju problema, o moralu, stanju u jedinicama, ali to ne znaci da vojska treba da diktira stvari.

Profesionalni ste vojnik, kako gledate na cinjenicu da se Jugoslavija raspala u krvi i da su i pripadnici Vojske kojoj ste pripadali cinili ratne zlocine?

– U Jugoslaviji je bio gradjanski rat. Jedna od specificnosti tog rata je to sto su zvanicno drzavno rukovodstvo, Predsednistvo, Savezna skupstina, Savezno izvrsno vece, vojni vrh – vodili taj rat. Druga je specificnost sto se taj gradjanski rat vodi parcijalno. Uvod je bio u Sloveniji, ali tamo nije bilo gradjanskog rata. Bila je to jedna, vojnicki receno, akcija za granicu, vojnicka operacija. Nije bilo ni gradjanskog rata, ni bilo kakvog rata, iako mi to nazivamo “desetodnevnim ratom”. U Hrvatskoj, vec, dolazi do klasicnog gradjanskog rata, sukoba Hrvata i Srba, ratnih zlocina. I to nam nije dovoljno da stanemo, vec prenosimo u Bosnu i Hercegovinu. I dolazimo do najkrvavijeg gradjanskog rata. A mi smo godinama vaspitavali oficire u duhu bratstva i jedinstva, na tradicijma Narodnooslobodilackog rata i koncepciji odbrane i miroljubive politike, a deo njih je okrvavio ruke. Prevladali su propaganda i nacionalsovinizam i dogadjali su se zlocini na koje niko nije imao pravo. Borili su se Srbin protiv Hrvata, Musliman protiv Srbina, Musliman protiv Hrvata i obratno. I dogadjali su se zlocini, a niko nije bio u pravu, niti je bilo razloga za te zlocine.

Da li ste, u vreme kada ste komandovali Petom vojnom oblascu, razmisljali o tome da je Slovenija vec pustena niz vodu, da nije deo teritorijalnih interesa koje podrazumeva politika velike Srbije, da je Milosevic vec otpisao Sloveniju iz svojih planova?

– Tada nisam znao za brojne susrete Tudjmana i Milosevica, za susrete slovenackog rukovodstva i Milosevica. Ispostavilo se, posle nekog vremena, da je Milosevic bio saglasan – a to je i Borisav Jovic napisao u svojim memoarima – da Slovenija moze da ide i da se granice postave tamo gde su narodi koji zele da zive u zajednickoj drzavi. A to je ono poznato, da svi Srbi zive u jednoj drzavi. Tim gore, verujem da je vojni vrh to znao. A meni, kao komandantu, iz odredjenih razloga,to nije rekao. Uticajni politicariiz Beograda su dali precutnu saglasnost da Slovenija ide, a nama naredjuju, posle dva ili tri meseca, da se sukobljavamo sa tim narodom.

Iz kojih razloga Vam nisu rekli, da li su zeleli da naprave kakav – takav mali rat?

– Nekome je taj mali slovenacki sukob bio potreban. Preciznije, obema stranama. Jednoj strani da se dokaze medjunarodnoj javnosti da smo se “borili za slobodu”, a drugoj strani da saopsti “necete lako da izadjete iz Jugoslavije”.

Posledice su zrtve?

– Nasa je sreca da su bile minimalne. A sve vreme sukoba insistirali smo na razgovorima i dogovoru. Bili smo u neposrednom kontaktu.

Bili ste veoma kriticni prema slovenackom rukovodstvu.

– I tada sam govorio da se ne moze dozvoliti da se ljudi ubijaju u samovoljnim akcijama, a da se ne nadju neka zadovoljavajuca resenja.

Oficir koji se ne slaze

Konrad Kolsek rodjen je 1933. u Sibeniku, zavrsio je najvise vojne skole, bio je na visokim funkcijama u Generalstabu JNA. Zbog neslaganja sa stavovima politickog vrha SFRJ razresen je duznosti komandanta Pete vojne oblasti juna 1991, a nedugo zatim je penzionisan.

– Vratio sam se 1993. godine u svoj kraj, Savinsku dolinu, problema oko imovine nije bilo, ali bilo je ekstremista koji su nasrtali na mene, da se vratim, kako su govorili, “tamo odakle sam dosao”, ili da se podredim nekim interesima. Ali, to je s vremenom prestalo.

Bojan Tomcic