Umesto negiranja onog sto se dogodilo, razumevanjem devedesetih dali bismo neprocenjiv prilog covecanstvu

Piše: Dnevnik

Balkanska trauma je svetskih razmera, a mi jos ne vidimo da se na tom sadrzaju moze graditi velika stvar. Umesto negiranja onog sto se dogodilo, razumevanjem devedesetih dali bismo neprocenjiv prilog covecanstvu. Odbacimo taj uzasni mehanizam odbrane, sagledajmo iskreno blisku proslost, vratimo se u svet dajuci mu konstruktivan doprinos. Tako govori Borka Pavicevic, direktorka beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju u kome je pre desetak dana otvorena izlozba „Srebrenica – secanje za buducnost”.

Razgovaramo s njom dok joj pod prozorom sede cetiri policajca. Oni danonocno motre na okolinu Paviljona Veljkovic u Bircaninovoj jer su neistomisljenici najavljivali incidente jos od prve najave otvaranja izlozbe.

– Interesovanje za istinu je mnogo vece nego sto je politicka elita u stanju da shvati i artikulise. To zanimanje je prirodno, ne samo zato sto je prethodno emitovan video-snimak ubistva u Bosni, vec i stoga sto postoji svet koji zeli da se o tome govori. To sto se na nasem jeziku lakse odaju pocasti herojima nego pijetet zrtvama, ne znaci da je srpsko drustvo nepopravljivo odbojno prema izvinjenju i pomirenju – kaze Borka Pavicevic.

lDa li ce nekoliko minuta snimljene svireposti dovesti do kopernikanskog obrta i hoce li ce tome doprineti i izlozba u Centru?

– Nasa stampa je o Srebrenici pisala jos pre deset godina, ali sok dokumenta kakav je prikazani snimak ili fotografije na izlozbi ukazuje da vise nema mesta poricanju. Kada pretezni deo stanovnistva stane na stranu zrtava, onda pocinje prava prica. Kada se mladi ljudi i svi oni koji su osteceni na najrazlicitije nacine identifikuju sa nastradalima, onda se stvaraju uslovi za oslobadjanje pravde koja stvara veliku energiju. To je ona pravda koja je trebala da se desi jos 5. oktobra 2000, ali, umesto nje, ostali smo zatoceni u stanju bez pravde, istine i hleba.

lUcestvovali ste u sastavljanju nacrta deklaracije nevladinih organizacija koja je nedavno ponudjena Skupstini Srbije kao osnova za osudu ratnih zlocina, a posebno genocida u Srebrenici. Nista se nije dogodilo.

– Nisam iznenadjena odbijanjem poslanika da usvoje bilo kakav dokument, niti istovetnim stavom Demokratske stranke Srbije, radikala i socijalista tim povodom, jer je on predodredjen biografijom ovih partija. Srpski parlament takvim stavom prenebregava cinjenicu da su zlocine pocinjeni i da su bili subordinirani od strane drzavnih i politickih snaga koje su stale iza svega sto se dogodilo. Da li je to unapred isplanirano ili je „spontano” proisteklo iz mracnog dela ljudske prirode, sasvim je svejedno kada se pogledaju rezultati.
lPre nekoliko dana prikazani su snimci ubijanja srpskih vojnika za vreme rata u BiH. Da li dogadjaj u Srebrenici treba porediti sa stradanjima na ostalim podrucjima bivse Jugoslavije?

– Zivimo u vremenu kada se sve relativizuje, pa se to cini i sa zrtvama kojih je bilo na svakoj strani. To nije samo slucaj sa ratom, jer novine su pune afera iz cega proizilazi da su svi lopovi, odbacuje se antifasisticka borba i NOB dok se velicaju kvislinzi. Ali, jednom treba stati i reci: Srebrenica nije relativna. Pravno je dokazano da je tamo pocinjen genocid. Mi smo stoga poslanicima ponudili dokument kojim se uspostavlja drzava, kojim se zajednica konsoliduje na zdravim normativima i istovremeno odbacuje stanje neodgovornosti u kojem opet moze zapoceti klanje.

Da li sadasnja politicka elita u Srbiji moze stvoriti ambijent u kojem bi se s pijetetom govorilo o zrtvama, ma na cijoj strani da su?

– Iako treba da postoji sloboda govora i stampe, drzava mora da regulise javni prostor. U Americi ili Nemackoj reci da nije postojao holokaust znaci pociniti krivicno delo. Skupstina Srbije je trebala da donese tu deklaraciju kako bi se uputila poruka javnosti da se genocid ne sme relativizovati. Ako se zlocin relativizuje, onda je logicno pomisliti da se on isplati, onda je logicno da se sve relativizuje.

lKako ta neodgovornost koja vlada drustvom moze biti prevazidjena?

– To sto je Milosevic odveden u Hag Konavlanskom ulicom, svojevrsno je simbilicko zadovoljavanje pravde. Ali, na tome se ne moze stati. Ako je srpska vojska za vreme Prvog svetskog rata prosla od Beograda do Soluna i nijednu kucu nije srusila, a u prosloj deceniji nestajali su celi gradovi pred srpskim barjakom, onda se stvar mora isterati na cistac. U suprotnom, sistem ce nastaviti da stvara covek koji je inferioran i arogantan, a ne ravnopravan i slobodan. Treba uspostaviti stanje u kome reci istinu znaci biti odgovoran, znaci sazreti.

lOd sadasnjih predstavnika vlasti najnedvosmislenije o zlocinima i srpskoj odgovornosti govore Boris Tadic i Vuk Draskovic.

– Desnica se opet mobilise u Srbiji dok levici nikako ne uspeva da se konsoliduje. Zato bi politicari koji shvataju sta se zaista desilo, oni sto razumeju da iskreno sagledavanje stvari treba da preovlada, pre svega zbog nas samih, morali da se angazuju s vise energije. Boris Tadic i Demokratska stranka treba da udruze snagu sa manjim strankama leve orijentacije i civilnim sektorom. Samo tako desnici cemo oduzeti priliku da pridobija glasace demagoskim naklapanjem o jadu i bedi, kriminalu i korupciji.

Drugi zvanicnici, ili uopste ne govore o tim traumaticnim desavanjima, ili to cine na nacin koji je milozvucan biracima. Zato dobijaju glasove na izborima, ali sta Srbija ima od toga?

– Treba da prestanemo da se zavaravamo kako bismo videli koliko je svet komplikovan. Ucestvujmo u zivotu preuzimajuci probleme koji su nasi. Da smo to ranije uradili, sada bi smo u Hagu imali strucnjake koji bi bili naoruzani znanjem, koji bi kompetentno i aktivno doprineli tom procesu. Umesto toga, mi smo u duplim sankcijama, jednim koje je svet digao oko nas, i onim koje smo sami sebi nametnuli. Ako je cela prica o devedesetim grozna, neka je, ukoliko je ispricamo iskreno i do kraja. Onda cemo nesto i nauciti.

Sve se svodi na placeve po Dedinju

Kada se sve pojednostavi, kada se apstrahuju emocije i iracionalnost, na sta bi se svela ta istina o raspadu nekadasnje Jugoslavije?

– Ovde smo imali novi rat. To je smesa tranzicije, mafije i medija, a nacionalna klika je bila samo deo price. Kad smo se probudili, videli smo da je sve zapravo bilo tranzicija krupnog kapitala, od drustvenog ka privatnom vlasnistvu, da se rat za teritorije u bivsoj Jugoslaviji sveo na placeve po Dedinju. Sve, pa i prica o Svetom Savi, kosovskom mitu i kojecemu drugom, sve je to posluzilo za tranziciju kapitala uz oruzje. Radi mentalnog zdravlja drustva, ljudima treba objasniti sta se zapravo dogodilo.

Goran Brkic
Dnevnik